Ova priča počinje jednim premeštajem: poručnik V. iz Podgorice prelazi na Kosovo, Gnjilane, po sopstvenoj želji i tamo postaje načelnik organa bezbednosti Vojske; inače je iz Gnjilana, struka mu je elektroničarska, kompjuteraška i bezbednosna i želi da radi. Godina je 1998. Sve počinje, kaže poručnik V., u Gnjilanu: "Tada, 1998. i 1999. dolazi do potmulog sukoba između Vojske i MUP-a Srbije; tačnije između organa Državne bezbednosti i Uprave bezbednosti VJ. Sve češće se dešavalo da – umesto da sarađujemo – krijemo podatke jedni od drugih. Prvi jutarnji telefonski razgovor sa pretpostavljenima u Prištini počinjao je sa ‘Pozdravljamo prijatelje iz DB’. Svaki ozbiljan dogovor morao je da se vodi u ličnom kontaktu; telekomunikacije su nam bile probušene. Kad smo od njih tražili pomoć u okviru redovne saradnje, da provere u evidenciji neko lice, davali bismo im po 30 imena, mada su nas zanimala samo dva, da se ne dosete ko nas zanima. Naši i njihovi izveštaji o istom prostoru i događajima razlikovali su se dijametralno. Gnjilane, na primer, to smo znali, nije imalo aktivne borce UČK; služilo je kao logistička i rekreaciona baza i bilo je mirno. Mi smo se trudili, tada, 1998, da prenesemo realnu situaciju na terenu, a oni su svoje izveštaje i analize stalno prilagođavali političkim očekivanjima i interesima grada i Republike."

"JEDINA BUDALA": Poručnik kaže da su policajci i radnici Državne bezbednosti u Gnjilanu "reketirali bogate Albance, naročito u naselju Gavran; pisali smo o tome izveštaje i upozoravali: policajci i debejci sede u kafićima i piju viski besplatno, a za susednim stolovima mirno se ugovaraju poslovi sa drogom i ostali šverc. Prvi veći, otvoreni sukob imao sam sa policijskim pukovnikom Gavranićem (došao iz Zrenjanina na privremeni rad) i načelnikom Centra RDB-a Božidarom Trajkovićem (sada u Nišu, zajedno sa pomoćnikom načelnika DB-a u Gnjilanu Draganom Cvetkovićem), a oko onog povlačenja misije OEBS. Misija je imala dva centra u Gnjilanu, a ja sam se tada našao u Klini, pred sam rat. Moj pretpostavljeni starešina puk. Vukojica Vuisić, naredio mi je da obezbedim da se objekti i imovina misije OEBS-a popišu, da se to ne razvlači okolo i da ne uzmu ovi iz MUP-a. To smo i uradili preko noći, jer je ta misija zaista otišla na brzinu, a šef mi se kasnije uzbunio jer su iz MUP-a digli frku. Znali smo da sledi rat, pa sam ja otišao u SUP Gnjilane i dao im ključeve od tih objekata, a oni lepo pokupe sve te moderne kompjutere, štampače i opremu i sve, pa su posle delili okolo – onako. To se dešavalo svuda po Kosovu, uostalom."

Počeo je i rat. Poručnik V. priča da je u Gnjilanu bilo mirno: "Albanske strukture imale su zaštitu MUP-a; naselje Gavran bilo je uvek bogato. Naša procena je da su platili ovima iz MUP-a između pet i sedam miliona maraka za to vreme, samo da ih se ne dira. Na primer: Vladica Milićević, načelnik SUP-a u Gnjilanu, a živeo je u Nišu, čuvao je u svojoj kući izvesnog Bezija, koga je policija reketirala i koji ih je zadužio velikim parama. Posle su se raskvitali: ti meni pare od reketa, a ja tebi stan…"

Posle rata poručnik V. prekomandovan je u Preševo; tamo ga je poslao puk. Momir Stojanović, budući načelnik Uprave bezbednosti i rekao mi: "Potreban si nam tamo". "Tamo opet isto: mi opet pišemo izveštaje o naoružavanju Albanaca, a MUP suprotno. Načelnik OUP-a Preševo bio je Stojan Filipović, častan čovek; ali ostali… Nije ništa mogao. Tako mi šaljemo izveštaje o naoružavanju i švercu, a MUP suprotno. U decembru 1999. uhvatimo ilegalnog prelaznika (granice), nekog Albanca iz Miratovca i on meni u informativnom razgovoru ispriča o naoružavanju u Miratovcu: ko šta ima i sve. Izvestio sam pretpostavljene starešine, pa smo iskoristili još neke izvore informacija i snimili film o svemu tome. Otišao sam na TV Leskovac, tamo diskretno smontirao film od našin operativnih snimaka, ispalo je jedno 12-13 minuta konačne verzije i to sam dao generalima Lazareviću i Pavkoviću, da oni to predaju predsedniku Slobodanu Miloševiću, da vidi šta se radi iza leđa: kako se Albanci naoružavaju dok MUP izveštava da nema ničega. Dali smo i hronologiju događaja i analizu, analogiju sa Kosovom odranije iz koje jasno izlazi šta se događa i na šta će sve to izaći. Posle jedno sedam dana počele su reakcije.

