Taman kada je izgledalo da je saga o Darku Šariću doživela svoj klimaks i da barem neko vreme neće biti priče o našim zemljacima na južnoameričkim putevima droge, stigla je vest da su tri momka iz Rume – Bojan Bakula (28), Saša Turčinović (31) i Predrag Stojkov (35) – ubijeni u noći između petka 14. i subote 15. maja, dok su kao telohranitelji čuvali izvesnog bolivijskog šefa narko-kartela Vilijema Rozalesa Suareza.

UMRETI U BOLIVIJI: U ranim jutarnjim časovima 15. aprila, na putu između mesta San Ramon i Guarajos, u bolivijskoj istočnoj pokrajini Santa Kruz, vozila u kojima su se nalazili Suarez i devetorica njegovih pratilaca, na lažnom policijskom kontrolnom punktu, zaustavile su osobe obučene u uniforme Specijalne jedinice za borbu protiv narkotika, pod izgovorom da žele da pretresu automobile u potrazi za skrivenim kokainom. Bolivijski mediji su objavili da je jedan od preživelih opisao prepad lažnih policajaca rečima da su ih "nakon što su se zaustavili, izvukli iz kola, odvezli na izolovano i udaljeno mesto, nekoliko kilometara od glavnog puta", gde su "prvo tukli pripadnike Suarezovog obezbeđenja, a onda ih ubili". Šefa narko-kartela su kidnapovali i odveli u nepoznatom pravcu.

Prema navodima pojedinih medija, Predrag Stojkov je ubijen iz neposredne blizine, sa tri hica u glavu iz vatrenog oružja, Turčinovićevo telo, sa šest prostrelnih rana u predelu glave i ramena, nađeno je na stazi nedaleko od obližnje reke, dok je najbrže reagovao Bojan Bakula, iskočio je iz automobila i pokušao da potraži zaklon, ali su ga ubice stigle i likvidirale.

U terenskom vozilu, pronađenom blizu mesta na kome je prepad izvršen, istražni organi su našli policijsku uniformu i pancir, kao i municiju kalibra 9 milimetara. Prema obdukcionom nalazu, šestorica ubijenih – trojica Srba i trojica Bolivijaca –mučeni su i prebijeni pre nego što su ubijeni. Osim prostrelnih rana od vatrenog oružja, kod ubijenih su konstatovane i brojne teške povrede glave, nanete udarcima tupim predmetima, pa je u opticaju i pretpostavka da su neki od ubijenih pretučeni na smrt.

Dosadašnja saznanja ukazuju na to da su trojica Srba i trojica Bolivijaca bili angažovani kao telohranitelji Vilijema Rozalesa Suareza, koga bolivijska policija sumnjiči da je "vođa narko-kartela u pokrajini Santa Kruz". Navodno su Suarezovi konkurenti njegovu glavu ucenili na milion američkih dolara, a spekuliše se i da su naručioci Suarezovog kidnapovanja, odnosno smaknuća, uticajni bosovi kolumbijskih narko-kartela.

Šef bolivijske policije Umberto Ekalar rekao je novinarima da se intenzivno traga za bivšim policijskim kapetanom Arauhom, jer ga sumnjiče da je pomagao ubicama. Osim za Arauhom, policija traga za još dvojicom ranijih pripadnika bolivijske policije. Ova informacija dala je dodatan kredibilitet navodima da je zločin pripreman "u sprezi sa bivšim i sadašnjim pripadnicima organa reda", odnosno da su šefovi narko-podzemlja bili nalogodavci i investitori, a nekadašnji policajci i lica iz podzemlja – izvođači radova. Prema navodima medija, bolivijska policija sada čuva trojicu preživelih svedoka masakra na tajnoj lokaciji u blizini glavnog grada La Paza, kako bi bili krunski svedoci protiv počinilaca.

