Automobil je – s tačke gledišta bezbednosti – jedno od mesta gde je čovek najranjiviji, sve i kad odbacimo saobraćajne nesreće svih vrsta. Setimo se samo da je najveći broj mafijaških ubistava počinjen prema ljudima koji su bili u automobilu: u vožnji, ali najčešće u mirovanju. Razlog je jednostavan: čovek u automobilu ograničen je u prostoru; nema dovoljnu slobodu pokreta čak i kada je naoružan; pogotovo je ranjiv u pokretu. Iskustvo naših ubistava pokazuje da je čovek najranjiviji u trenutku ulaska ili izlaska iz automobila: vozilo miruje, čovek se bavi ključevima i vratima i tako je idealna meta.

ALAT I ZANAT: Eksplozivna naprava podmetnuta u automobil ili blizu njega nije bila retka pojava u nas, na šta ćemo doći kasnije. Ono što je veoma važno jeste veština potrebna za takav zločin. Naime, vatrenom oružju vičan je svaki ulični dripac u ovoj zemlji, kao – uostalom – i većina stanovništva, nažalost. Eksplozivi i načini za njihovo aktiviranje, međutim, spadaju u specifična znanja; to je poseban zanat. Osim toga, za razliku od vatrenog oružja, eksplozivi, detonatori i potreban pribor nisu u tolikoj meri dostupni širem krugu ljudi – u normalnim zemljama, to jest. Kod nas je od 1991. taj materijal postao dostupan koliko i vatreno oružje, ako ne i više. Ovde ćemo izuzeti ručne bombe koje su se delile šakom i kapom tokom naših ratova bez ikakve evidencije i posle prodavale na pijacama za smešne pare. Pozabavićemo se eksplozivima i potrebnim priborom. Do ovih naših nesrećnih ratova praktično jedini eksploziv dostupan civilima bio je građevinski, najčešće "vitezit", ukraden iz rudnika i sa gradilišta; korišćen je najčešće za ubijanje ribe, pa odatle toliko ljudi bez prstiju po crnogorskom primorju. Kad su ratovi 1991. počeli, bivša JNA prosula je po terenu ogromne količine vojnih eksploziva, kako u standardnim vojnim pakovanjima tako i u artiljerijskoj i minobacačkoj municiji i minama, odakle se lako vadi. Tu je najčešće reč o TNT-u i plastičnom eksplozivu poznatom kao PEP. Najčešći oblik TNT-a je takozvani trotilski metak (presovana "cigla" različitih masa, sa rupom za detonator), a uobičajeni oblik plastičnog eksploziva su paketi od 500 grama u najlonskom pakovanju. Građevinski "vitezit" dolazi u kartonskim cevima od 100 grama i praškast je. Da bi se ovi (i svi drugi standardni eksplozivi, a ima ih mnogo) detonirali, potreban je detonator (službeni naziv: detonatorska kapsla) koji može biti električni ili za štapine (fitilje). To bi bio osnovni potrebni materijal.

Da biste podmetnuli eksplozivnu napravu u automobil, potrebno je nešto više od opisanog. Tehnika i taktika tu su nerazdvojne. Kao prvo, sve zavisi od vaše namere: hoćete li samo da uništite vozilo ili hoćete i da ubijete putnike u njemu? Ništa lakše nego uništiti prazan automobil: pivska flaša puna benzina ("molotovljev koktel"; mada Vjačeslav Ivanovič nema ništa s tim) dovoljna je, ako se baci gde treba (ispod rezervoara s gorivom). Ništa lakše nego zapaliti auto, uostalom.

TEHNOLOGIJA I RIZICI: Ako pak hoćete da ubijete ljude u automobilu temeljito i bez greške, to je onda jedan sasvim drugi zanat. Tu dolazimo na problem upaljača, tj. uređaja koji će postavljeni eksploziv detonirati tačno kada treba. Upaljača imamo trenutnih, odloženih i daljinskih. Trenutni upaljač je, recimo, kada žice električnog detonatora postavljenog u eksploziv spojite sa starterom (anlaserom) ili kontakt-bravom. To je upaljač nad kojim nemate kontrolu: ako pogrešna osoba sedne da vozi taj automobil – vama je jako žao.

Upaljači odloženog dejstva su ili haotični, ili vremenski kontrolisani. Haotični upaljač spojen je u strujni krug nekog potrošača struje u autu: stop svetlo, svetlo hoda unazad (rikverca), brisače (prednje ili zadnje), oborena ili duga svetla, ventilator, sirenu… Tim pristupom vi prepuštate eksploziju i njene žrtve slučaju: možda čovek uključi svetla ili svirne usred gomile dece; ali imali smo i gore slučajeve. Drugi pristup odloženoj eksploziji je tajmer: bilo sporogoreći štapin (fitilj), bilo najsavremeniji elektronski uređaj, svejedno. Tu imate kakvu-takvu kontrolu (vremenski razmak), ali ne i nad stvarnom situacijom: kad ga stavite u pogon, više nema natrag, sve i da je sasvim pogrešno lice ušlo u vozilo. Jedan od klasičnih primera desio se krajem sedamdesetih u Francuskoj: neki hrvatski emigrant ušao je u svoj "reno 4", krenuo i posle nekoliko metara otišao u vazduh. Francuska policija je posle rekonstruisala događaj: počinilac je strujni krug između akumulatora i detonatora prekinuo komadom plastike vezanim na ribarski najlon zakačen na poluosovinu; kako se najlon namotao na poluosovinu, plastika je ispala i strujni krug se spojio. Dužina najlonskog konca regulisala je vremenski razmak od polaska s mesta do eksplozije. Počinilac nije otkriven, mada ima nagađanja odakle je došao.

