Iako je Aleksandar Vučić, premijer Vlade Srbije, pre odlaska u Kinu izjavio da informacije o pristiglim "neobavezujućim ponudama" za kupovinu Telekoma Srbija ne daju tačne podatke o ponuđenim cenama, a da curenje informacija "narušava proces" pregovora o privatizaciji, te da Vlada neće prodati ovu kompaniju ako ne dobije dobru cenu, ono što je obelodanio beogradski "Danas", 19. novembra – da je američki investicioni fonda Kolbek kapital za 58 odsto akcija ove firme u državnom vlasništvu Srbije ponudio 1,47 milijardi evra, te da je ta ponuda za 170 miliona evra veća od prve sledeće, ostaje referentna vest. Slično deluje i navodno saznanje tog lista da se ta cena u vrhu srpske izvršne vlasti smatra "zadovoljavajućom", pa u tom svetlu treba razumeti i najavu premijera Vlade Srbije Aleksandra Vučića da će polovina novca od prodaje, "ako se dobije dobra cena", biti utrošena za vraćanje državnih dugova, a druga polovina za javne investicije.

IZLAZAK NA CRTU: Pritom, "Danas" već navodi da će Kolbek u slučaju kupovine Telekoma za šefa ove firme angažovati Pitera Fojoa, bivšeg generalnog direktora i predsednika mobilnog operatora Nekstel Meksiko i menadžera sa iskustvom u AT&T filijali u Argentini, sa pokrivanjem Čilea i Urugvaja. Osnivači Kolbeka su bivši investicioni bankari u Goldman Saksu, Džejson Kolodne i Džejson Bekman, a glavni investitor u ovaj fond je Ron Burki, čiju je imovinu časopis "Forbs" procenio na 2,9 milijardi dolara. Navodno je Kolbek, kao, uostalom i većina takvih fondova, specijalista za kupovinu kompanija koje loše posluju u sektoru supermarketa, distribucije i prehrane, pa te firme, dodajmo, "zateže" u profitne kompanije, a kasnije preprodaje po boljoj ceni.

Iako se premijer u gorespomenutoj izjavi pred put u Kinu pravio nevešt, pa je čak rekao da nije detaljnije obavešten o pristiglim ponudama, može se pretpostaviti da je on ipak stalno "u toku" cele stvari, jer je prethodno prilično nervozno odbrusio protivnicima prodaje Telekoma – da se, naravno, kao kupci ove državne firme neće pojaviti neki Samarićani i da prilikom prethodnog neuspelog pokušaja prodaje, oni koji su danas protiv te prodaje, nisu osporavali procenu Cvetkovićeve vlade da Telekom vredi dve milijarde evra, a sada već izlaze sa procenom da vredi tri milijarde evra, praktično bez argumenata. (Tačnije rečeno, Dilojt je tada vrednost Telekoma procenio na 2,5 milijardi evra.)

Inače, u više navrata poslednjih dana, Vučić je iznosio ogorčenost što se protestima protiv prodaje Telekoma pridružuju i članovi njegove stranke, a u tom kontekstu je konstatovao i da se narod protivi reformama, pa je pripretio da je spreman svakom da "izađe na crtu" (valjda izbornu). Svemu tome premijer Vučić je, u svom "ličnom stilu", pridružio i ove reči: "Ako cena bude dobra, radovaćemo se, ako ne – svi ostali će da se raduju iz meni nepoznatog razloga, a ja ću verovatno da budem tužan."

Na osnovu ovih izjava, bez mnogo rizika može se špekulisati da se premijer Vučić u slučaju prodaje Telekoma suočava sa više snažnih otpora u Beogradu, pa i u samoj svojoj stranci, čiji su članovi (uključujući i njega samog) krajem 2010. i početkom 2011. godine, ogorčeno bili protiv prodaje "najuspešnije nacionalne kompanije". Tada Cvetkovićeva vlada nije imala petlje da proda Telekom za manje od milijardu evra Telekomu Austrija (cena je tokom pregovora nategnuta na 1,1 milijardu evra), pošto je prethodno već bila obelodanila da ne prihvata ništa ispod 1,4 milijarde evra. Sada su se tom otporu prodaji moguće pridružili i načelni protivnici sporazuma sa MMF-om, a možda i oni koji bi Telekom radije prodali mobilnim operaterima iz Rusije ili Kine, a ne jednom američkom fondu, koji tu kompaniju sutra može prodati mobilnim operatorima iz Meksika, Nemačke ili Austrije. No, tu verovatno nije samo problem sa grupom koja unutar SNS-a još ima hrabrosti da nešto gunđa – nego rizik nosi i šira lobistička pobuna koja bi sigurno narasla u nekoj budućoj predizbornoj kampanji.

