Tragedija koja se u Beogradu dogodila u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u kojoj je jedno dete ubilo drugu decu i čuvara škole, nekako je isuviše velika i neshvatljiva a da bismo mogli da je ograničimo na pojam nasilje. Nagnala nas je da ozbiljnije razmišljamo o pojavama u društvu koje nazivamo nasiljem. Za takav, u Srbiji jedinstven užas, ne postoji prava reč. Da li bi trebalo da je stvorimo?

U svetu se u ovakvim slučajevima govori o amoku. Reč amok dolazi iz malajskog jezika i znači napad besa koji bolesnika navodi da bezglavo juri naokolo i ubija svakog na koga naleti. Može jednostavnije da se nazove i besomučnom mahnitošću. Mogli bismo tu reč da uvrstimo u srpsku terminologiju, u nadi da neće biti potrebe da je koristimo.

Ali i amok označava samo bezuman čin masovnog ubistva, ne i sav užas, svu tragediju koju izaziva.

Masovno ubistvo 3. maja u “Ribnikaru” otvorilo je mnoga pitanja, na prave odgovore čekaćemo još neko vreme, ako ih ikada bude bilo: da li postoji opasnost od imitatora? Da li u Srbiji ima više nasilja nego drugde u svetu? Da li je ono pozna posledica ratova između jugoslovenskih naroda, bombardovanja NATO-a, agresije u društvu, rijaliti programa, verbalne agresije koja dolazi sa vrha države? Kako može da se spreči? Šta je jednog trinaestogodišnjaka nagnalo da očevim pištoljem ubije devetoro drugova?

Ja ne znam odgovore na sva ova pitanja. Treba prepustiti kompetentnim ljudima da se bave njima.

Za nas koji nismo stručni, nakon ubistava u “Ribnikaru” i okolini Mladenovca primereno je utučeno ćutanje. Međutim, trebalo bi da se sporazumemo o svakodnevnom govoru, rečniku koji koristimo, uzajamnom obraćanju. Logično je da mediji zapitkuju, čitaoci, slušaoci i gledaoci hteli bi da saznaju sve nove i nove detalje o detetu-ubici, njegovom životu, njegovim roditeljima. Ali za zdravlje nacije bilo bi korisno da se o tome javno govori što manje, da takvi detalji što kraće preplavljuju javni prostor. Ne samo zato što bi identitet ne samo svakog maloletnika već i svakog punoletnog osumnjičenog lica do pravosnažne presude morao da bude zaštićen, već i zato što – to strašno, surovo zvuči, ali, ustručavam se to da napišem, život mora da ide dalje.

NASILJE KAO UROĐENI NAGON

O nasilju kao pojavi u društvu, sa druge strane, treba govoriti što više, da bi ga bilo sve manje.

Pročitao sam razne teorije o nasilju. Osnivač psihoanalize, istraživač ljudske psihe Zigmund Frojd opisao je nasilje kao jedan od urođenih ljudskih nagona koji se od rođenja potiskuje vaspitanjem i tako nastaje super-ego. Ko ga nema, jednog dana podivlja.

Fridrih Niče je filozofski propovedao o tome kako je prirodno da ljudi primenjuju silu ili odobravaju upotrebu sile, iz čega je Hitler izvlačio opravdanje za masovne zločine natčoveka nad manje vrednim ljudima počinjene pod njegovom vlašću.

Sve to bi pedagozi i psiholozi trebalo da znaju, učili su, ali šta da radimo mi nestručni, a izloženi razgovorima o nasilju i opravdanjima za upotrebu sile?

MOJE SLIČNOSTI SA TRINAESTOGODIŠNJIM UBICOM

Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. Moj otac je bio lekar, kao i njegov. Imao sam 12 godina, išao u prvi i drugi razred gimnazije, to je kao današnji peti i šesti razred osnovne škole, kada me je tata terao na sve moguće vanškolske aktivnosti: učio sam da sviram violinu, učio privatno francuski, išao čak i na časove mačevanja i gimnastike da bih jačao telo. On je tvrdio da ja to volim, a ja sam u stvari sve to mrzeo. Bio sam odlikaš u školi, baš kao i dečak-ubica iz “Ribnikara”, ako je verovati pisanju štampe.