Najelegantniji i najprecizniji način je daljinski upaljač: tu imate kontrolu nad situacijom; možete eksploziv da detonirate kad vam je zgodno ili da sačekate dok vam ne bude zgodno. Prvi i klasični daljinski upaljač radio je na radio-vezu; danas ih ima i drugačijih (infracrveni signal, kao za daljinske upravljače televizora i drugih kućnih uređaja; itd.). Daljinski upravljači, međutim, imaju jedan veliki problem: ekskluzivitet signala. Ukratko, ko vam garantuje da u blizini nema nikoga ko radi na istoj radio frekvenciji ili istoj frekvenciji infracrvenog daljinskog upravljača za TV, muziku ili klimu? Isto je i sa mobilnim telefonom, koji je skoro idealan daljinski upaljač: koliko puta vam se desilo da neko pozove vaš telefon greškom? Nekada su pametni ljudi za daljinski upaljač birali praznu frekvenciju na komercijalnoj FM skali, ali su se i tu dešavali problemi zbog harmoničke smetnje, zbog piratske radio-stanice, zbog lokalnog privatnog detektiva koji tu praznu frekvenciju koristi za svoj prislušni uređaj u nečijem ljubavnom gnezdu (omiljen pristup privatnika). Svaki daljinski upaljač je, dakle, posao rizičan, ali ima ljudi koji su spremni da rizikuju, pogotovo ako uposle dobre stručnjake da im rizik smanje. Moguće je daljinski upaljač osigurati tako da reaguje samo na određenu sekvencu brojeva, ali to već traži veoma ozbiljnog stručnjaka, kakvih je jako malo i uglavnom su poznati u struci.

Jedan primer: sredinom devedesetih u Nišu je poginuo jedan pripadnik 63. padobranske brigade dok je u slobodno vreme postavljao eksploziv pod nečiji džip; identifikovan je po patikama, jer je ostatak bio uredno razmazan po ulici. Istraga je pokazala da je koristio daljinski upaljač istog tipa kao i izvestan broj upaljača koji je jedan stručnjak napravio za niške padobrance. Izgleda da je greškom legao na daljinski upravljač koji je držao u džepu i aktivirao sopstveni eksploziv. Istraga je smesta došla do pronalazača tog uređaja, ali je na kraju ispalo da je padobranac koristio jedan od isporučenih primeraka. Pouka je jasna: što je uređaj složeniji i pametniji, to je krug sumnjivih uži, pa sad vi vidite.

ljUDI IZ SENKE: Dakle, kako poslovica kaže: što jednostavnije, to bolje. Tu sad ima raznih načina u koje nećemo ulaziti, osim da kažemo da je to zanat koji traži majstora i materijal. Među policajcima vlada uverenje da takve poslove sa automobilima ne rade gangsteri koji od toga imaju koristi, jer se u to ne razumeju. Takve poslove rade ozbiljniji likovi iz senke, eksperti koji isporuče uređaj i uputstvo za upotrebu, a sami ostanu anonimni. Kad amateri uzmu stvar u svoje ruke, dolazi do problema. Na primer: eksplozivna naprava podmetnuta pre desetak dana pod onaj BMW X3 u javnoj garaži u Masarikovoj, koju je vozač primetio, a policija demontirala, teško da bi proizvela željeni učinak. Eksploziv je bio građevinski, nije ga bilo dovoljno da sigurno ubije putnike, a X3 je veliko i jako vozilo koje bi apsorbovalo veći deo energije, pogotovo iz mesta planirane eksplozije kod prednjeg točka. Kad neko hoće da vas ubije bombom u autu, stavlja je ispod sedišta na kome vas očekuje i pritom koristi magnete koji se uhvate za pod karoserije.

Policija najviše voli eksplozivne naprave koje je stigla da demontira: prvo zato što je stigla, a onda – i još više – zato što one pružaju mnoge dragocene tragove. Korišćeni materijal (eksploziv, žice, elektronika itd.) sužava krug sumnjivih; uvek ostane neki trag (otisak, DNK), a najvažniji je "rukopis" majstora, jer svako radi drugačije. Ako pak do eksplozije dođe, policiji preostaje da skupi i analizira sve fragmente i tako rekonstruiše – koliko može – prirodu eksplozivne naprave i njenog upaljača. Spektrografska analiza prepoznaće vrstu eksploziva, ali i ostalih elemenata korišćenih u uređaju, jer su ostali utisnuti u nađene materijalne ostatke. Problem je u tome, kao što smo već rekli, što je ova zemlja puna bezobzirno razbacanih eksploziva i detonatora. Svi ostali elementi upaljača, daljinskog ili drugog, mogu se naći svuda u civilstvu, uključujući i najprefinjenije relejčiće, mikročipove i ostalo. Tako policija ostaje bez glavnog eliminacionog kriterijuma: eksploziva i detonatora. Ostaje im samo majstor, što nije mali kriterijum, jer takvih ima malo. Uzmimo onog kik-boksera kojega je puklo na Dorćolu pre neko veče. Motiv je – kažu policajci – jasan iz prethodnih saznanja o licu odranije poznatom organima. Ostaje konstruktor inteligentno smišljene eksplozivne naprave koja je razbucala onoliki "mercedes" i ubila čoveka. Njegovi, žrtvini, neprijatelji za koje se zna, kažu opet policajci, ni u snu nisu kadri da sami naprave tako nešto. Dakle, neko im je to napravio, isporučio i naplatio.

Naručilaca ima na pretek; majstora je malo. Nađite majstora.