SAVETI I OČEKIVANJA: Naime, još pre nego što su otvorene neobavezujuće ponude za kupovinu Telekoma (16. novembra), "dobro obavešteni" reprezentativni sindikati ove firme organizovali su 11. novembra javni protest protiv prodaje, sa šetnjom od Crkve Svetog Marka do zgrade Vlade Srbije, pod nazivom "Stop prodaji Telekoma". Poenta ovog protesta je "poruka potencijalnom kupcu da nije dobrodošao". Naročito zbog toga što je predsednik Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović "izrazio sumnju da će novi vlasnik otpustiti 4.000 zaposlenih i da će bez posla ostati i 100.000 radnika u domaćim firmama koje sarađuju sa Telekomom".

I među ekonomskim stručnjacima obnovljene su rasprave na temu prodati ili ne prodati Telekom, jer su stalni lobisti koji čuvaju tu kompaniju od privatizacije očigledno proširili krug saveznika. Naime, posle prof. dr Branka Kovačevića, sa Elektrotehničkog fakulteta, koji već godinama pokušava da dokaže da je Telekom pre svega dragocen za srpske inženjere i srpsku elektrotehničku nauku, koja inače sa Telekomom posluje i na zavidnoj komercijalnoj osnovi, te da ga otuda ne treba prodavati, da bi naši stručnjaci bili u toku svetske tehnološke trke u elektronskim komunikacijama, sada su u javnost izašli još neki protivnici privatizacije. Na primer, bivši direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović je sa dosta patosa naglasio da "prodaja Telekoma nije ništa drugo nego poštovanje direktive MMF-a da Srbija ostane bez igde ičeg svog", te da je "neracionalno prodavati zlatne koke". Na drugoj strani, na primer, konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević, izneo je stav da Telekom, "iako pozitivno posluje, on opada i bolje da ga proda onaj ko ne uspeva da njime upravlja na pravi način, jer, ako mu ne bude popravljen položaj na tržištu, njegova vrednost će u budućnosti opadati" (obe izjave su preuzete iz Dnevnika od 15. novembra).

Nešto slično Kovačeviću rekao je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, otvarajući pristigle "neobavezujuće ponude". On je, naime, spomenuo da "Vlada ne prodaje Telekom iz nekog hira ili zbog budžetskih rupa", nego zato što "niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji to može da vam kaže". Dakle, ministar Ljajić je, uprkos šturosti svoje izjave, odmah nagovestio navodnu suštinu ove operacije: da je, moguće, privatizacioni savetnik, francuski "Lazard", upozorio Vladu da ono zašta danas može dobiti pristojne pare, možda, kroz nekoliko godina neće vredeti gotovo ništa.

NEZGODNA HIPOTEZA: I izvor "Vremena" iz samog Telekoma kaže da postoji osnovana zebnja da će današnji pretežni izvor prihoda ove kompanije, mobilno telefoniranje, uskoro postati bagatelni resurs s obzirom na to da se u Evropi praktično ukida "roming" (tu su na delu poznati programi "viber" i "whatsupp") i da su cene gole telefonske komunikacije u padu, pa će se konkurencija "domaćim kompanijama" na tržištu Srbije neverovatno proširiti. Naime, prihodi svih naših operatera od gole mobilne telefonije već 2014. godine opali su za četiri odsto, a ta tendencija će se verovatno nastaviti. Zbog svega toga, uprošćeno, neko iz Zaječara možda će preksutra kupiti karticu za mobilni telefon u Švedskoj, pa će preko Stokholma moći jeftino da komunicira sa drugovima na drugom kraju iste kafane i neće mu biti potrebna pretplata kod Telekoma, Telenora ili VIP-a, ili će tražiti da njihove cene budu niže od onih kod Dojče telekoma ili nekih drugih mega evropskih kompanija, koje će diktirati niske cene. Glavni resurs će uskoro, lako je moguće, biti mobilna komunikacija preko interneta, što uključuje "skajp" i sve druge multimedijalne komunikacije (i televiziju) i sva druga čuda koja već postoje ili će biti lansirana razvojem takozvane 4G tehnologije. Problem je što je Telekom u tom multimedijalnom delu razvoja poslovanja u ozbiljnom zaostatku, pa mu manje vredi širok krug korisnika od blizu osam miliona.

Ovu hipotezu nezgodno je dalje razvijati uoči konačnih pregovora sa Kolbekom ili nekim drugim zainteresovanim učesnikom u privatizaciji Telekoma, da ne bi bili osumnjičeni da radimo u korist "nacionalne štete" – iako je teško pretpostaviti da sve to, onima koji su aplicirali na spomenutom neobavezujućem konkursu, već nije vrlo dobro poznato.

