Dilaver Bojku, zvani i Leku, bio je jedan od najzanimljivijih balkanskih likova iz oblasti organizovanog transnacionalnog kriminala, specijalizovan za trgovinu ljudima (naročito tzv. belim robljem) i šverc imigrantima na veliko. Poreklom – koliko se zna – iz Velesa, Makedonija, Bojku je operisao na liniji Balkan–Evropa: Ukrajinke i Moldavke, Kurdi i Paki, Albanci i Afganci; bez probiranja i uz dobru zaradu prebacivao je svakoga ka Zapadu i Evropskoj uniji. Obaveštajnim radom i združenim naporima američkog FBI (ispostave u Budimpešti) i evropskih policija u koordinaciji SECI, Bojku je identifikovan, prikupljeni su dokazi i raspisana je međunarodna poternica, kojoj se – i to je ovde veoma važno – pridružila i američka savezna sudska policija, Maršalska služba SAD (U.S. Marshalls Service; maršali postupaju po sudskim nalozima, hvataju i dovode begunce od pravde i inače sprovode odluke saveznog sudstva u SAD i inostranstvu). Maršal Džon Marki je u skladu sa svojim ovlašćenjima, raspisao poternicu za Dilaverom Bojkuom sa nagradom od deset hiljada dolara. Plakat sa crtežom Bojkua, jer očito tada još nisu raspolagali i dovoljno kvalitetnom fotografijom, bio je u leto 2003. izlepljen na svim makedonskim graničnim prelazima (mi smo ga dobili od makedonskog lista "Vreme"). Dilaver Bojku shvatio je da je đavo odneo šalu i da se obruč steže, pa je rešio da se udalji iz ovog dela Evrope.

ŽIV ILI MRTAV: Najverovatnije – i sasvim logično – koristeći svoje uhodane kanale nabavio je lažni makedonski pasoš sa svojom slikom, ali na ime Nazmi Stavreski i krenuo za Ulcinj. Sasvim je izvesno da je u Ulcinju imao planirani kontakt za prebacivanje preko Jadrana u Italiju ili na neki brod u međunarodnim vodama: Ulcinj je grad odakle se takvi poslovi rade; neki izvori pominju sumu od 50.000 evra u vezi s tom operacijom, ali nije jasno da li se ta suma odnosila na prebacivanje Dilavera Bojkua negde – ili na njegovu likvidaciju. Naime, ima osnova za pretpostavku da je mrtav Bojku bio nekim krugovima zanimljiviji od živog Bojkua koji bi mogao i da progovori o raznim svojim poslovnim kontaktima…

Dilaver Bojku, zvani i Leku, bio je krenuo na prilično opasno i neizvesno putovanje u leto 2003: iza njega sve evropske policije i američki maršali sa raspisanom ucenom od deset hiljada dolara za njegovu glavu; pred njim poslovni partneri čija je lojalnost upitna i koji bi lako mogli i da mu rade o glavi.

Junak ove priče u nju ulazi sasvim slučajno: on se zove Željko Caušević i već četiri godine radi kao "lice na određenim dužnostima" pri policiji MUP-a Crne Gore, OUP Ulcinj; preciznije kao sudski dostavljač poziva na jednogodišnjem ugovoru koji produžuje; ima službeni pištolj i značku sa identifikacijskim brojem, ali nije policajac niti ovlašćeno službeno lice. U svojoj izjavi za "Vreme" Željko Caušević kaže:

"Početkom jula 2003. primjetio sam u stanici policije Ulcinj neka dva tipa koji su odudarali od ekipe ljudi koja tu radi, a koristili su vozilo ‘VW Golf 4’ sa ulcinjskim tablicama koje nijesu odgovarale tom vozilu: bile su davno istekle i radilo se o starim tablicama (sa zvijezdom umjesto trobojke). Saznao sam da se radi o dva inspektora iz Makedonije i da traže neko lice koje je odbjeglo iz Makedonije." Željko Caušević kaže da je provirio u jednu kancelariju gde je pokazivana slika tog lica, ali da su ga odatle izbacili: načelnik kriminalističke policije Rudolf Elezović izričito je naredio da slika ne bude pokazana i Cauševiću. To je pobudilo Željkovu radoznalost, pa je sliku Dilavera Bojkua ipak video preko svog prijatelja, inspektora kriminalističke policije. Željko Caušević je za "Vreme" dalje rekao:

