Ovo samo kod nas ima. Jedan načelnik Generalštaba "odbija" da ode u penziju i "ne prihvata" ukaz svog vrhovnog komandanta; umesto da izvede tenkove na ulicu, a padobrance namazane ratničkim bojama pošalje da zauzmu poštu, telegraf i radio-stanicu, on najavljuje da će se žaliti parlamentu na postupanje svog sopstvenog načelnika Uprave bezbednosti koji je zapao u loše društvo Predsednikove sekretarice i savetnika sklonih piću… Štaviše, saziva pres-konferenciju u nedoba i saopštava poreskim obveznicima koji ga plaćaju kako su pijane budale pre godinu dana od njega tražile da na juriš zauzme Vladu Srbije, ama je on to herojski odbio. Događaji u ponedeljak i utorak prevršili su svaku meru i svako pristajanje na igre koje ovoj vlasti nameću generali Nebojša Pavković i Aca Tomić bilo bi slaboumno; štaviše štetno za narod i državu. Ako ta dva uniformisana õentlmena i dalje misle da mogu da vuku za nos sve strukture i vidove civilne vlasti, onda ta vlast nije ni zaslužila bolje nego da joj Pavković bude načelnik Generalštaba, a Tomić načelnik vojne bezbednosti. Sve se to – naravno – nije zbilo preko noći: to traje, evo, dvadesetak meseci…

IDILA: Počelo je odmah, 6. oktobra, kada Vojislav Koštunica nije odmah zamolio gen. Nebojšu Pavkovića da se ukloni sa mesta načelnika Generalštaba i tako mu olakša predstojeće velike i ozbiljne poslove. Ne slušajući dobronamerne savete pametnih ljudi, štaviše tvrdoglavo se opirući, Koštunica je zadržao ne samo Pavkovića već i Radeta Markovića, načelnika DB-a; Marković je u zatvoru, a Pavković – za sada – odbija da sluša naređenja. Razlog te tvrdoglavosti dade se lako naslutiti: Đinđić je dobio kontrolu nad policijom, pa je Koštunica smatrao da i on mora da ima kontrolu nad nečim operativnim, najbolje vojnom službom bezbednosti. Pavković je samo to čekao: proces ulizivanja novoj vlasti počeo je odmah, da bi se završio imenovanjem Ace Tomića, ličnosti bliske imperatoru, za načelnika Uprave bezbednosti. Ima, doduše, mišljenja da je do tada anonimni pukovnik Tomić na brzinu unapređen (bez potrebnih kvalifikacija) i doveden na čelo Uprave bezbednosti zato što je njegov prethodnik gen. Milan Đaković taman počeo da rasvetljava neke finansijske poslove Vojske za koje se moglo ispostaviti da su bezbednosno interesantni, a datiraju još iz Miloševićevih vremena. Bilo je tu i drugih manevara; pomenimo samo nametanje vojnih specijalaca, Kobri za Koštuničino lično obezbeđenje, iako je Savezni MUP, koji formacijski obezbeđuje predsednika, to mogao isto tako da radi. Impresioniran Pavkovićem, "pobednikom nad NATO-om", Koštunica je čak odbio da dopusti inače najstručnijoj ekipi za te stvari, onoj Državne bezbednosti MUP-a Srbije, da obavi kontrolu njegovog kabineta protiv prislušnih uređaja.

Idila između Koštunice i njegovog Kabineta i Pavkovića i njegovog Ace Tomića potrajala je do trenutka kada je načelnik Generalštaba procenio da mu se valja približiti Zoranu Đinđiću, nekako pre godinu i nešto dana. Tu su se u procenama razišli naši vrli načelnici: Tomić je procenio da mu se valja držati Kabineta. Motivi za takve procene mogu se naslutiti: Pavković sam kaže da je normalno što sarađuje s Đinđićem jer Srbija finansira Vojsku; Tomić – kako se čini – nije odoleo iskušenju da izvuče korist i uticaj iz već preko svih granica narasle paranoje u DSS-u i Kabinetu. Podsetimo se samo na atmosferu koja je tamo vladala (a vlada i dalje): sve nas prisluškuje Beba Popović (onaj iz Biroa za komunikacije Vlade Srbije); slušaju nas u stanovima, u kolima, u kancelarijama. Jednom rečju: slatka jeza među pravednicima i legalistima, ostavljenim na milost i nemilost Zoranu i Bebi… Koji bi ambiciozni novopostavljeni šef vojne bezbednosti odoleo iskušenju da se pojavi kao spasilac ugrožene nevinosti i uzdanica "nacionalno odgovorne" struje?

