Prošle nedelje je diskretno spakovan i poslat Haškom tribunalu na dalju nadležnost i postupanje Ljubiša Petković, nekadašnji načelnik Ratnog štaba Srpske radikalne stranke. Petković je, naime, zatražen odande zbog uvrede suda, jer je odbio da svedoči u korist optužbe, a protiv svog nekadašnjeg Vođe, Profesora Doktora Vojislava Šešelja. Prilikom svog prvog pojavljivanja pred većem Tribunala, g. Petković izjavio je da se ne oseća krivim, pa se očekuje nadasve zanimljivo suđenje za delo za koje je zaprećena kazna do sedam godina zatvora i/ili visoka globa. Naime, g. Petković figurira od početka kao svedok veoma kompetentan za događaje zbog kojih se Profesoru i Doktoru sada sudi. Poznato je da se Srpska radikalna stranka marljivo trudila da prevaspita čitav niz potencijalnih svedoka optužbe i da dokaže kako su bili prisiljavani i manipulisani sablažnjivim obećanjima.

Vreme br. 160, 15. februar 1993.

Koliko je udar Socijalističke partije Srbije (SPS) na radikale potresao dr Šešelja, najbolje svedoči njegova odluka da izazove skandal i liši se svog glavnog operativca na terenu i organizatora "dobrovoljca" Ljubiše Petkovića. Odluka je bila – očigledno – jednostrana i sračunata na medijski efekat; doneta je i sa predumišljajem, jer je Šešelj ranije najavio da mu Služba državne bezbednosti (SDB) sprema nameštaljku. Šestog novembra dr Šešelj organizuje svoj veliki medijski udar: poziva ekipu TV "Politika" (od svih TV stanica) i pred uključenom kamerom strogo ispituje iznenađenog Petkovića o tome odakle mu auto i stan. Petković, zbunjen, odgovara da je auto dobio jula 1992. i ne spori da saobraćajna dozvola glasi na MUP Srbije; Šešelj ga dalje pita koga sve poznaje u Službi državne bezbednosti MUP Srbije i Petković odgovara da ih zna razne; Šešelj zatim pominje nadimke "Frenki" i "Badža", Petković dodaje i "Rašu" ("ogroman doprinos za istočnu Hercegovinu"). E, sad nastupa glavno: Šešelj od Petkovića izvlači bez mnogo problema odgovore koji ukratko znače da su neki sadašnji visoki funkcioneri SDB MUP Srbije zajedno ratovali sa četnicima i ostalima izvan teritorije sadašnje SR Jugoslavije ("Frenki" – "načelnik uprave", što je preterivanje; "Badža" – Radovan Stojičić – zamenik ministra); čak i više: "Frenki je kao i verovatno većina pripadnika MUP učestvovao u borbama sa našim borcima i vojnicima JNA", veli Petković. Tek na pitanje da li je "Badža" bio u Erdutu i učestvovao u ratnim dejstvima u RSK i Republici Srpskoj, Petković se setio na šta će cela stvar izaći i ućutao.

Šešeljeva linija ispitivanja Petkovića pred kamerom jasna je: ono nije namenjeno Petkoviću, već Miloševiću. Milošević je hapšenjem radikala pokazao Šešelju uzorak onoga što bi moglo da usledi; Šešelj u svom TV dramotelu s Petkovićem pokazuje Miloševiću uzorak svoje robe. Poruka glasi: "Nemoj sada da se praviš lud: zajedno smo sve radili i ja sam spreman da sve kažem javno ako me ugroziš ozbiljno". Pretnja je ubedljiva, jer dr Šešelj ima reputaciju čoveka koji je u stanju da – kako kaže naš narod – odseče sebi onu stvar ako se naljuti na selo; to je, uostalom, dokazao i ranije.

Uostalom: da li bi sve što su Šešelj i njegovi ljudi od 1991. radili uopšte bilo moguće bez znanja, trpljenja i pomoći Službe državne bezbednosti MUP Srbije, čiji su operativci – i tu su dr Šešelj i g. Petković u pravu – zdušno učestvovali u svim ratnim operacijama, počev od naoružavanja Srba van Srbije još od 1990, pa preko Borova Sela i svega ostalog do dana današnjeg. Imena "Frenki" i "Badža" u opticaju su od 1991. i nisu jedina; na slikama su neki ljudi prepoznavani, mada su operisali na terenu pod drugim imenima; instruktori, jedinice, oprema, oružje, municija imaju svoje poreklo; serijski brojevi automata "tomson" iz aprila i maja 1991. u Slavoniji ukazuju u tom pravcu; toliki svedoci su već ispričali svoju priču i niko je nije osporavao.

Kasnija javna polemika Šešelja i Petkovića ocrtava suočene platforme: Petković tvrdi da su "srpski dobrovoljci" bili naoružavani po vojnoj, a ne policijskoj liniji; Šešelj tvrdi da je SDP MUP Srbije znala, naoružavala, sarađivala i komandovala "dobrovoljcima" na terenu. Zna se da je bilo i jednog i drugog; bivši prijatelji su u pravu – obojica. Miloševiću, međutim – kao i obično – odgovara da JNA (i Vojsku Jugoslavije, ako mora i kad bude trebalo) optuži za sve i dr Šešelj to zna, ali mu je kasno. Naime, uzaman dr Šešelj pokušava da objasni kako je "Srpski četnički pokret" jedno, a Srpska radikalna stranka pak drugo; još 1991. i kasnije dr Šešelj je izjavljivao i naširoko objašnjavao da je to isto, nego je "iz formalnih razloga" SČP "kolektivni član SRS". Dr Šešelj se po raznim ratištima pravio važan onoliko; mahao je oružjem; tukao učitelje i pretio pištoljem đacima; pravio krivična dela podsticanja nacionalne, rasne i verske mržnje, uvrede i klevete i uopšte se kurčio okolo toliko da je to bilo već opsceno. Za to vreme su policajci tiho i vredno radili.

Ako dr Šešelj misli da on više zna o SDB MUP Srbije nego ona o njemu – ljuto se prevario. Zar je moguće bilo raditi to što je on radio bez policijske operativne podrške? Petković se mesecima viđao sa Jovicom Stanišićem, načelnikom SDB MUP Srbije, u zgradi MUP, a ne u tajnim stanovima, kako bi to bilo normalno za ubačenog agenta; Šešelj je to znao i nije imao primedbi; štaviše, hvalio se kako je dobro obavešten. Poznavanje psihologije pokazano prilikom "operacije Šešelj" ponovo svedoči o profesionalizmu Službe državne bezbednosti: čuveni sanduk srebra "iz Hercegovine" ili "iz Semberije" (svejedno: opljačkano je svakako) prirodno pada na ceo kontekst u kome su "četnici" već uredno naslikani kao ukoljice i jajare – i to sa dobrim razlozima i dokazima.