Moralo je da se radi brzo. Slobodanu Radovanoviću curio je mandat na mestu specijalnog tužioca za organizovani kriminal, a on se furioznim finišom debelo preporučivao da ostane na tom mestu još dve godine. U Posebnom odeljenju okružnog suda u Beogradu traju suđenja mnogim "mafijama", spektakularno je otvorena "Mreža" u petak je beogradskom advokatu Radetu Terziću određena mera zadržavanja u pritvoru, a posle saslušanja pred istražnim sudijom i jednomesečni pritvor zbog sprečavanja uticanja na potencijalne svedoke u istrazi povodom slučaja koji je Radovanović nazvao "Politička pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića". Pored nagoveštaja i pristanka samog Radovanovića da bude i dalje prvi čovek na čelu tužilaštva za organizovani kriminal, Visoki savet pravosuđa ga je "iznenadio" unapredivši ga na mesto vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca u utorak 24. jula pošto je skupština konstatovala dan ranije da su se stekli uslovi za penzionisanje Slobodana Jankovića koji je na tom mestu radio gotovo dve godine preko dozvoljenog roka. Odmah zatim, Radovanović je imenovao Miljka Radisavljevića, doskorašnjeg zamenika okružnog tužioca u Kruševcu, na mesto specijalnog tužioca za organizovani kriminal, a do kraja nedelje bi i beogradsko okružno tužilaštvo trebalo da dobije svog šefa.

MEDIJSKO PEPUCAVANJE I OTVARANJE: Pre toga, u petak 20. jula, desilo se nešto važno za anale tužilačke prakse kada je uhapšen Rade Terzić, nekadašnji beogradski okružni tužilac, to je Uprava kriminalističke policije (UKP) pokazala veoma jasno preko lokalnih televizija. Videla su se dvojica pripadnika UKP-a skremblovanih lica kako odvode Terzića: sutradan su novine bile pune vesti o tome kako je uhapšen tužilac kao osumnjičeni pripadnik ozloglašenog zemunskog klana. Najavljenu akciju ispitavanja političke pozadine ubistva premijera Đinđića tuđilac Radovanović je pokrenuo hapšenjem svog nekadašnjeg kolege stavljajući mu na teret osnovanu sumnju, kako se u javnosti stekao utisak iz prezentacije šturog policijskog saopštenja, da je omogućio puštanje na slobodu glavnih ljudi zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara, Milana Lukovoća Kuma i Milorada Ulemeka (Lukovića) Legije 2001. godine što je u krajnjem ishodu dovelo do ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. godine. Dok Rade Terzić rasprema svoj krevet u Centralnom zatvoru u Beogradu, Radovanović se sprema da prenese svoje fascikle u kancelariju u Nemanjinoj ulici.

Političku pozadinu ubistva premijera pomenuo je advokat Srđa Popović, zastupnik porodice Đinđić, u svojoj završnoj reči u postupku protiv lica optuženih za ubistvo Zorana Đinđića. Verovatno ni sam nije mogao da sluti da će specijalni tužilac za organizovani kriminal sa toliko predanosti krenuti u rasvetljavanje te enigme i da će manje od mesec dana od izricanja prvostepene presude zaverenicima pred sudskim većem u Posebnom odeljenju okružnog suda u Beogradu biti potrebno da se čitava stvar "otvori" najpre u medijima. Sredinom prošlog meseca beogradski su tabloidi počeli da ponavljaju priču o tome kako je Rade Terzić sa pozicije okružnog tužioca u Beogradu omogućio 2001. godine puštanje na slobodu Spasojevića, Lukovića i Ulemeka, i centar se pomerio sa pobune Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine kao prekretničke tačke na utvrđivanje odgovornosti za ispuštanje "zemunaca" kada su se već jednom našli u pritvoru. Priča se zapravo prvi put pojavila u junu 2004. godine u beogradskom tabloidu "Kurir" i sve do sada tu nema mnogo novih elemenata. U tekstu "Bruka" tabloid prenosi svoja saznanja da je tada već bivši tužilac Terzić direktno uticao na puštanje iz pritvora Spasojevića i Lukovića koji su u pritvoru bili na okolnosti falsifikovanja dokumenata (pasoša) i pretpostavke policije da su izvršili krivično delo otmice preduzetnika Miroslava Miškovića. Toj verziji događaja sada je prethodila desetodnevna medijska razmena municije između Terzića, Mioljuba Vitorovića, postupajućeg tužioca Četvrtog opštinskog tužilaštva 2001. godine u "slučaju Spasojević/Luković/braća Simović/Milisavljević", Biljane Radovanović, tadašnjeg prvog tužioca Četvrtog opštinskog tužilaštva, Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra policije, Čedomira Jovanovića, predsednika LDP-a i drugih "povezanih lica". O tome je ranije "Vreme" iscrpno pisalo, baš kao i o okolnostima koje su prethodili puštanju iz pritvora pomenutih članova zemunskog klana u jesen 2001. godine.

