Skoro mesec dana nakon oružanog sukoba u Banjskoj u javnosti je više pitanja nego odgovora šta se tačno dogodilo. Dok Priština tvrdi da je u pitanju teroristički akt koji je sponzorisala Srbija, a Beograd da su kosovski Srbi ustali protiv terora Kurtijeve policije, nadležne institucije Srbije ćute.

Posebno brine ćutanje Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i njenog šefa Aleksandra Vulina. Sem saopštenja nekoliko dana nakon sukoba da je njen prvi čovek bio u službenoj poseti Izraelu, iz BIA nikakve dodatne informacije nisu stigle do javnosti. Ako se uzme u obzir da BIA, kao Vladina agencija, treba da radi na poslovima koji se odnose na zaštitu bezbednosti Srbije, poput prikupljanja podataka od značaja za državu, i da o tome informiše ostale institucije, postavlja se pitanje da li je u svom radu potpuno zakazala. Ili, još važnija pitanja, da li je imala saznanja o planovima i da li je na bilo koji način učestvovala u njihovom sprovođenju.

Za sada nema direktnih dokaza da je bilo koja institucija Republike Srbije potpomagala Milana Radoičića, koji je označen kao kolovođa naoružane grupe ljudi i koji je priznao da stoji iza nasilnih događaja u Banjskoj. Međutim, postoje indicije koje indirektno dovode Vulina i BIA u vezu sa ovim događajem i koje vredi ispitati. Ovo je posebno važno uraditi u trenutku kada Srbiji nekoliko zemalja preti uvođenjem sankcija zbog ovog događaja, kao i usled činjenica da se dijalog Beograda i Prištine našao u potpunom ćorsokaku a Srbija je, od “konstruktivne strane” u ovom procesu, potencijalno postala “zemlja koja sponzoriše terorizam”.

PITANJA BEZ ODGOVORA

Kosovski ministar unutrašnjih poslova Svečlja izašao je u javnost sa podatkom da je je jedan od ubijenih napadača u Banjskoj, Bojan Mijailović, bio Vulinov telohranitelj tokom njegove poslednje posete Kosovu 2013. godine. Vulin je u tom periodu bio prvo direktor Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, a ubrzo potom je postao i Ministar bez portfelja zadužen za Kosovo i Metohiju. Ne treba zaboraviti da je Vulin bio i na funkcijama ministra odbrane, te unutrašnjih poslova Srbije, pre nego što je postao prvi čovek BIA. Time je napravio puni krug kroz sve institucije bezbednosti Republike Srbije, dok su ga propusti u radu i skandali pratili tokom celokupne bezbednjačke karijere. Kroz sve svoje funkcije oko sebe je uvek imao uglavnom istu grupu saradnika, o čemu svedoče i personalna rešenja njegovih kabineta i ljudi koje je uvek imao oko sebe.

Direktora BIA postavlja Vlada Srbije i on je direktno odgovaran njoj, a zakonska rešenja ne propisuju nikakve kriterijume ko može biti postavljen kao prvi čovek tajne službe, sem da njeni pripadnici ne mogu biti članovi političkih stranaka. Otuda smo svedoci sistemske zloupotrebe ove institucije, od Bratislava Gašića koji je navodno “zamrzao” svoju partijsku funkciju dok je bio na čelu BIA, pa do Vulina koji nije ispunio čak ni tu formalnost da bi makar zamazao oči javnosti. Otuda ne čude navodi i sumnje da BIA masovno i nelegalno prisluškuje bezbednosno “zanimljive” ljude, najčešće novinare, opozicione političare i pažljivo prati kritičare vlasti na društvenim mrežama koje povremeno poziva na informativne razgovore. Dok se resursi Agencije rasipaju na represiju antirežimskih pojedinaca, pod njenim nosem se očigledno na veliko trguje oružjem i radi na destabilizaciji Srbije i regiona.

BIA je sve vreme crna kutija sektora bezbednosti Srbije i, čini se u poslednje vreme, rasadnik lojalnih kadrova koji se postavljaju u druga ministarstva i državne organe. Dijana Hrkalović je samo jedna od tih ljudi, a u poslednje vreme povećan je i prelazak ljudi iz BIA u Ministarstvo unutrašnjih poslova. Svi su izgledi da je namera Vlade Srbije da, kroz usvajanje novog Zakona o unutrašnjim poslovima, omogući da se i na mesto direktora policije postave kadrovi iz BIA. Možda je baš zato ovo mesto upražnjeno skoro dve godine i čeka se usvajanje novog Zakona da bi se raspisao konkurs za ovu poziciju, što bi nepovratno vodilo u debeizaciju policije i njeno dodatno udaljavanje od građana i potčinjavanje politici.

TRAGOM AMERIČKIH SANKCIJA

Sjedinjene Američke Države su 11. jula stavile Aleksandra Vulina na listu sankcija, a nešto ranije i sam Radoičić se našao na udaru američke administracije. Ministarstvo finansija SAD je navelo, u saopštenju koje je pratilo ovu odluku, da se Aleksandar Vulin smatra odgovornim za koruptivna i destabilizujuća dela koja su omogućila ruske maligne aktivnosti u regionu, kao i da je umešan u transnacionalni organizovani kriminal, aktivnosti povezane sa narkoticima i zloupotrebu javne funkcije. U kontekstu dešavanja u Banjskoj, posebno je indikativna i tvrdnja Amerikanaca da je Vulin održavao odnos sa trgovcem oružja Slobodanom Tešićem, pomažući da se njegove ilegalne pošiljke oružja slobodno kreću preko granica.