Kad je reč o oceni gore spomenute, navodne Kolbekove cene od 1,47 milijardi evra za 58 odsto državnog udela u Telekomu – s obzirom na Vučićevo upozorenje o netačnim i nekompletnim podacima, takođe treba biti oprezan. No, ta cena na prvi pogled deluje doista dobro.

Da bi se razumela ova lakonska ocena, treba načelno pojasniti bar neke osnovne stvari. Kada neko prodaje neku proizvodnu ili uslužnu kompaniju, on u realnom smislu, u stvari, uzima odjednom, danas, projektovani ili očekivani neto profit te kompanije u narednih (obično) pet do deset godina, u zavisnosti od očekivanog razvoja tehnologije u toj branši i u zavisnosti od razvoja prilika na domaćem i stranom tržištu u dolazećim godinama. Pritom se rešava brige da obnovi fiksni kapital (oko milijardu evra u slučaju Telekoma) i otplati dugove, a pri svemu tome izađe na kraj sa konkurencijom i domicilnim budžetskim paćenicima.

Neizvesnost procene tog "budućeg profita" pre svega se zasniva na tome što se taj profit najčešće proračunava prema kretanju profita u prethodnim godinama i prema dotadašnjem načinu poslovanja, to jest u zavisnosti od veličine troškova u tim godinama. Tu uvek postoji rizik da kupac neće moći da preokrene dosadašnje nepovoljne stvari i unapredi baš samo one povoljne. To je u elektronskim komunikacijama najneizvesnije, s obzirom na razdoblja neverovatno brzog, skokovitog razvoja tehnologije i neočekivanih inovacija.

Krajnje uprošćeno, u slučaju Telekoma, kupac bi mogao da pođe od podatka da je Telekom u proteklih osam godina ostvario oko 1,2 milijarde evra profita, dakle u proseku oko 150 miliona evra godišnje. No, kupac bi mogao da plati i više od, na primer, desetostrukog iznosa tog profita (što navodno nudi), od čega bi mu samo teoretski spadalo 58 odsto – iz više razloga. Prvo, Telekom ima oko 20 odsto kompanijskih akcija, pa bi mu pravo gazdovanja "poraslo" od tih akcija u alikvotnom delu učešća u vlasništvu. Zatim, taj Telekomov profit ostvaren je sa "previše" zaposlenog osoblja, koje troškovno opterećuje poslovanje i smanjuje profit. Naime, Telekom je sa ukupno 13.044 zaposlenih (9015 u samoj Srbiji) ostvario praktično isti profit kao susedni Telenor sa 1200 zaposlenih. Uprošćeno, Telekom je po zaposlenom ostvario više nego deset puta manji profit od Telenora, pa kupac može da računa da će i on ostvariti u Telekomu nešto slično, nakon "restrukturacije", to jest otpuštanja oko 5000 zaposlenih. Ta procena broja ljudi koje treba otpustiti zasniva se na činjenici da, na primer, u hrvatskom Telekomu radi 5300 radnika, u slovenačkom 4400, a u mnogo jačem mađarskom 10.900 ljudi.

Na drugoj strani, otpuštanje u Srbiji kupca bi zbog zakona i kolektivnog ugovora koštalo između 70 i 100 miliona evra za otpremnine, ali i to nije prevelik trošak naspram tekućeg mogućeg povećanja profita, itd. Kupac, takođe, verovatno ima u vidu da je tržišno učešće Telekoma u Srbiji u stalnom padu, sa 50,7 odsto 2009. godine, na 38,6 odsto 2013. godine, na 36,6 odsto 2024. godine – pa možda veruje da tu tendenciju može zaustaviti ili čak promeniti na račun konkurencije, ako je bliži najnovijim elektronskim tehnologijama i ako odmah uđe u savez sa budućim kupcem Telekoma koji raspolaže najnovijim znanjima i dobrim iskustvom u ovom poslu, itd. Uostalom, mi i ne treba da brinemo za potencijalnog kupca Telekoma, naše je da gledamo da dobijemo što više novca za ovu firmu oko koje se, dakako, nakupilo mnogo "korisnika" njene državnosvojinske pozicije.

Na kraju, treba reći i koju reč o navodnom "narodnom otporu" prodaji uspešne nacionalne kompanije. To je čista "anketna fantazija". Kada bi taj narod pitali da li je za prodaju Telekoma ili za to da mu se plate i penzije snize za još deset odsto u naredne (najmanje) tri godine, da bi zaposleni u Telekomu sačuvali dobro plaćena radna mesta – taj narod bi verovatno imao drugačiji pristup celoj stvari od ovog koji mu se sada pripisuje.