NIJE PRIJAVA NEGO ZAHTEV: Od trenutka kada je UKP priveo Terzića na saslušanje, u medijima se pojavila informacija o tome šta piše u krivičnoj prijavi koju je policija podnela protiv njega. Međutim, ne radi se o krivičnoj prijavi, već o dokumentu koji se zove Zahtev za sprovođenje radnje saslušanja Radeta Terzića jer postoji procena policije da je osumnjičeni prekoračio "granice službenog ovlašćenja i izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika RS" (citirano prema dokumentu policije). U ovom zahtevu se navodi da je "prijavljeni Terzić, postupajući na opisani način, naloživši usmeno i pismeno tužiocima Četvrtog opštinskog tužilaštva da se saglase sa puštanjem iz pritvora vođa zemunskog klana iako istraga još nije završena, te direktno naloživši svom zameniku Miroslavu Vlajiću da odustane od krivičnog gonjenja protiv Milorada Ulemeka (njega policija oslovljava čas sa Ulemek, čas sa Luković) za više teških krivičnih dela iako je podignuta optužnica" – izvršio pomenuto krivično delo. Pored toga, u policijskom se dokumentu zaključuje da je Terzić zloupotrebio službeni položaj "prekoračivši granice službenog ovlašćenja na nezakonit način oslobodio je krivične odgovornosti Milorada Lukovića zv. Legija, jednog od vođa zločinačkog udruženja, organizovane kriminalne grupe, stavivši ga pod direktnu zaštitu Okružnog javnog tužilaštva na taj način mu omogućivši dalje nesmetano i plansko delovanje na vršenju brojnih teških krivičnih dela u okviru tzv. Zemunskog klana, sve do neposrednog učešća u organizaciji i ubistvu predsednika Vlade dr Zorana Đinđića".

AMBIJENT ZA RAD: Međutim, za Terzićem neće puno ljudi plakati. On je u teškom trenutku po srpsko pravosuđe 2001. godine prihvatio da bude na mestu prvog čoveka tužilaštva koje je trebalo da se bori sa nasleđem devedesetih i da sa policijom radi na razrešenju najstrašnijih zločina. Rezultati nisu bili ohrabrujući jer je bilo potrebno napraviti balans između zahteva za sprovođenje pravde i trenutnih političkih interesa. Terzić je plivao kako je znao i umeo, pokušavajući, čini se, da svima "izađe u susret". U nedavnom medijskom prepucavanju sa svojim bivšim kolegama i Dušanom Mihajlovićem pomenuo je da mu je upravo bivši ministar policije tražio da pusti Legiju, koji je 2002. godine bio pukovnik policije i "nestašni dečko". Iz tog perioda postoje i dopisi koje je Mihajlovićevo ministarstvo slalo na adrese pojedinih beogradskih medija u kojima traži da se ne piše negativno o hrabrim pripadnicima Jedinice za specijalne operacije. Ovo je važno reći jer je "naknadna pamet" da je Milorad Ulemek bio jedan od vođa zločinačkog udruženja 2001. odnosno 2002. godine. Kada je bio uhapšen u rano leto 2002. posle incidenta u klubu Stupica (o tome koliko je policija mogla i želela da mu se suprotstavi govori i to da je on uspeo sa svojim pajtašem da "isprepada" celu interventnu jedinicu), Terzića su zvali mnogi "na te okolnosti" tražeći da se pukovnik Ulemek pusti iz pritvora.