Nadležne institucije nisu ispitivale navode, ali da se ilegalne pošiljke oružja slobodno kreću preko granica potvrđuje i slučaj Banjska. Prema saopštenju Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, povodom postupka koji je pokrenut protiv kolovođe oružane grupe Milana Radoičića, on je oružje pribavljao iz Tuzle, preuzimao ga u okolini Beograda i onda transportovao na teritoriju Kosova. BIA o tome navodno ništa nije znala ili, makar, nije uradila ništa da to bude sprečeno.

Prema skorašnjem istraživanju BIRN-a, oružje koje je zaplenjeno u Banjskoj i koje je kosovska policija uredno popisala i prikazala javnosti, uglavnom je poreklom iz Srbije. Istraživanje je utvrdilo da je deo municije proizveden prethodne godine u srpskoj fabrici oružja, a da su mine i zolje čak bile remontovane u državnim zavodima 2018. i 2021. godine. Novinari nisu mogli da utvrde kako je ovo oružje moglo da dođe do Milana Radoičića i da bude pronađeno u Banjskoj, a smatra se da je najverovatnije ukradeno iz vojnih zaliha ili prodato privatnim trgovcima oružjem u Srbiji koji su ga potom preprodali.

Nažalost, novinari povodom ovog slučaja nisu uspeli da dobiju bilo kakvu informaciju od nadležnih institucija, niti od proizvođača oružja. Ali, sama pretpostavka da je ovakav scenario moguć zvuči zastrašujuće i odmah se postavlja pitanje šta još fali iz državnih skladišta, te kako se to oružje čuva i njime raspolaže. I, za ovaj tekst najvažnije, kako se to sve dešava pod budnim okom BIA i celog bezbednosnog aparata Srbije? Ovo je posebno zabrinjavajuće nakon tragičnih događaja početkom maja, posebno nakon drugog masovnog ubistva u Duboni i Malom Orašju gde je pronađen čitav arsenal nelegalnog oružja. Vlada Srbije je nakon ovih događaja donela nove mere, navodno sa ciljem da bi pooštrila kontrolu ko sve može da ima pristup oružju, i smanjila ono koje je u nelegalnom posedu. Kako god se ove mere primenjivale, deluje da nisu puno pogodile trgovce oružjem.

SVE SE MENJA – SLUŽBA OSTAJE

Od poslovično tajnovite BIA ne treba očekivati dodatne informacije u vezi sa ovim slučajem, sem ukoliko se situacija drastično ne promeni i politički vrh zaista bude zahtevao da se sve okolnosti do kraja istraže. Ovo se neće dogoditi samo od sebe već jedino ukoliko bude značajnih pritisaka, bilo od strane međunarodnih partnera ili, manje verovatno, od strane domaće javnosti. Međutim, ostaje pitanje šta uraditi da bi se BIA, ovakva kakva jeste, privela svojoj osnovnoj nameni i kako sprečiti dalje zloupotrebe.

Problem je to što je BIA u praksi i kontraobaveštajna, i bezbednosna i obaveštajna služba, ali ponajviše policijska jer je duboko uključena u istrage, što stalno kritikuje stručna javnost. Malo ljudi zna da policija sve mere presretanja komunikacija realizuje preko BIA, budući da su tehnički kapaciteti u posedu Agencije, zbog čega se sedište BIA ironično naziva “policijska stanica Banjica”. Izmene Zakona o BIA iz 2018. godine su dodatno politizovale njen rad, proširivši ovlašćenja direktora da samostalno organizuje rad, način rukovođenja, unutrašnju kontrolu, kao i da može da zapošljava bez konkursa.

Osim što je sama služba često menjala ime, od Ozna, Udba, preko SDB, RDB i na kraju došavši do BIA, prava reforma nikada nije sprovedena. Da je služba nereformisana poručuje nam i sama Bezbednosno-informativna agencija u svom promotivnom spotu koji se emitovao čak i na javnom servisu ove godine, u kome tvrdi da “sve se menja – služba ostaje”. Ključna poruka, koja izaziva jezu među demokratski orijentisanim građanima, jeste da je služba izvan države i društva i da radi za svoje interese. Dodatno, to je i poruka da su sve prethodne reforme i promene imena ostavile njeno jezgro netaknutim. Ne treba podsećati da ni do danas nije razjašnjena uloga službi bezbednosti u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića pre 20 godina, iako su za ovo ubistvo osuđeni neposredni izvršioci iz Jedinice za specijalne operacije formirane u okviru tadašnjeg DB-a.

Da li reformu službe treba sprovesti iz korena, otvaranjem dosijea, lustracijom, krivičnim gonjenjem? Ili, kao neke zemlje koje su prošle kroz tranziciju, to treba uraditi vodeći se krilaticom da “što se grbo rodi, vreme ne ispravi”, te se treba odlučiti da se potpuno raspusti i od nule gradi nova, demokratska tajna služba? Ovo je odluka za neke buduće generacije i neku novu, demokratsku vladu Srbije.