SMRTONOSNA PEČALBA: Nije novost da nekadašnji pripadnici srpske policije i vojske, ali i bivši i sadašnji radnici firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje, te razni avanturisti i vikend ratnici sa ovih prostora, svoju "sreću" i bolju zaradu već gotovo čitavu deceniju traže u raznim kriznim žarištima širom sveta. U neka od mesta gde svoj život rizikuju naši sugrađani koji su nešto veštiji u rukovanju oružjem i imaju iskustva u vojsci ili policiji spadaju: Irak, Avganistan, Brazil, Venecuela, Nigerija i neke druge afričke zemlje.

Plate i uslovi rada često se veoma razlikuju. Kako za "Vreme" kaže jedan bivši radnik MUP-a Srbije, koji je želeo da ostane anoniman, "sve zavisi od toga preko koga idu u zemlje u kojima su angažovani, kako se pogode sa poslodavcem, koliko im je stalo da dobiju određeni posao – to jest koliko im je frka za pare, što kažu. U Nigeriji, Brazilu i zemljama sa sličnim stepenom rizika, dobre plate se kreću između 2500 i 3000 američkih dolara mesečno, dok se za rad u Iraku i Avganistanu mesečno može zaraditi i do četiri, ili čak pet hiljada dolara." Naš sagovornik napominje da su organizatori poslova često kompanije za pružanje usluga obezbeđenja sa svetskim renomeom, poput američke "Blackwater USA", britanske "Aegis" i drugih. Povremeno, one svoje poslove, posebno one "nižeg ranga" (čitaj: koji donose manji profit), ustupaju raznim "podizvođačima". Prema rečima našeg sagovornika, tu nastaju problemi. "Selekcija kadrova je, najblaže rečeno, problematična. Procene rizika misija i obaveštajna priprema zadataka na terenu su loše i neprofesionalno urađene, što neminovno dovodi do grešaka, a greške se u ovom poslu često plaćaju glavom. Podizvođači štede da bi uvećali svoju zaradu. Neki baš zato biraju ljude sa ovih prostora, jer smatraju da će, zbog nedostatka posla i ovdašnje teške finansijske situacije, pristati da rade za deo standardnih primanja. Neretko su u pravu. Međutim, nedostatak novčane stimulacije veoma lako može da dovede do toga da se za posao javljaju nekvalifikovani ljudi. Problem sa našim ljudima je i taj što je puno njih poginulo, ranjeno ili je doživelo neku traumu radeći u Iraku, Avganistanu ili na nekom drugom kriznom žarištu. Onima koji su prošli kroz pakao ne pada na pamet da ponovo idu negde. Ratovi na ovim prostorima su prestali pre deset i više godina, pa je ljudi sa ratnim iskustvom sve manje. Zato su naši ljudi izgubili na ugledu i primorani su da prihvataju poslove u nekim drugim delovima sveta. U poslednje vreme najviše odlaze u Brazil, a odatle na rad u druge delove Južne Amerike. Često su ti poslovi veoma sumnjivi, a poslodavci krajnje diskutabilne individue i firme."

Dodatna obuka ljudi koji se upućuju na veoma rizične zadatke je neadekvatna i mnogo je primera kada se svodi na nešto učenja stranog jezika i par vežbi upravljanja vozilom u kritičnoj situaciji. U Srbiji postoje profesionalci koji se ozbiljno bave izborom i pripremom ljudi za rad na obezbeđenju lica i objekata u kriznim regionima. Njihove usluge koriste sve renomiranije svetske kompanije za pružanje usluga fizičko-tehničkog obezbeđenja, poput "Blackwater USA". Jedan od glavnih kriterijuma za izbor kandidata za poslove u kriznim područjima jeste ranije iskustvo u vojsci i policiji, a neophodno je i da osobe nisu ranije osuđivane za neko krivično delo, te da su fizički i mentalno sposobne da izdrže sve napore i izazove rada u ekstremnim uslovima. Jedno od imena koje se često pominje kada je reč o pripremi ljudi za rad na obezbeđenju lica na područjima visokog rizika jeste i naš majstor realnog aikidoa Ljubomir Vračarević, za koga pojedini zaštitari tvrde da se od njega "može puno toga naučiti".