Sada iz Pavkovićevih kuknjava i jeremijada štampi (ponedeljak uveče) ispada da je on još onomad znao da taj Tomić, "treći po rangu u Upravi", bez znanja načelnika Đakovića, nešto mulja i njuška se sa Ljiljom Nedeljković, Gradom Nalićem i Radom Bulatovićem, a sve "konzumirajući alkohol" u Kabinetu. Ne kaže, međutim, zašto se tada nije usprotivio penzionisanju Milana Đakovića i njegovih saradnika i krajnje neuobičajenom postavljanju tog istog Tomića na čelo Uprave. Nije, jer mu je to tada odgovaralo, a pijane razgovore o zauzimanju "prislušnog centra" Bebe Popovića otpisao je kao ono što su i (ako su) bili – pijani razgovori. Po svom starom običaju, gen. Pavković vrdao je vešto i igrao na obe sukobljene političke grupacije nove vlasti: malo Predsednik – malo Premijer… A zašto i ne bi kad mu je Koštunica pružio priliku? Kontao je Nebojša Pavković: ako je mogao da nadživi Slobu, može i svakog budućeg vrhovnog komandanta kome je potreban; neka njemu Aca Tomića da ga čuva i plaši zaverama, sve će biti u redu.

RAZBROJAVANJA I PODELA: Tikva je pukla (veoma glasno) u slučaju Momčila Perišića, ovog proleća. Aco Tomić se razmahao previše: sama činjenica da nije obavestio Državnu bezbednost o podacima do kojih je došao i da je s njima sarađivao dalje već je bila dovoljna za njegovo smenjivanje; on je, međutim, otišao još dalje i dopustio da ta afera postane političko pitanje i adut u svađama DOS-a i DSS-a. Da li je veseli Aco Tomić (i kada) obavestio svog šefa Pavkovića o aferi Perišić – ostaje da se vidi jer je taj segment sistematski zamazan i nejasan: svi se prave nevešti. U svakom slučaju, Koštunica je tada nanjušio izdaju i pokušao da smeni Pavkovića; iz spontanog inata Đinđić je rekao "e, nećeš baš sada!"; svi drugi su rekli "lepo smo ti govorili još onomad, a ti zapeo i ne daš Pavkovića!". Onda je Đinđić našao za Pavkovića i praktičnu upotrebu, vešto igrajući na generalovu beskonačnu ambiciju i nesebičnu ljubav prema nekretninama. Nikakav vrhovni savet odbrane nije u svemu tome igrao nikakvu ulogu; uostalom, kao što smo videli u ponedeljak, taj diskusioni klub nezainteresovanih građana najpametnije bi bilo raspustiti – jer ne služi ničemu. Milo se dosađuje i misli: "A da što ću ja ođe?"; Milanče se svojim jadima zabavio, a ionako se u svoj posao ne meša; prisutni savezni ministri vrpolje se i čekaju da se već jednom vrate svojim poslovima; Predsednikove reči padaju na jalovo tle iz kojega ništa izniknuti neće i ne može.

Posle afere Perišić, borbeni poredak (kako kažu vojnici) postao je sasvim jasan: Đinđić ima Pavkovića, Koštunica ima Tomića. Za inat ne daju svako svoga, a ta dva uniformisana lica, srećna i zadovoljna u sopstvenoj nezamenljivosti, postaju sve bezobraznija. Ništa lakše nego izvaćariti političare, pogotovo one nezdravo fascinirane tajnim službama, Kobrama i ostalim detinjarijama; dok je ovaca – biće i štofova od čiste runske vune. Panika, međutim, naglo raste onoga trenutka kada Mićunovićeva radna grupa predlaže zakonsko regulisanje tzv. saveznih službi bezbednosti. Oba oficira i õentlmena nikako ne vole da se Uprava bezbednosti vrati u formacijski sastav Ministarstva odbrane – svako iz svog razloga: Pavković, jer je uveren da će pre ili kasnije umesto Tomića ugurati nekog svog čoveka, a i već se otvoreno stavio na Đinđićevu stranu, kladio se u pobednika; Tomić iz razloga očiglednih, jer ne bi preživeo. Pavković svoj otpor artikuliše sam (mnogo voli da daje izjave u javnosti): tvrdi da je to "nemoguće", znajući vrlo dobro da ne samo što je moguće nego je i prirodno i funkcionisalo je od 1946. do 1992. veoma efikasno, hvala lepo. Umesto Aca Tomića, protivljenje vraćanju Uprave bezbednosti u Ministarstvo odbrane velikodušno, ali donekle mlitavo, preuzeo je DSS. Nije im uspelo: zakon je usvojen.