"Dana 4. jula 2003. izašao sam u grad i prolazeći pored ugostiteljskog objekta ‘Kapetan Kuk’ spazio sam lice koje je sjedelo unutra i posumnjao da se možda radi o Dilaveru Bojkuu. Postavio sam se iznad objekta na poziciju gdje Dilaver nije mogao da me vidi i čekao. Kroz neka dva minuta Dilaver je izašao iz objekta i krenuo prema šetalištu, a ja za njim. Kad sam ga sustigao na neka dva metra, izvadio sam značku, pokazao je i zatražio mu isprave. On je odgovorio da dokumenta nema jer ih je zaboravio u hotelu gdje boravi. Tada sam ga okrenuo prema meni i bio sam siguran da je riječ o licu koje se traži: izvadio sam pištolj, repetirao ga i naredio mu da zalegne na obližnji parking, nastojeći da sve protekne bez mnogo pompe i privlačenja pažnje javnosti. Tokom hapšenja bio je korektan i nije mi pružao nikakav otpor. Mobilnim telefonom pozvao sam jednog dečka, policajca koji pokriva taj rejon i on mi je donio lisice; Dilavera smo vezali, a ja sam zaustavio prvi auto i priveo ga u stanicu policije. Na putu do stanice Dilaver mi je rekao samo: ‘Dečko, ti si večeras zaradio deset hiljada dolara.’ Predao sam ga dežurnoj službi i o svemu obavijestio komandira stanice i načelnika OUP-a. Inspektori zaduženi da ga traže tada su bili 17 km daleko, kod Ade Bojane; došli su za 15 minuta, a ja sam ih odveo do prostorija za zadržavanje lica, od kojih sam bio uzeo ključ. Imao je pasoš na ime Nazmi Stavreski i boravio je u odmaralištu za penzionere u centru Ulcinja. Moram da kažem da sam o nagradi za njegovo hapšenje saznao od samog Dilavera, na putu od mjesta hapšenja do stanice policije."

SLIKANjA I PRIMANjA: Sutradan su makedonski policajci u čast Željka Cauševića priredili večeru u restoranu "Belini", da proslave hapšenje Bojkua. Tu su bili i ulcinjski policajci, pa i Rudolf Elezović "koji je očigledno nešto drugo bio planirao sa Dilaverom", kaže Caušević. "Tokom večeri me je omalovažavao i na sugestiju makedonskih kolega da me unaprijedi odgovorio da neka me unaprijeđuje onaj čiji sam čovjek." Kasnije je načelnik OUP-a Ulcinj Sabro Buzuković predložio da Željko Caušević bude primljen u redovni radni odnos u policiji, ali je ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Filipović to odbio. Željko Caušević kaže da ionako nije bio zainteresovan za policijsku karijeru, kao što će se kasnije pokazati.

