Rusko-srpski koprodukcijski film Balkanska međa, koji beleži veliku gledanost ovih dana, a tehnički je napravljen u rangu najboljih holivudskih ostvarenja, pokušaj je da se propagandno prikaže akcija jednog bataljona Vazdušno-desantne vojske Rusije u zauzimanju prištinskog aerodroma u junu 1999. Ta priča je inače do danas ostala nedorečena i njena pozadina nepoznata. Ako se uzme da je osnova radnje filma stvarni događaj i da su neke činjenice date kako treba, a druge su stvar umetničke slobode, zbog svih onih koji ne pamte te događaje treba ukazati na tadašnju stvarnu situaciju u Prištini i na Kosovu, ali i u Srbiji i njenim odnosima sa Rusijom.

Ukratko, ono što je stvarnost jeste da je taj bataljon padobranaca, u to vreme u sastavu ruskog kontingenta mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, smešten u bazi u mestu Simin Han između Tuzle i Ugljevika, dobio nalog 10. juna da sledeće noći krene usiljenim maršom 620 kilometara prema Kosovu i 12. juna rano ujutro zauzme prištinski aerodrom pre NATO snaga – one su dolazile iz Makedonije.

Zašto je to urađeno i po čijoj odluci, teško je znati, ali je sigurno da to nije imalo veze sa Srbijom i zaštitom Srba na Kosovu – u pitanju su bile unutarruske igre i borba za prevlast, kao i rivalstvo ljudi iz vrha Ministarstva odbrane i službi bezbednosti sa okruženjem tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. A na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost bio je Vladimir Putin, kao direktor Federalne službe bezbednosti.

Koliko se u medijima u Srbiji mnoge činjenice iskrivljuju i idealizuju dovoljno govori i to da je jedna rečenica glumca Miloša Bikovića, da mu je prilikom susreta Putin rekao da je učestvovao u toj akciji, izokrenuta pa je ispalo da je tada i lično bio tamo. "Putin vodio akciju NATO u Prištini 1999. godine, "Putin je naredio: Zgazite NATO u Prištini", samo su neki od naslova u beogradskim tabloidima koji na to upućuju.

NAS I RUSA 300 MILIONA

Glavni akteri cele priče bili su general-pukovnik Leonid Ivašov, tada načelnik glavnog odeljenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane Rusije, general-potpukovnik Viktor Zavrazin, predstavnik Rusije u NATO-u, i general-major Valerij Ribkin, kao vođa operativne grupe koja je išla na Kosovo. Ribkin je bio u bazi u BiH i izdao naređenje komandantu desantnog bataljona pukovniku Sergeju Pavlovu, potom u koloni od 15 oklopnih transportera točkaša

BTR-80 i desetak kamiona sa logistikom, a u Srbiji im se priključio i Zavrazin. Svaka priča o tome da je konvoj stigao neprimećeno od NATO-a u Prištinu je potpuna izmišljotina, pošto su ih odmah u Srbiji čekale televizijske kamere i foto-aparati novinarskih ekipa, a mediji su njihovo kretanje pratili od punkta do punkta, dok je u Prištini pripreman slavljenički doček.

Pukovnik Pavlov je o toj operaciji napisao jednu vrstu svojih uspomena, sažetu na dvadesetak stranica teksta, gde je neke stvari pomalo idealizovao, ali izrekao je suštinu. O tome šta se dešavalo kada su iz pravca Bijeljine ušli u Srbiju, Pavlov piše: "Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale. Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja je napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike… Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna."

Pavlov piše dalje: "Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi foto-aparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.

Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne ‘ispuštaju’ Srbi, prate nas desetine kola i motora."

Autor ovog teksta je tada po novinarskom zadatku boravio u Prištini i lično je gledao sve što se dešavalo, kako su kosovski Srbi očekivali "braću Ruse" kao oslobodioce (nas i Rusa 300 miliona), uopšte ne obraćajući pažnju na to da stiže svega 200 ljudi. "Sad će im Rusi pokazati", "Evo naših spasilaca", "E, kad počnu da sleću ruske snage na aerodrom" (znalo se da je cilj ruskog bataljona zauzimanje aerodroma) i slični komentari prevladavali su u hotelu Grand, još od osamdesetih stecištu policajaca, "debejaca", špijuna raznih vrsta i fela, kao i novinara. Svaki pokušaj razumnijih da se objasni da ruski avioni ne mogu tek tako da prelete preko država koje su sad pod američkim nadzorom, a pamte vreme dok su bile polukolonije Rusije, poput Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ostao je bezuspešan. Sve je podsećalo na one situacije iz romana Vuka Draškovića, kad su seljaci u Hercegovini u leto 1941. godine, nakon što je Nemačka napala Rusiju, palili svaku noć vatre, očekujući ruske avione.