Počelo je sa telefonskim pretnjama, i to strašnim, mojoj ženi u Preševu. Prijavio sam to pretpostavljenima, a onda smo se preselili u Vranje. Pre toga je moja žena imala spontani pobačaj od nerviranja i pretnji. Ja sam i dalje radio kako sam navikao; moje statistike šverca i izveštaji postoje, ali sam na kraju ispao ‘jedina budala koja ne prima pare’ (citat jedne moje saradničke veze snimljen video-kamerom). Sa lokalnim stanovništvom, davno naviklim na šverc kao način života, imao sam problema; pre svega sa Srbima, da budem iskren. Smanjio sam šverc za 60-70 odsto na mom sektoru. Albanca iz filma angažovao sam kao saradničku vezu, kad me zovu iz MUP-a: hoće Državna bezbednost da priča sa mnom. Odem, kad tamo taj moj Albanac sedi s njima; kažu oni da je to problem, da je čovek ‘mentalno zaostao’, kao ne zna šta priča. Moj pretpostavljeni puk. Stevan Đurović, častan čovek, i ja dignemo frku: kako ‘mentalno zaostao’, čovek pametan i razuman, i to se smiri, a prisustvo MUP-a i Vojske na tom terenu bilo je kasnije pojačano."

ŠTA JE BILO S FILMOM: Poručnik V. objašnjava dalje da su tu bila dva važna kontrolna punkta prema Kosovu i Metohiji: Končulj i Cerevajka; tuda su, po našim pouzdanim informacijama – a o tome je i celo Vranje pričalo – prolazili šleperi i šleperi robe iz Srbije, robe na koju je postojala zabrana, ulje, šećer, cement itd. Reč je o hiljadama šlepera; za svaki prolazak podmićivane su policija i carina, a Albanci po Kosovu plaćali su onoliko. Sve bi to za državu i javnost ostao običan šverc da poručnik V. i njegovi ljudi nisu počeli da ulaze u detalje.

"Znajući da se nijedan šleper koji ulazi na Kosovo ne kontroliše, zbog podmićivanja policije i carine, operativnim radom došli smo do podataka da se na Kosovo švercuje oružje, a sa Kosova – što se još manje kontrolisalo – idu droga i ljudi, ilegalni emigranti. I tu je, naravno, Veliki Trnovac bio neizbežan", kaže poručnik V. "Prikupljali smo svedoke, snimali smo polako ovoga puta, sve u saradnji sa MUP-om. Na kontrolnom punktu Lučani, pre Končulja ka Kosovu, postavili smo skrivenu kameru i snimali kako vozači daju koverte policajcima i idu dalje bez kontrole. Računali smo ovako: dnevno prođe 200 kamiona; ako svaki drugi plati 300 maraka, to je 30.000 maraka dnevno, realna računica. Svi su se ugrađivali, bez brige. Kad smo dovoljno toga snimili, odneli smo taj i onaj moj prethodni materijal u Beograd na montažu. Nismo smeli to da montiramo ni u RTS-u ni u službenim prostorijama, nego smo iznajmili ENG montažu od prijatelja novinara iz jedne TV produkcije. Montirani film puk. Đurović odneo je pravo Nebojši Pavkoviću, preskočivši komandne strukture, jer je tada već bilo došlo do sukoba organa bezbednosti Prištinskog korpusa i III armije sa Upravom bezbednosti Generalštaba. To je, dakle, maj–juni 2000. godine; Pavković je trebalo da taj film preda Slobodanu Miloševiću, jer smo bili skupili i druge dokaze, pa da se intervencijom s vrha sve to već jednom spreči pošto je korupcija bila toliko raširena. Ništa od toga svega nije ispalo."

