Dejan Milenković već polako vozi desnom trakom autoputa ka Surčinu i čeka da ga Đinđićeva kolona sustigne. To se i dešava baš gde treba, kod mesta zasede. Ideja je da Bagzi naglo skrene, preseče put Đinđićevoj koloni i izazove sudar; kad kolona stane, Zveki i Žmigi treba "zoljama" da gađaju sva tri vozila ("Da ih sašijemo zoljama"; Miloš Simović) dok ih ne probiju, a Kum i Sretko da dotrče i "overe" eventualne preživele automatskim puškama.

Bagzi naglo skreće pred Đinđićevu kolonu kao što je planirano, ali vozač Bjelić dobro i brzo reaguje i uspeva da obiđe Bagzijev kamion popevši se sa dva točka na bankinu, da bi ubrzao i nastavio ka Surčinu u pratnji sledećeg vozila sa pratnjom. Treće vozilo pratnje, u kome su Miladin Veruović (Milanov brat) i Ljubiša Janošević, zaustavlja Bagzijev kamion preprečivši se na putu; atentatori to vide i povlače se.

Tu dolazi do prvog propusta Đinđićevog obezbeđenja: Miladin Veruović i Ljubiša Janošević prilaze sa oružjem u ruci kamionu i izvlače napolje Bagzija Milenkovića koji u ruci drži mobilni telefon. Pretresaju njega i kabinu kamiona, tražeći oružje koga nema. Pritom oni Bagziju ne oduzimaju nijedan od tri telefona koje on ima na sebi; da su ti telefoni bili oduzeti, istorija Srbije bila bi drugačija. Ljubiša Janošević kasnije će na sudu izjaviti da je Bagzi "prvo bio strašno uplašen, ali se kasnije čak i smejao. Moje je mišljenje da je prestao da se plaši kad je shvatio da mi ne znamo ko je on u stvari."

U 9.25 sati Veruović i Janošević radio-vezom traže od Saobraćajne policije da pošalje patrolu koja bi preuzela vozača i vozilo koje je ugrozilo kolonu premijera, jer se oni žure na aerodrom. Oni telefonom takođe obaveštavaju VI Upravu BIA o događaju i identitetu zadržanog vozača. BIA odmah kontaktira Upravu saobraćajne policije GSUP-a Beograd i zahteva da se vozač privede, jer je reč o pripadniku zemunskog klana. Pomoćnik komandira, inače zadužen toga dana za obezbeđenje premijerovog prolaska, smesta šalje patrolu koja Bagzija i kamion preuzima i odvodi u stanicu Saobraćajne policije za autoput. Tu dolazi do drugog propusta obezbeđenja: izgleda da Miladin Veruović i Janošević nisu kolegama saobraćajcima dovoljno objasnili prirodu incidenta, sve u žurbi da ne zakasne u Banju Luku. Da su im jasno rekli da je reč o pokušaju atentata, a ne o pukom saobraćajnom prekršaju, saobraćajci bi se drugačije poneli. Ovako su svojim vozilom samo otpratili Bagzijev kamion i Bagzija do stanice i predali ga dežurnima. U stanici je kamion proveren na eksploziv i opojne droge i onda poslan na vanredni tehnički pregled. Dejan Milenković Bagzi, međutim, ostaje u posedu svojih telefona, čekajući dalji razvoj.

Taj dalji razvoj nadasve je zanimljiv: svedok-saradnik Zoran Vukojević Vuk kaže u svom iskazu da mu se toga dana oko podne javio neki Šefke, zvani Šef, iz Surčina, sa vešću da je Bagzi "uhapšen zbog nekog carinskog prekršaja". Šefke onda dolazi Vuku kući i donosi mu dva Bagzijeva mobilna telefona i 7500 evra; kaže da je bio sa Bagzijem u stanici Saobraćajne policije na autoputu, da mu je Bagzi to dao da odnese Vuku, a da će ga pustiti ionako. Vuk zove Bagzija (ili ovaj njega; jedan telefon mu je ostao): Bagzi objašnjava kako ga je zaustavila Đinđićeva pratnja, da je uhapšen zbog carinskog prekršaja, da su napisali prijavu i pustili ga da ode; on je zvao Šefketa da dođe po njega pred stanicu Saobraćajne policije; ovaj je došao i u tom trenutku policija zove Bagzija natrag jer da neko hoće s njim da razgovara. Bagzi daje Šefketu telefone i novac i vraća se u policijsku stanicu.