Takvu situaciju teško je prepričati, tu količinu iracionalnog oduševljenja i izliva "bratske ljubavi" prema onima koji potom ni prstom neće mrdnuti da zaštite "slovensku braću".

"SMUK" I "POŠTENI ALBANAC"

Svoje ushićenje nisu te večeri 11. juna u Prištini krili ni razni državni funkcioneri koji su se tu zatekli, a prednjačio je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić, perjanica JUL-a, kasnije "proslavljen" po predstavljanju u javnosti montiranih amaterskih afera hapšenja navodnih atentatora na Slobodana Miloševića. Bilo je međutim i onih razumnih, poput sada pokojnog Vojislava Živkovića, tada predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a, koji nije krio razočaranje svime što se dešava i realno je sagledavao situaciju. Dva dana kasnije, sedeći u svojoj kancelariji sa potpisnikom ovih redova, pitao me je vraćam li se za Beograd ili ostajem još, a na odgovor da ostajem, otvorio je komodu gde je bio priručni bife pun raznog pića i rekao: uzmi šta hoćeš, trebaće vam, ionako će već danas ovamo doći drugi. I tako je i bilo.

Prethodnica ruske kolone je oko 01.40 ušla u centar Prištine, čelo oko 02.00, a građani su ih čekali od popodnevnih časova, uz sve pesmu, klicanje i skandiranje, ne sluteći da su Rusi tu zbog nekih svojih interesa, što se kasnije pokazalo kao tačno. Na pitanje zašto Rusi kasne, kad je odavno trebalo doći znajući kada su izašli iz Beograda, jedan vojni bezbednjak, koji je pomno pratio situaciju, novinaru je rekao da je to zato jer im se pojedina vozila kvare, pa kolona stane i čeka njihovo osposobljavanje. U kasnijim sećanjima i napisima u ruskim medijima je, međutim, stalno isticana izdržljivost ruske tehnike, jer se, navodno, za 600 kilometara nijedno vozilo nije pokvarilo.

Kada su Rusi stigli, i nastavili dalje, a pre toga su imali susret sa predstavnicima Prištinskog korpusa, jedan srpski oficir je kasnije ispričao da je ruski general koji je vodio operaciju (ne zna da li Zavrazin ili Ribkin) bio mortus pijan. Taj oficir je inače bio skeptik po pitanju cele ruske avanture, znajući kao obaveštajac kako se stvari odvijaju, a ne uspevajući da dokuči šta je pozadina svega, i to ga je kopkalo. "Uzmu aerodrom, i šta onda? NATO ih blokira i nemoćni su, a ništa ne može trajati večno", prognozirao je on i ispostavilo se kao tačno.

Pukovnik Pavlov piše da je aerodrom zatekao potpuno prazan, bez ičije kontrole, što takođe nije tačno, jer je tadašnja Vojska Jugoslavije njima predala aerodrom. Avioni MiG-21, smešteni u podzemnom objektu na Slatini, tek su 11. juna po podne odleteli prema Srbiji, praveći počasni krug nad Prištinom. To je mnoge uznemirilo, jer su pomislili da se radi o NATO letelicama koje će dejstvovati.

Umetnička sloboda filma je, međutim, čitavu stvar "nadogradila" – pa je prikazana situacija da su aerodrom kontrolisali OVK i njen šef "Smuk" (aluzija na Hašima Tačija čiji ratni nadimak je bio "Zmija") i da je služio za skladište švercovanog heroina i logor za kidnapovane Srbe. U sve to je u filmu umešan i šef međunarodne humanitarne organizacije (aluzija na "Lekare bez granica", a doktor iz filma likom podseća na Bernara Kušnera). I onda ekipa od šest ruskih specijalaca-obaveštajaca, uz pomoć lokalnog srpskog policajca, bivšeg padobranca i policajca Albanca, zauzme aerodrom, prethodno likvidiravši obezbeđenje, suprotstavi se stotinama pripadnika OVK koji žele da ga povrate i dočeka ruske padobrance. Pritom su, podrazumeva se, pobili pripadnika OVK koliko Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić u partizanskim epopejama. A "Smuka" na kraju ubija ko bi drugi nego "pošteni Albanac".

OBAVEŠTAJCI I VIDEO–KASETE

Kada je reč o ruskim obaveštajcima, ne treba sumnjati da je njih bilo na Kosovu 1998. i 1999, isto kao i američkih, britanskih i drugih. Ono što je zvanično objavljeno jeste da je ruski tim od 18 obaveštajaca predvodio tada major Junus-Bek Jevkurov, danas predsednik Ingušetije. Ruski obaveštajci su zvanično delovali od kraja proleća preko Kosovske diplomatske posmatračke misije (KDOM) u Prištini, bili su u civilu, ali se znalo da su oficiri i obaveštajci. Bilo ih je dvojica ili trojica, kako kad, ali oni su bili zvanično tu, kao i američki, britanski, francuski i nemački obaveštajci, kamuflirani u posmatrače. Drugi su dolazili prikriveni u novinare, humanitarne radnike, ali i kasnije kao dobrovoljci da se bore u redovima Srba.