Zašto? Poručnik V. kaže da su on i njegovi ljudi tada, u paralelnom operativnom radu, došli do podataka o korupciji u tadašnjem Vojnom sudu u Nišu. "Došli smo do podataka da neki ljudi uzimaju pare od porodica optuženih Albanaca, a posredstvom advokata. Tako se stalno događalo da ljudi za krivično delo terorizma budu osuđeni na onoliko koliko su sedeli u pritvoru do tada: na tri, pet, sedam meseci za terorizam! Pokojni pukovnik Antić potegao je to pitanje na jednom sastanku sa vojnim tužiocem u Nišu i izneo podatke do kojih su organi bezbednosti došli; tražio je da se to istraži i da se podignu optužnice za primanje mita, ali od toga ništa nije ispalo. Zbog primanja mita prijavili smo više vojnika po ugovoru koji su čuvali vojne pritvore, uključujući i sestrića predsednika Vojnog suda u Nišu, ali su dobili po nekoliko meseci zatvora, što je kasnije Vrhovni vojni sud oborio…"

"Pošto je taj naš film i ostali dokazni materijal stigao do Pavkovića, u junu 2000, pa valjda i do Miloševića, nadali smo se, za to doznaju MUP Vranje i Državna bezbednost. Tada me je zvao načelnik SUP-a Vranje, Šuka Stojmirović da se dogovorimo: treba neko njihov da ukrade kamion od NATO-a na Kosovu i da ga preveze ovamo, a mi da obezbedimo prolaz. Ja mu kažem da mu je to ispričao taj i taj iz Preševa, a on se iznenadi da odakle to znam; i stalno tako."

DVA SVETLA: Tada dolazi do događaja koji će poručnikov život promeniti zauvek. Graničari hvataju dvoje ljudi u pokušaju ilegalnog prelaska u Makedoniju: našeg državljanina i rumunsku državljanku. Kao obaveštajni oficir graničnog sektora, gde je prekomandovan iz organa bezbednosti, poručnik V. obavlja s njima uobičajeni informativni razgovor pre nego što ih preda policiji. Naš državljanin, Dragan Đorđević iz Petrovca na Mlavi, čini mu se sumnjiv: naime, u to vreme naši ljudi sve češće za novac prebacuju rumunske državljane u Makedoniju, pa u Grčku. Pošto žuri na sastanak sa pretpostavljenima, on pritvorenika ostavlja straži sa sugestijom da ga još malo saslušaju i – ako treba – pritisnu: sam kaže da im je rekao da "mu opale koji šamar", ako im se učini da bi vredelo. Ispalo je da se okupilo dvanaestak vojnika, da su Đorđevića vezali lisicama i počeli da ga biju palicom, čizmama i kundakom puške; uskoro je Đorđeviću pozlilo, pružena mu je pomoć, ali je preminuo u vranjskoj bolnici.

Poručnik i tri vojnika (od barem njih deset koji su tukli Đorđevića) optuženi su i u prvom stepenu osuđeni u Vojnom sudu u Nišu. Poručnik je dobio 18 meseci za iznuđivanje iskaza u podstrekavanju, po komandnoj odgovornosti. Vrhovni vojni sud vratio je presudu na ponovno suđenje, pa je ovoga puta poručnik dobio tri godine, a onoj trojici je kazna smanjena. Izgleda da poručnik nije shvatio poruku, pa se žalio opet i dobio sada četiri godine, dok je vojnicima kazna opet smanjena. Pritom je reč o istom utvrđenom činjeničnom stanju u sva tri suđenja; nije bilo novih činjenica; nisu prihvaćeni značajni svedoci odbrane.

Ovaj slučaj, osim što ponovo podseća na i dalje nerasvetljene okolnosti i događaje na jugu Srbije (šverc oružja, droge i ostalog; policijsku korupciju, podsticanje oružane pobune Albanaca itd.), baca svetlo i na čuveni fenomen komandne odgovornosti. Poručnik V. nije bio nadređeni starešina toj dvanaestorici nadobudnih graničara, odgovornih za pritvorenika; ali, on nije smeo da im sugeriše da "opale koji šamar". Čovek njegovog iskustva (a on je imao informativne razgovore sa nekih 800 ilegalnih prelaznika granice, o ostalima i da ne govorimo) morao je da zna kakve opasnosti postoje po pritvorenike u vladajućem sistemu vrednosti u vojsci ili policiji… S druge strane, bio je svestan i da ga vrebaju; da neko čeka da on pogreši, jer je ušao u osetljiva pitanja, snimao filmove, slao drugačije izveštaje, upozoravao na korupciju itd. U takvoj situaciji čovek, na primer, ne ispušta pritvorenika iz vida sve dok policija ne dođe po njega… Ali, desilo se to što se desilo i poručnik je toga svestan: oseća grižu savesti, kaje se, žao mu je čoveka i nikada sebi neće oprostiti taj greh; mogao je to da spreči.