Onaj ko je "hteo da razgovara" sa Bagzijem bili su BIA i UBPOK. Naime, dok se saobraćajci bave kamionom i Bagzijevim carinskim problemima, uvereni da je reč o poslu rutinskom, traje komunikacija između BIA i MUP-a. Kaže izveštaj Koraćeve komisije: "Nakon konsultacija zamenika direktora BIA sa MUP-om, a zbog postojanja sumnje da se radi o krivičnom delu pokušaja atentata i falsifikovanja isprava, dogovoreno je da se dalji razgovor sa Dejanom Milenkovićem obavi u Sekretarijatu u Beogradu (Trećem odeljenju Kriminalističke policije) i da se u razgovor uključe i operativni radnici BIA" (str. 37).

To je treći propust policije i BIA: dok se oni dogovaraju da šta će i kako će, Bagzi se oslobađa svojih telefona bez ikakvih problema i sklanja ih na sigurno; pukim slučajem – reč je o minutima – Bagzi ostaje na raspolaganju policiji. Da je Šefke došao pet minuta ranije po njega, Bagzi bi bio nestao bez traga, kao što je uostalom nestao i posle toga. Da je saobraćajcima bilo jasno rečeno da postoji sumnja na pokušaj ubistva – oni Bagzija ne bi puštali iz stanice, oduzeli bi mu telefone i cela bi stvar ispala mnogo drugačije: podaci iz tih telefona, upoređeni sa podacima do kojih se u akciji Svedok do tada došlo, spasli bi život Zorana Đinđića.

Oko 15.30 sati ekipa BIA, pet ljudi i blindirano vozilo, dolazi po Bagzija u stanicu saobraćajne policije i odvodi ga pod jakom pratnjom policije u GSUP Beograd, u ulici 29. novembra. Prekasno su stigli i prekasno je formiran "mini štab" MUP-a i BIA za slučaj Bagzi. Za to vreme Vuk zove Duću Spasojevića i javlja mu šta je bilo. Duća mu kaže da zove Slobodana Bobana Milivojevića, kućnog advokata Zemunaca, da nađe nekog advokata za Bagzija, jer je Milivojević suviše eksponiran kao consigliere zemunskog klana i Legije u slučaju Ibarske magistrale i Budve (pokušaji ubistva Vuka Draškovića; četiri ubijena). Milivojević razmatra koga bi: Gorana Petronijevića ili Momčila Bulatovića; na kraju se odlučuje za Miodraga Gligorijevića, koji i odlazi u GSUP.

U GSUP-u Bagzi daje izjavu u prisustvu advokata Gligorijevića, zamenika okružnog tužioca Ace Stojeva i izvesnih policajaca, među kojima je Slobodan Pažin. BIA je na taj razgovor poslala svog operativca Milana Letića iz Beogradskog centra; on se javio puk. Branku Možgonu, pomoćniku načelnika za kriminalističku policiju i pokušao da razgovara sa Bagzijem, ali je posle dvadesetak minuta napustio GSUP i dalje nije učestvovao u tome. Izgleda da je shvatio da nema smisla razgovarati sa Bagzijem u prisustvu "ovlašćenog lica za koje postoji sumnja da je saradnik zemunskog klana" (Koraćev izveštaj, str. 37); reč bi bila o Slobodanu Pažinu.