I moj otac je posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Streljana u današnjem smislu u mom rodnom Bečkereku nije bilo, ali ponekad bismo išli u prirodu, daleko od naselja, da me uči da pucam iz pištolja. Naučio me je kako da proverim da li je ostao metak u cevi, kako da ispraznim i napunim pištolj. Imao sam tada jedanaest ili dvanaest godina. I dečaka-ubicu iz “Ribnikara” je, tvrde mediji, otac učio da puca. Sudeći po tome koliko je dece smrtonosno pogodio i ranio, svakako je znao šta radi.

Posve nekompetentni novinari, i poneki psiholog, govorili su o tome kako bi okidač za bezumni čin mogao da se potraži u tome da su od ovog učenika “Ribnikara” roditelji isuviše tražili, preterano ga opteretili vannastavnim aktivnostima. Ja sam se u njegovim godinama bio pobunio i rekao da nikako više neću da učim da sviram violinu. Moji roditelji su popustili, prihvatili su pobunu.

Da ih nisu ubili, tatu 1941, a mamu 1942. godine, bio bih ih posle rata pitao kako se oni svega toga sećaju.

GETE I NASILJE

Pisao sam o nasilju u zborniku o nemačkom pesniku i misliocu Geteu i njegovim idejama na tu temu. Ime Johana Volfganga fon Getea najčešće se povezuje sa humanošću, univerzalizmom, ljubavlju, ali moj esej objavljen pre dvadesetak godina u katalogu Getovog muzeju u Vajmaru nosi naslov “Gete i nasilje”.

U vreme pesnikove mladosti događalo se neretko da devojke, nevenčane mlade majke, ubiju novorođenče. Službeno je važila odredba cara Karla V iz 16. veka koja je za čedomorstvo propisivala kaznu javnog odrubljivanja glave. Aprila 1783. izvesna Johana Katarina Hen, koja je od svoje četrnaeste godine dirindžila kao služavka u Vajmaru, u svojoj dvadeset trećoj godini ostala je trudna, otac je verovatno bio njen gazda. Čak nije bilo sigurno da li je namerno udavila svoju bebu ili je nenamerno ugušila, forenzika u današnjem smislu tada nije postojala. Možda se moglo reći i da nije bila pri čistoj svesti. Vladar državice nadvojvodstva Vajmar-Gota-Ajzenah Karl August kolebao se da li da je pomiluje ili da primeni švedsko pravosuđe koje je za takve slučajeve propisivalo robiju, a bičevanje svake godine na dan usmrćivanja bebe. Sekretar takozvanog tajnog koncila, praktično predsednik vlade, bio je baš Gete pa je nadvojvoda njemu prepustio odluku. Gete je bio nemilosrdan, tražio je smrtnu kaznu pa su devojci javno odrubili glavu na tržnici, danas trgu u centru grada.

Mnogo kasnije, u svojoj tragediji “Faust”, devojku koju je doktor Faust obljubio uz pomoć Mefista zbog istog nedela kažnjavaju smrću, ali je pisac opisuje sa mnogo ljubavi. Pitali su Getea kako je mogao da bude tako surov. Izbegavši pravi odgovor, rekao je u stihovima: “Siva je, druškane, teorija sva, a zeleno živo drvo života.”

Samo što to nije jedina činjenica koja ukazuje na njegov stav o nasilju. U knjizi “Kampanja u Francuskoj” reč je o ratu koji su udružene konzervativne snage 1792. vodile protiv Francuske revolucije – pesnik piše o svom učešću i gotovo sladostrasno o leševima, kako je lepo bilo gledati iz daljine kako gradovi nestaju u plamenu (“Lepa sela lepo gore”), kako je i sam koristio priliku da puca iz topa (kao poneki naš sugrađanin na opkoljeno Sarajevo). Nema goreg nasilja od onog koje se njemu toliko sviđalo, podsećam, njemu “velikom humanisti”.