Učestali slučajevi otmica bogatih građana Srbije, poznatih preduzetnika, nastavak kriminalnih obračuna i leševi koji su ispadali iz ormara državnih službi i raznih jama po Srbiji bili su ambijent u kome je trebalo brzo raditi i brzo postići neki rezultat. Slika koja se stekla u javnosti bila je da policija puno radi, a da potom sve pada u tužilaštvu i na sudu. Terzić, kao prvi čovek najvećeg tužilaštva u Srbiji do 25. marta 2003. godine i akcije Sablja, nije bio čovek koji je to mogao da promeni, već je pokušavao da učini šta je najbezbolnije u datom političkom kontekstu. U tom smislu je i njegov pismeni nalog Biljani Radovanović da se složi sa zahtevom branilaca okrivljenog Mileta Lukovića da ga se pusti iz pritvora u kome je bio od 4. maja 2001. godine kada je deportovan iz Francuske zbog falsifikovanih dokumenta. Tada je svima bilo jasno da su falsifikovani pasoši jedino za šta u tom trenutku istražni organi mogu da se "uhvate" kada je reč o "francuzima" (tadašnji naziv "zemunaca") i da se kupuje vreme da bi se prikupili dokazi o odgovornosti ove grupe za brojna druga krivična dela težeg karaktera. Istraga koja je usledila nije donela nove dokaze sa kojima je mogla da se podigne validna optužnica, pa je najpre Krivično veće (KV) Četvrtog opštinskog suda usvojilo zahtev branioca Dušana Spasojevića da ga puste iz pritvora u oktobru, a docnije se identična stvar dogodila i sa Miletom Lukovićem sredinom novembra, usred protesta JSO-a. Buduća istraga i eventualni sudski postupak trebalo bi da pokažu da li je Terzić prekoračio svoja ovlašćenja (bez obzira na njegovu sugestiju postupajućem tužiocu, Krivično veće Četvrtog opštinskog suda nije moralo da pusti iz pritvora Lukovića), da li je čitav slučaj zastareo, ko je sve "uticao" na Terzića i koliko je takvih pritisaka bilo iz političkog establišmenta. On je temeljno okaljan zbog načina na koji je njegov "slučaj" predstavljen u javnosti, a da li je za to zaista bilo objektivnih razloga i da li je advokat Terzić u vreme dok je obavljao visoku javnu funkciju bio deo zločinačkog udruženja ostaje na sadašnjem tužilaštvu za organizovani kriminal da pokaže i odbrani pred sudom. Ono što javnost takođe očekuje jeste dalji nastavak akcije "Politička pozadina ubistva premijera Đinđića" i ispunjenje ranije izrečenog obećanja Radovanovića da neće biti niko zaobiđen. U iskrenost takvih istražnih namera "bumo se brzo uvjerili". Ako se opet ponovi recimo "slučaj Milan Obradović", biće jasno da je čitava stvar bila za javnost jeftin, a za osumnjičenog jeziv politički manevar.

"POLITIČKA VOLJA": Slučaj "Terzić i ostali" sačekaće na stolu novoimenovanog tužioca Miljka Radisavljevića. Ovaj, srpskoj javnosti nepoznati tužilac dolazi u Beograd na tešku poziciju posle više od dve decenije rada u Kruševcu. Sprovodio je istragu, u pretkrivičnoj fazi, delovanja "Jotkine grupe" koja je prva kriminalna organizacija osuđena u Posebnom odeljenju okružnog suda u Beogradu. Kolege iz Beograda ga ne poznaju dovoljno i nemaju neki komentar na njegov dosadašnji rad. Radisavljević je izbor Radovanovića koji takođe do dolaska u Beograd nije bio poznati tužilac. Za dve godine je dospeo do najviše pozicije u esnafu i pristao je da bude postavljen na v.d. funkciju koja će trajati do trenutka izglasavanja seta zakona iz oblasti javnog tužilaštva kako je to već predviđeno Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava (članovi 6 i 8). Ovaj set zakona bi morao da bude donet na drugom redovnom zasedanju Skupštine posle izbora Vlade, a od tog trenutka da se izabere novi republički javni tužilac u roku od 90 dana.

Ono što može da bude iznenađenje jeste brzina kojom su izvršene ove letnje rokade, odnosno država se držala zakona samo kada je u pitanju specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal – to što je izabran i republički javni tužilac predstavlja samo nuspojavu inicijative da pomenuto tužilaštvo ne ostane "bez glave". Sada već bivši tužilac Janković i bivši beogradski okružni Božović radili su svoj posao (mada na način Radoja Kontića, ne mešajući se preterano) iako su bili u penziji. Nije bilo sistema da im se omogući to pravo, pa su oni potpisivali i neke odluke za koje je sada pitanje da li su zakonske. Jedna od takvih odluka je i postavljanje Slobodana Radovanovića na mesto zamenika javnog tužioca RS što je bio uslov da ga Vrhovni savet pravosuđa izabere za v.d. republičkog tužioca. Takvi očigledni postupci koji ukazuju da je iza svega još jedan politički dogovor koalicionih partnera u Vladi govore da još uvek ne postoji dovoljna doza "političke volje" da se u Srbiji izgrade prave i održive institucije. Ministar pravde Dušan Petrović je rekao u ponedeljak 23. jula u parlamentu da je državni interes da se ova tužilačka mesta popune, ali teško je verovati da je interes da se na ovaj način rešavaju važna kadrovska pitanja. Ako u kasnu jesen, ako do toga uopšte dođe pored svih "kosmeta" i izbora, bude izabran novi javni tužilac na regularan način, ni on neće moći ništa da uradi bez uspostavljanja pravog sistema nadležnosti i odgovornosti. Taj sistem se svakako ne pravi medijskim harangama i prepucavanjima, ili upotrebom suda i tužilaštva u cilju ostvarivanja političkog ćara.

Predah do konačnih rešenja i odluka može da potraje i duže nego što se očekuje, ali je sistem u Srbiji i dosad više puta pokazao da radi bez obzira na to šta se tu formalno događa. Moć nije u stolici, već kod onoga ko sedi na njoj. Cena za takvo ponašanje je velika i plaća se dugo godina, ali ko još može o tome kad su vrućine ovako strašne. I ovo do sada je bolje od ničega.