"Bili su verovatno i na strani Albanaca jer ne treba zaboraviti da u Rusiji ima raznih nacionalnosti i vera, tako da im nije bilo teško infiltrirati se i kod njih, posebno što je lako nabaviti lažna dokumenta nekih od islamskih zemalja", kaže izvor iz bezbednosnih krugova. "Ruski obaveštajci koji su pripremili ‘operaciju aerodrom’ to sigurno ne bi mogli napraviti da nisu bili na obe strane."

Jedan oficir bezbednosti iz tadašnjeg Prištinskog korpusa u razgovoru za "Vreme" tvrdi da su mnoge aktivnosti tih pripadnika KDOM video-dokumentovane, kao i, posebno, verifikatora OEBS-a, koji su došli na Kosovo u skladu sa dogovorom Miloševića i Ričarda Holbruka iz oktobra 1998, predvođeni Vilijamom Vokerom, a da je taj materijal navodno nestao, i to na čudan način. "General Nebojša Pavković je naredio načelniku bezbednosti Prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću da te video-kasete, a bilo ih je 30-40, preda tadašnjem novinaru RTS-a Milovanu Drecunu, i on ih nikad nije vratio. Kada je posle od njega traženo da ih vrati, dao je neuverljivo objašnjenje da su izgorele u bombardovanju zgrade RTS-a. Vrlo čudno", kaže taj oficir.

OTREŽNJENJE I MAMURLUK

Rusi su do ujutro zaposeli aerodrome, a tog jutra su iz pravca makedonske granice i kačaničke klisure na Kosovo ušle snage NATO-a, britanski padobranci sa Gurkama kao prethodnicom i zaputili se ka Prištini. Sa pripadnicima srpske policije i vojske susreli su se na benzinskoj pumpi kod Uroševca. Posle kraće rasprave i "mrkih pogleda" – a bilo je i uperivanja oružja – produžili su ka Prištini. Zanimljiv detalj je bio da su ih na ulasku u Prištinu čekali albanski "pioniri i omladinci", postrojeni u špaliru, što su novinari snimili i komentarisali odlazeći prema Uroševcu. Onda se, uoči dolaska Britanaca, stuštio letnji pljusak, pa su deca pobegla da se sklone, a cveće koje su pripremili kiša je uništila, tako da je svečani doček izostao.

Odmah iza Britanaca, koji su bili u oklopnim transporterima i tenkovima, nastupao je OVK. Britanci su se, na hajući za Prištinu, prvo uputili prema aerodromu, gde su ih Rusi zaustavili. Rusi kasnije nisu ni dozvolili helikopterima NATO-a da slete, zaprečavajući pistu i ostale površine na aerodrom svojim vozilima.

Onda su počeli pregovori: Rusi su blokirani na aerodromu, ali komandant Kfora britanski general Majk Džekson izjavljuje da neće da izazove treći svetski rat. Konačno, šest dana kasnije Rusija je pristala da najveći deo aerodroma dâ pod kontrolu NATO-a, kao i da odustane od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti na Kosovu. Pristali su i da umesto traženih 10.000 vojnika, njihov kontingent ima maksimalno 3000 bez svoje zone odgovornosti, pa su podeljeni u tri zone pod komandom drugih kontingenata. Posle toga Ruse više niko nije spominjao i oni su se, bez pompe, sa Kosova povukli u maju 2003. godine.

A kosovski Srbi, posebno oni u Prištini, "otreznili" su se od slavlja već 13. juna, kada je glavnina snaga Vojske Jugoslavije i policije, uključujući i komande i štabove, napustila Prištinu. Došli su iz raznih pravaca, formirali kolonu ispred Komande Prištinskog korpusa i po podne otišli, što je bio znak OVK i Albancima da mogu da slobodno uđu. I ušli su. U hotelu Grand je već te večeri bilo više pripadnika OVK, u uniformi ili civilu, narednih dana već su ga "okupirali", kao i sve institucije, osim zgrade Privremenog izvršnog veća koja je bila pod zaštitom Kfora, a u njoj je "stolovao", ostavljen od svih, Zoran Anđelković Baki, predsednik tog tela. Povremeno bi mu se pridružio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova general Obrad Stevanović, koji je ostao na Kosovu, i retki preostali novinari. Po Prištini su narednih dana već počela prva ubistva, otmice, ulasci u stanove, zastrašivanja, posle čega su Srbi krenuli u egzodus. Rusi su, kao što je bilo i očekivano, gledali svoja posla.