Dilaver Bojku prebačen je 6. jula pod jakom pratnjom u Podgoricu, gde ga je preuzela specijalna jedinica MUP-a Makedonije i helikopterom prebacila u Skoplje. Posle desetak dana iz MUP-a Makedonije stigla je faksom u Ulcinj zahvalnica: u njoj se pominju poimenice razni inspektori, ali ne i Željko Caušević; potpisana je gospođa Mirjana Kontevska, portparol MUP-a. To nije smetalo Rudolfu Elezoviću da naredi Željku Cauševiću da dâ intervju TV mreži NBC, novinaru Prestonu Mendenhalu (28. avgust 2003.) tako što će mu reći tekst koji je Elezović unapred sastavio. Željko Caušević izgubio je posao u OUP-u Ulcinj u oktobru 2003, pre isteka ugovora. On kaže da je do toga došlo zato što je bio pozvan na sastanak SECI u Bukurešt, gde je trebalo da dobije nagradu, pa su hteli na brzinu da ga prime u MUP i zadrže ga tako pod kontrolom, ali njega niti je policijski posao zanimao niti je hteo da bude pod njihovom kontrolom. Ipak su 9. decembra u Bukurešt odleteli avionom Vlade Crne Gore ministar Filipović, načelnik OUP-a Ulcinj Buzuković i Željko Caušević. Na svečanosti SECI Caušević je dobio od direktora ručni sat na poklon, bio predstavljen kao policajac MUP-a Crne Gore "iako to nisam bio. Očito sam im bio potreban da završim neke njihove obaveze i da dignem nivo policije na viši stepen, a šta treba sa mnom da bude – nije bitno", kaže Caušević. Tu je bio i slikan i intervjuisan, pa misli da mu je na taj način bila ugrožena bezbednost. Odmah po povratku u Crnu Goru, 10. decembra 2003, Željko Caušević demantovao je u novinama izjave ministra i načelnika OUP-a, tvrdeći da nije policajac i da nije bilo nikakave "organizovane akcije", nego da je Dilavera Bojkua uhapsio sam i samoinicijativno. Nije bilo reakcije iz MUP-a.

ŠTA JE BILO S NAGRADOM: E, sad: što se tiče reakcije američke strane, Željka Cauševića je u septembru zvala službenica američkog konzulata u Podgorici sa pitanjem da li želi da bude uključen u neki od kurseva za obuku policajaca američke vlade. Caušević je odgovorio da on nije policajac i da ga to ne zanima, ali da ga zanima nagrada koju je američki maršal raspisao za hapšenje Dilavera Bojkua. Krajem 2003. Caušević je tražio i prijem kod ambasadora Montgomerija, ali ga je primio konzul u Podgorici i saopštio mu da maršal Džon Marki nije bio autorizovan (ovlašćen) da ponudi nagradu.

Možda bi Željku Cauševiću bilo pametnije da je bio pristao na neki kurs i policijsku karijeru, nego što se uzdao u nagradu, ali njega ta karijera nije zanimala: on je skroman mlad čovek koji je imao neku ideju kako da 10.000 dolara uloži u nešto mirnije i skromnije od policijske karijere u Crnoj Gori. On sada postavlja dva pitanja: "Ako američka vlada neće da isplati obećanu nagradu od deset hiljada – čemu da se nadaju oni od kojih se očekuje mnogo više i kojima se obećavaju milioni? Odakle Dilaver Bojku u Ulcinju, gradu poznatom po javnim kućama i centru za prebacivanje ljudi na treće destinacije i ko mu je bio veza u Ulcinju?" Kaže da to ulcinjsku policiju nije interesovalo, da niko oko toga nije bio priveden na informativni razgovor, a bilo je osnova. I treće pitanje: "Šta je bilo planirano sa Dilaverom Bojkuom i da li sam mu možda ovim hapšenjem spasio život?"

Ima tu još jedan ugao: Rudolfa Elezovića je 1999. godine, kao načelnika kriminalističke policije u Ulcinju, dežurna policijska patrola uhvatila na delu dok je iz obijenog magacina "Agro Ulcinja" iznosio humanitarnu pomoć i tovario u službeno vozilo; o tome postoji trag u službenim beleškama policije i u zapisnicima sa saslušanja Elezovića u službi unutrašnje kontrole. Uprkos tome, on je ostao na načelničkom mestu. Željko Caušević, iako nije policajac, niti je želeo to da bude, ne može da razdvoji te okolnosti.

Ponovljene molbe "Vremena" američkoj ambasadi u Beogradu da komentariše ovaj slučaj ostale su bez odgovora, jer maršali SAD rade izvan diplomatske strukture vlasti, a nadležni službenici za vezu bili su nedeljama odsutni.