U vreme ratnih turbulencija jednom su Napoleonovi vojnici u toku noći bili upali u njegovu kuću u Vajmaru, digli ga iz kreveta, naterali ga da u spavaćici sa njima pije vino, pretili mu sabljama sve dok ih njegova energična, tada još ljubavnica, docnije supruga Kristijana Vulpijus, ženski spretno nije isterala. Docnije mu se sam Napoleon izvinjavao, tvrdio da na svim svojim pohodima sa sobom nosi njegov ep “Jadi mladog Vertera”, pa se pesnik potom oduševljavao likom cara-diktatora. Tvrdio sam da bi se Gete, da je živeo u doba Hitlera, a da je firer njemu rekao da “Vertera” uvek nosi sa sobom, upisao u nacističku partiju. Svejedno je on za mene najveći pesnik u celokupnoj svetskoj književnosti. Umetnost i moral nisu baš uvek rođena braća.

PREDRATNO VRŠNJAČKO NASILJE

Ja sam kao dete prolazio kroz, za to doba, uobičajena vršnjačka nasilja, sve do kobnog aprila 1944. kad sam imao petnaest i po godina. U osnovnoj školi uobičajene tuče, podsmevanja, maltretiranja. Nisam bio snažne građe, ali sam uvežbao da, ako treba, napadnem prvi i lupim protivnika čelom u glavu. Imam tvrdu glavu, a i karakterno sam tvrdoglav.

U gimnaziji nam je latinski predavao jedan omatoreli gospodin koji se prema nama mangupima odnosio kao da smo ravnopravni sagovornici. I baš njemu bismo za sako zakačinjali rep od šarenih papirića. Kako je voleo da se šeta po razredu, starački se njihao, bilo je smešno, glasno smo se smejali. On je u svojoj naivnosti mislio da je rekao nešto duhovito, pa je zbog tog “uspeha” pokušavao još više da se šali, a po razredu su se orile salve smeha. Da su tada postojali mobilni telefoni i internet, sigurno bi to ismevanje, ponižavanje uglednog profesora završilo na društvenim mrežama.

OSEĆANJE VAŽNOSTI

Ozbiljnije, mnogo ozbiljnije nego što je bio upad francuskih vojnika kod Getea, bilo je kada je 17. aprila 1944. neko rano ujutro, pre doručka, zazvonio na vrata stana mog strica u Novom Sadu u kome sam živeo. Vreme okupacije, ja kod strica oženjenog Švabicom, imao sam polulažne isprave, važio za Mađara, ne za Jevrejina. Toga dana su novosadski Jevreji dobili obaveštenje da dođu u sinagogu sa hranom za nekoliko dana. Po mene su, međutim, došla trojica muškaraca, jedan civil i dva brkata policajca, kako se danas rado govori “do zuba naoružani”, imali su “duge cevi”. Naredili su da pođem sa njima.

Vodili su me kroz Novi Sad preko glavnog trga prema Futoškoj ulici. Levo i desno od mene policajac sa puškom na ramenu. Ja sam se, tako se sećam, osećao sjajno, bio ponosan, osvrtao se da li me neko vidi, da li se dive što sam tako važan.

Čudno je to, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Nije bitno što je on ubica, a ja sam samo kačio rep od papira profesoru na sako, a greh mi je bio nepogodno poreklo. Govorim o osećanju deteta da je najednom važno, da je u centru pažnje, ne o tome kako se našlo u takvoj situaciji.

Shvatam i šta je sadizam. Ne znam koliko je dečaka, budućih muškaraca, u pubertetu prolazilo kroz faze sadizma i mazohizma. Frojd kaže da većina jeste. Ja jesam. Gutao sam romane o Indijancima, pre svega Karla Maja, grozničavo čitao o skalpiranju ljudi, o vezivanju za stub mučenja. Čas bih sebe zamišljao u ulozi mučenog, čas kao Indijanca koji sa svojim zarobljenikom može da radi šta hoće. U tom dobu života deci još nije jasna ni sopstvena seksualnost.