Sagovornik "Vremena" kaže da je i sam bio u iskušenju da prihvati veoma unosne poslove obezbeđenja u Iraku i Nigeriji, ali da se "u poslednjem trenutku uvek predomislio, najviše zbog nedovoljno profesionalnog rada i nedostatka opreme i tehničkih sredstava za rad. Kada ne možeš da se pouzdaš u ljude sa kojima radiš, kada nema dovoljno blindiranih vozila, kada su panciri lošeg kvaliteta, kada je komunikaciona oprema stara i u lošem stanju i kada se sigurnost na terenu jedino može obezbediti korupcijom svih elemenata strukture vlasti – od lokalne policije, do poglavica plemena i vođa raznih bandi – to onda nisu uslovi na koje će pristati bilo ko pametan, trezven i rad da sačuva glavu."

MOMCI IZ RUME: Pre oko tri godine Bojan Bakula i Saša Turčinović osnovali su firmu za obezbeđenje lica i objekata "Combat Team Security Solution", sa sedištem u Ulici 27. oktobra 47 u Rumi. Kasnije im se priključio njihov prijatelj Predrag Stojkov, poreklom iz Republike Srpske. U preduzeću je radilo desetak zaposlenih. Iz izvora bliskih policiji "Vreme" saznaje da se Bakula, Turčinović i Stojkov nikada nisu eksponirali i da "niko za njih ne bi ni čuo da nisu nastradali u Boliviji".

Samo je Bojan Bakula, zvani "Grof", bio od ranije poznat policiji, tako što je "imao jednu prekršajnu prijavu zbog tuče i dve krivične prijave zbog toga što je nosio gasni pištolj". Saša Turčinović je ranije bio pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO). Opisuju ih kao "momke koji su po prirodi svog posla imali dodira sa kriminalnim elementima, ali oni sami se nikada nisu bavili kriminalom, a pogotovo ne drogom". U Rumi su radili veoma malo. Obezbeđivali su jedan koncert, za šta ih je angažovala Opština Ruma, a firma je radila i na obezbeđenju jedne rumske diskoteke.

Prema pojedinim izvorima, Turčinović je jedno vreme radio u Brazilu kao instruktor za obezbeđenje lica i objekata. U prvoj polovini maja ove godine, na tom poslu su mu se pridružili i Bakula i Stojkov. Kako i zašto su sa poslova obuke u Brazilu za svega par dana prešli u Boliviju i počeli da rade za narko-bosa Suareza, ostaje nepoznato. Pretpostavka je da su u Južnu Ameriku otišli tako što im je neko obećao ili ponudio dobar posao. Verovatno im je u Brazilu ponuđen posao Suarezovih telohranitelja. Unosnu ponudu je teško odbiti. Mnogi zaključuju da su "ispali naivni" i da su "tu naivnost i neiskustvo platili glavom".

PITANJA ZA ISTRAGU: Kao motiv za ubistvo šestorice telohranitelja navodi se informacija da je glava poznatog bolivijskog šefa narko-bosa Vilijema Rozalesa Suareza bila ucenjena na milion dolara. Ukoliko je to tačno i ako je cilj zaista bio da se Suarez samo likvidira, istražni organi će morati da odgovore na neka pitanja, na koja je za sada teško dati zadavoljavajuće odgovore.

Onaj ko želi da likvidira nekog, trudiće se da to učini što brže i efikasnije, na primer tako što će munjevito likvidirati njegovo obezbeđenje zatim čuvanu osobu i što pre se udaljiti sa mesta zločina. Čemu onda mučenje telohranitelja pre likvidacije? To je bilo sasvim nepotrebno, nije služilo postizanju bilo kakvog cilja, a izvršiocima je oduzelo dosta vremena. Ako je zadatak bio ubiti Suareza, zašto jednostavno nije ubijen, već otet? Ako su u zločinu učestvovali bivši pripadnici bolivijske policije, otkud toliko amaterizma, nepotrebne mržnje i sadizma prilikom izvršenja dela? Možda ćemo dobiti pravu ili potpunu sliku motiva za ovaj zločin, pa samim tim i saznati ko su njegovi počinioci, tek kada istraga u Boliviji da odgovore na ove i pregršt drugih pitanja.