Sad nastaje napeto zatišje u kome Aco Tomić vredno skuplja materijal protiv Nebojše Pavkovića i vešto ga plasira u javnost, a ovaj galami. Najava – navodno iznenadna – sledeće sednice Vrhovnog saveta odbrane okida Pavkovićev instinkt za samoodržanje: on je "neprijatno iznenađen" sazivanjem Saveta; on preventivno, ali uvijeno, preti. Kaže dve stvari: prvo, da "nezakonite odluke", donete "bez obrazloženja", priznati neće; drugo, da bi njegovo smenjivanje značilo "ozbiljnu destabilizaciju zemlje". Eto nama još jednog "faktora mira i stabilnosti na Balkanu", ljubi ga njegov vrhovni komandant iz jedne banje na Severnom moru… Do ponedeljka nije bilo nikoga da generalu Pavkoviću kaže dve stvari: prvo, da njega niko ništa ne pita jer je vojno lice pod civilnom kontrolom, a svaki civil u demokratskoj državi ima viši čin od bilo kog vojnika; drugo, da on može biti "faktor mira i stabilnosti" kod svoje kuće i gospođe Glorije, a ne u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Niko ga čak nije upitao da šta znači to "neće prihvatiti"? da ko je on da "prihvati" ili "ne prihvati" odluku VSO-a i vrhovnog komandanta? On je aktivno vojno lice koje ima da kušuje i dalje služi, po dobrom starom austrougarskom receptu "kuschen und weiter dienen!". Jako bismo bili voleli da vidimo kako gen. Pavković takvim jezikom razgovara sa Slobodanom Miloševićem (o Josipu Brozu da i ne govorimo)… Ali je – očigledno – procenio da sa ovima može; to se dešava kad se nekome pusti na volju.

Ponedeljak je bio dramatičan: Vrhovni savet odbrane sedeo je šest sati bez rezultata (osim očekivane redukcije brojnog stanja Vojske, ali to je moglo i bez sastajanja); po nekim špekulacijama u novinama, veći deo tog vremena potrošen je u prepirkama Koštunice i Pavkovića; po drugim špekulacijama išlo se na nagodbu: vi se odreknete Pavkovića – mi se odreknemo Tomića, ljudi smo, dogovorićemo se. Špekulacije su se pokazale kao irelevantne jer VSO nije odlučio ništa od značaja – kao i obično.

OBRAČUN: E, onda je Koštunica – po prvi put od avgusta 2000. – doneo odluku: sastanak VSO-a završen je u 17.45, a on je sazvao Kolegijum Generalštaba (telo dosta opskurno u formalnom smislu reči) za 19h. Tom Kolegijumu Predsednik je pročitao svoj Previšnji Ukaz o penzionisanju gen. Nebojše Pavkovića po potrebi službe i postavljanju gen. Branka Krge za "zastupnika NGŠ" (prvi put upotrebljen opis za vršioca dužnosti ili načelnika GŠ-a ad interim, ali neka…). Kolegijum se složio. Onda je gen. Pavković sazvao novu sednicu opet nekakvog Kolegijuma, kasno noću i tu je dobio podršku da ostane NGŠ; onda je u utorak sazvan "prošireni Kolegijum GŠ-a" (pa vi vidite šta je to), pod predsedavanjem novog NGŠ, gen. Krge, koji je, "Kolegijum", to jest, primio k znanju penzionisanje gen. Pavkovića i "podržao" taj korak. Nadamo se samo da je u sva tri slučaja odluka bila jednoglasna jer bi se tako stekli uslovi da ceo taj "Kolegijum" bude uredno oteran u penziju, a da umesto njega budu dovedeni ljudi od ljudskog i vojničkog integriteta; ovoj državi ne treba još jedan Savezni ustavni sud iz perioda 4–6. oktobar 2000. koji dijametralno menja svoje mišljenje unutar 48 sati.