ŽIVOT POSLE MASOVNIH UBISTAVA

U Nemačkoj sam izbrojao trinaest ubitačnih napada u školama, u Austriji dva, u Americi nisam ni brojao, u Rusiji nisu tako česti, možda i zbog toga što mnogo policajaca dežura na raznim mestima, ali setio sam se oružanog napada na Univerzitet u Permu na Krimu u kome je bilo 20 žrtava, a pre nešto više od pola godine, 27. septembra 2022, u gradu Iševsku nedaleko od Moskve u kome je bilo 17 mrtvih, od kojih 11 dece. Naši rijaliti programi, pa čak ni opšte stanje u društvu preplavljenom agresijom, očigledno nisu jedini krivci za ova dva masovna ubistva koja nas ovih dana potresaju.

Kada bih pročitao da su negde daleko od nas ubili đake ili studente, odmahnuo bih glavom, slegao ramenima, jeste, to je strašno, pa bih nastavio da čitam naredne vesti. Sad pomislim da je i tamo bilo roditelja, rođaka, ljudi bliskih ubijenima, pomislim na njihovu patnju. Pomislim da su se ranjeni i svedoci tragedija pre ili kasnije vraćali u škole, na univerzitete u kojima je počinjen zločin, svojim svakodnevnim poslovima, iako će se sa traumama i snovima nositi do kraja života.

ULTIMATIVNO MASOVNO UBISTVO

Kada su me 1944. odveli u sinagogu u Novom Sadu, posle sa mnogim novosadskim jevrejskim porodicama vozom u logor u Subotici, pa u Baji, uz sve tegobe sam sebi govorio da je to “vrlo interesantno”, da će biti zgodna tema za prepričavanje. Mađari su našu grupu predali esesovcima, strpali nas u voz kakav se kasnije mogao videti u bezbroj filmova, tri dana i tri noći smo tutnjali u pravcu Poljske sve dok 27. maja nismo stigli u grad Osvjenćim, u logor Aušvic Birkenau. Ne bih se ja sećao tih datuma, ali dobio sam posle rata nemački dokument koji ih potvrđuje. Samog putovanja do Aušvica se ne sećam, totalni blekaut, na to šta se dogodilo kad smo stigli, međutim, precizno do svakog detalja.

Voz je naglo zakočio i stao, na peronu vika, lavež pasa, pozivaju nas da izađemo iz vagona, ja skačem, stariji teško, s mukom izlaze, spodobe u plavim, prugastim odelima ih grubo vuku, esesovci sa psima uglavnom stoje po strani. Poređani smo u kolonu. Još uvek mislim da je sve to interesantno, zaista veoma interesantno.

Kolona kreće. Negde je čeka esesovski lekar i pokretom ruke neke od nas izdvaja i šalje u stranu. U Aušvic je danima u kolonama pristizalo preko 200.000 dece, novorođenčadi, devojčica i dečaka ne starijih od 15-16 godina. Ne znam koliko bi kilometara bila dugačka da je bila jedna kolona. Išli su korak po korak, pa su stigli na odredište, ušli negde – uterani negde – i ugušili su ih gasom. 200.000 dece! Trebalo bi da smo od tada plakali 80 godina.

Da li je to za nas ovde u Srbiji vremenski i geografski još mnogo udaljenije od ubistva dece u Americi, Rusiji, Nemačkoj? Naravno da jeste, uprkos danima sećanja u memorijalnim centrima ili pri polaganju venaca pred spomenicima. Međutim, za mene nije tako jednostavno. Ja sam bio u toj koloni, slučajno, sasvim slučajno među onima koje je mahanjem ruke neki esesovski lekar poslao iz kolone smrti. Mene se i to tiče direktno.

U tom “poslu” u Aušvicu učestvovalo je oko 10.000 esesovaca. Imali su porodice, slušali muziku na radiju, zalivali cveće u saksijama, mnogi su imali decu. Samo je nekoliko njih osuđeno. Sa nekima sam se sretao nesvesno, dva, tri puta svesno. Ubice su bile među nama u Nemačkoj i Austriji.