Četvrtu veliku grešku počinilo je pravosuđe. Tu na scenu stupa upravo izabrani zamenik Okružnog javnog tužioca, Aco Stojev, koga su na silu Boga poslali da u policiji rukovodi pretkrivičnim postupkom u slučaju incidenta kod hale Limes. "Prijava protiv Bagzija je ništa", kaže uvereno Stojev, a većina prisutnih – Pažin i još neki – slažu se sasvim; neki od njih veoma preko volje. Istovremeno traje neformalni sastanak u MUP-u: tu su Dušan Mihajlović, Nenad Milić, Beba Popović, republički tužilac Siniša Simić i možda još neko; na osnovu brzoplete Đinđićeve izjave u Banjoj Luci tog popodneva da je incident na autoputu izazvao "vozač početnik", donosi se podjednako olaka odluka: to bi bilo to… Neki su protiv, ali to ne pomaže.

Deo Đinđićevog obezbeđenja koji je ostao u Beogradu nije otišao u GSUP da tamo dâ izjave o incidentu: vozač Bjelić je "čekao nameštaj" a kolege su mu pomagali…

Bagzija prijavljuju za falsifikat saobraćajne dozvole, krivično delo iz opštinske nadležnosti (zaprećena kazna: do tri godine), pa mu dežurni istražni sudija određuje sedam dana pritvora, a zbog spornih dokumenata za onaj kamion kojim je pokušao da zaustavi kolonu u kojoj je bio Đinđić; da su ga osumnjičili za pokušaj ubistva – a mogli su slobodno – bio bi određen pritvor od mesec dana bez problema i cela kasnija priča izgledala bi drugačije… Takvi papiri dolaze u IV opštinski sud: vanraspravno krivično veće nekako suviše spremno tvrdi da nema kud izvan podnetih papira…

Bagzi izlazi iz pritvora već posle četiri dana, a o odluci vanraspravnog veća Dući javlja izvesna žena iz IV opštinskog suda, osoba koja inače prolazi i kroz prethodne slučajeve sa Zemuncima. Po zgradi IV opštinskog suda i po IV opštinskom tužilaštvu priča se i dalje o nekim torbama sa mnogo para: da je navodno 50.000 evra promenilo vlasnika tih dana…

Vukojević čeka Bagzija ispred Centralnog zatvora i vodi ga u Šilerovu ulicu, kod Duće. Kad se čulo da Bagzija traže ponovo, Duća ga šalje u neki "štek" u Ustaničkoj, odakle nestaje bez traga, ali to je druga priča… Čak ni iz Đinđićevog obezbeđenja nije ništa stiglo na temu Bagzija i incidenta kod hale Limes, mada su i oni mogli da podnesu prijavu za pokušaj ubistva i ishode mesec dana pritvora – automatski. Ova epizoda ostala je nerazjašnjena, uprkos tvrdnjama i zaklinjanjima iz IV opštinskog suda da "nije moglo drugačije".

Moglo je drugačije, samo da je događaj bio ozbiljnije shvaćen: da su Bagziju uzeli telefone i zadržali ga do dolaska BIA i UBPOK-a; da Zoran Đinđić nije incident minimalizovao kao delo neke budale "koja uči da vozi"; da je njegovo obezbeđenje odmah podnelo krivičnu prijavu za pokušaj ubistva; da je tužilac tu prijavu prihvatio i tražio trideset dana pritvora. Jedan tadašnji veoma visoko pozicionirani i u celu priču upućeni policajac izjavio je posle da bi mu i osam dana pritvora bilo dovoljno da Bagzija slomi i prevrne i od njega napravi svedoka-saradnika, ali mu nisu dali ni to.

Zaključak Koraćeve komisije o ovom incidentu jasan je: "Po mišljenju Komisije, ceo događaj oko pritvora, istrage i puštanja Dejana Milenkovića iz pritvora traži razjašnjenje, posebno zbog činjenice da su tada mogle da se obezbede vitalne informacije o planovima zemunskog klana. Nedostatak tih informacija i nemogućnost otkrivanja mesta na kojima se kriju pripadnici zemunskog klana imale su za fatalnu posledicu da je na dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije 12. marta 2003. izvršen atentat, kojom prilikom je on ubijen."

Nastaviće se