Tu se priča ne završava: general u penziji Nebojša Pavković najavio je da će se žaliti saveznoj skupštini, kojoj je preventivno već poslao izvesno pismeno u kome objašnjava šta se sve radilo i kako je Vojska bila zloupotrebljavana u političke svrhe. Slično pismo poslao je i Vladi Srbije 21. juna; u tom pismu naveo je epizodu o planiranom "prepadu na Biro za komunikacije" (7. juna 2001); pitanje je – zašto takvo pismo nije poslao odmah? Predsednik Veća građana Dragoljub Mićunović očigledno nije bio impresioniran tim završnim manevrom "odsudne odbrane" gen. Pavkovića: rekao je kako je ovaj skandal samo još jedan razlog više da se što pre donese novi zakon o Vojsci. Savezna skupština, uostalom, nema nikakve nadležnosti u kadrovskoj politici vojske. Pavković je kukao na "ličnu osvetu" Koštunice, na interese "dela američke administracije" koji ga mrzi, za razliku od "drugog dela američke administracije" koji ga, pak, kao podržava; i slično. Sve mu to nije pomoglo: rok trajanja Nebojše Pavkovića je prošao. U utorak je obavljena primopredaja dužnosti, a gen. Pavković, kad već nije napravio južnoamerički vojni puč, može da se opusti uz debelu generalpukovničku penziju i svoje nekretnine – ako ne budu sporne.

Tu se priča ne završava. Zoran Đinđić je – opet instinktivno – pustio nekoliko protestnih zvukova na temu da će se Koštunica pokajati za ovo i u tom pravcu. To je delovalo neubedljivo: Koštunica je u ovoj stvari postupio ispravno, mada s tragičnim zakašnjenjem od dvadesetak meseci. Ovog trenutka Đinđiću bi bilo pametnije da se pozabavi Acom Tomićem, nego izgubljenim slučajem Nebojše Pavkovića. Vojska Jugoslavije nije baš nešto – ruku na srce – ali svakako nije Predsedništvo DOS-a. Vojsku treba ostaviti na miru, da se bavi svojim vojnim stvarima; Vojsku treba osloboditi miljenika – Vojinih i Zoranovih – i ostaviti je profesionalcima; Vojska je ipak državna i narodna, a ne stranačka. Vrbovati stranačke miljenike u Vojsci i cepati je na frakcije nije pametno, pogotovo ako se biraju oni kandidati koji vas vuku za rukav ("Uzmi me, uzmi me!"); takvi su sumnjivi odmah, po definiciji. Uprava bezbednosti ima sjajnih i iskusnih oficira, najvećim delom neopterećenih političkim vezama i hipotekama; ima i najurenih sposobnih i iskusnih starih lisaca-generala koji bi još mogli da učine nešto dobro za svoju zemlju; zašto ne postaviti tako nekoga, mlađeg, sposobnog i poštenog, uz pomoć starijih i iskusnijih, pa da se lišimo i nezamenljivog Aca Tomića?

Ovaj đeneralštabni skandal trebalo bi da bude početak velikog otrežnjenja: pokazalo se da imamo posla s jevtinim munđosima, lovcima u mutnom koji sami vodu mute, prevarantima i bleferima. U trenutku pisanja ovih redova gen. Pavković predaje dužnost gen. Branku Krgi, svom "zastupniku", je li, ali ne primećujemo nikakvu "destabilizaciju" kojom je Pavković pretio koliko sinoć: nebo nije palo na Srbiju, na ulicama nema tenkova, nikakvi maskirnim bojama namazani padobranci nisu zauzeli nikakve radio i TV stanice, nema masovnih demonstracija na ulici, sa transparentima "Hoćemo Nebojšu!". Može li neko da zamisli tako nešto? Sve je ovo bio blef, bura u čaši ustajale đeneralštabne vode, kamerna drama između nekoliko uniformisanih lica koja ne znaju šta bi sa sobom od straha za penziju, stan i čin. Sve je ovo jevtino, dripački, aljkavo i musavo izvedena detinjarija: vrati mi moje krpice, neću više da se igram, više voliš Njega od Mene… Ova zemlja i njena vojska zaslužuju bolje od karijerista tipa Pavkovića i Tomića; zaslužuju i više od halavih političkih naivaca kakvi su Koštunica i Đinđić, koji se na svaku ponudu "primaju kao saučešće", što kažu deca u Beogradu, umesto da brinu o interesima države, a države im puna usta.