ISTREBLJENJE

Mnogo je nedoumica kako da govorimo i pišemo o užasima sa kojima se susrećemo, praktično je počela da se stvara nova terminologija, odnosno drevne reči su počele da dobijaju nova značenja. Za nasilje koje je podrazumevalo masovno ubistvo takvih razmera, kao što je bilo istrebljavanje Jevreja i Cigana – izvinjavam se, ali Rajko Đurić me je bio ovlastio da kažem “Cigani”, jer su i Romi, i Sintiji i Žitani ciganska plemena – bilo je neophodno pronaći novi termin, pa se tako došlo do holokausta. Taj termin je pozajmljen iz klasične Grčke i znači “spaliti do kraja”. Odnosio se na spaljivanje žrtvenih životinja, koje bi sveštenici zapravo samo pekli – bikove, jarce ili ovce, prepelice ili golubove – da bi ih posle sa svojom svitom pojeli.

Esesovci spaljene Jevreje naravno nisu jeli, ali su eksperimentisali da li se od njih može praviti sapun, a sa leševa odsečenu kosu koristili su kao izolaciju. Čestom upotrebom pojam holokaust se, po mom mišljenju, otrcao. Počeli su da ga koriste za svakojako zlo. Vrhunac za mene je bio kada je jedan sveštenik u Nemačkoj, po ubeđenju vegan, ozbiljno izjavio da je za živinu, za jadne piliće, svaki dan holokaust.

Ja radije koristim staru hebrejsku reč Šoa, koju Jevreji upotrebljavaju označavajući pokušaj njihovog totalnog istrebljenja, esesovskim rečnikom “konačnog rešenja jevrejskog pitanja”. Ta se reč javlja u Bibliji i znači veliku nesreću, totalnu katastrofu.

Da su moje dve sedamnaestogodišnje unuke, koje su pohađale školu “Vladislav Ribnikar”, a sada idu u susednu Treću beogradsku gimnaziju, živele pod Hitlerovom vlašću, bile bi “mešanci drugog stepena” – Mischlinge zweiten Grades. Imale bi, doduše, normalne legitimacije, a ne, kao Jevrejke, one označene sa velikim “J”, mogle bi da se udaju za arijevce, ali ne bi mogle da se zaposle u državnoj službi, ne bi mogle da budu lekarke, advokatice, sutkinje, muškarci nikako oficiri, ali mogle bi – dečaci bi morali – da služe vojsku.

Šta bi mislile o onom dedi koji im kvari karijeru, normalan život? Proklinjale ga? Žalile? Ipak volele?

UBICE MEĐU NAMA

Ne mogu da se ne setim onih naših sugrađana koji su snajperskim puškama pucali i na decu u centru Sarajeva. U toku opsade grada na Miljacki od 1992. do 1995. ubijeno je 1601 dete. Ne znamo koliko njih hladnokrvno, ciljano sa okolnih brda. Stradanje makar i jednog deteta na takav način ne samo da je suvišno, već je strašno, užasno, nepojmljivo. Neki od onih kojima su sarajevska deca bila mete, još žive među nama. Mirno? Bez griže savesti?

Zaplakao sam se kada sam sa sinom u kolima prolazio pored “Ribnikara”. U tu školu su išla “naša deca”, moje unuke. Nisam mogao a da u tom trenutku ne pomislim i na svu decu ubijenu tokom mog dugog života. Neću reći “nedužnu” decu jer su sva deca nedužna. Moje detinjstvo je obeležilo masovno smrtonosno nasilje kakvo je iskusilo više generacija u prošlom veku. Ja sam iskusio Šou.

Martin Luter – antisemita koji bi možda odobravao Aušvic, ali čovek koji se usudio, rizikujući svoj život, da kaže što drugi nisu smeli – jadao se: “Hier stehe ich, Gott helfe mir, ich kann nicht anders” – “Evo me stojim ovde, neka mi Bog pomogne, drugačije ne mogu.”

Ja kažem: Sedim ovde, niko ne može da mi pomogne, drugačije ne mogu, amen.