Filip je građevinski inženjer u dvadesetim godinama, još uvek radi, posao na građevini nije stao. Kada je proglašeno vanredno stanje i uveden policijski čas, ponudio je svojoj sedamdesetogodišnjoj komšinici, koja živi sa ocem uveliko zamaklim u devedesete, da umesto nje šeta njenog psa i donosi joj šta treba. "Hvala, mili", odgovorila je komšinica: "Ali, moja Žuja ne podnosi ni mog ćaleta u stanu, a kamoli kad je neko drugi šeta. Nas dve smo diskretne, izađemo na desetak minuta rano ujutru i malo pre policijskog sata. A zvaću te ako mi nešto drugo zatreba."

Slučajeva sličnih ovom, koji se zbio u jednom od novobeogradskih blokova, ima širom Srbije: u mnogim haustorima zalepljeni su papiri na kojima se starijim sugrađanima, kao i drugima koji ne mogu da izlaze, nudi pomoć u kupovini namirnica i lekova, plaćanja računa ili šetanja kućnih ljubimaca. Na društvenim mrežama ponuda je mnogo veća, tako da oni koji ne žive u istim mestima kao njihovi roditelji mogu potražiti nekoga ko je u prilici da im pruži pomoć. Ovo je pogotovo važno za one koji žive u inostranstvu, a imaju roditelje u Srbiji. Organizovane su čitave grupe koje prave eksel tabele i ukrštaju dobrovoljce sa osobama kojima je pomoć potrebna. Kako veoma mali broj starijih građana koristi internet, najsigurnija je kampanja od vrata do vrata. Kada im mladi pozvone na vrata, penzioneri su po pravilu ganuti, skromni, kažu da im za sada ništa ne treba i bezbroj puta se zahvaljuju što neko misli na njih. Aktivisti omladine Srpske napredne stranke obilaze stare uniformisani u stranačka obeležja i sa maskama na licu.

APLAUZI I POMOĆ

Na društvenim mrežama se neštedimice dele recepti za pravljenje priručnih dezinfekcionih sredstava, koja su usled paničnog kupovanja nestala iz prodavnica. Iako hleba i peciva ima dovoljno, vlada blaga zabrinutost građana zbog nestašice kvasca, pa na internetu možete naučiti kako se pravi hleb od kiselog testa. Krojevi za šivenje zaštitih maski, čija je nestašica hronična, nesebično se dele zajedno sa savetima kako dizajnirati svoju masku. Neke krojačke radnje, mali proizvođači odeće, počeli su da šiju maske koje poklanjaju zdravstvenim radnicima u lokalnim bolnicama. Njima se javljaju oni koji žele da im doniraju repromaterijal – čvrsto tkano pamučno platno koje se može otkuvavati. Svi restorani su uredbom Vlade zatvoreni, ali nekoliko njih je javilo da će besplatno spremati i donositi hranu u krugu od dva kilometra onima kojima je potrebno.

Već prve noći kada je počeo policijski čas, zahvaljujući inicijativi raširenoj na društvenim mrežama, građani su izašli na terase i srčano aplaudirali svim medicinskim radnicima koji ulažu svoj puni napor u zbrinjavanju obolelih, njihovom lečenju i pripremama za prijem novih zaraženih. Na bezbroj video-snimaka na kojima građani frenetično aplaudiraju, odgovorili su sami medicinari snimcima kako aplauzom građanima uzvraćaju zahvalnost iz svojih bolnica i domova zdravlja.

Zatim se, usred svih ovih dešavanja koja obuzimaju i opterećuju celo naše biće, desio požar na Novom Beogradu u kojem je stradalo šestoro ljudi. Dvadesetpetogodišnja Anja je u ovoj nesreći izgubila brata i oba roditelja, a na društvenim mrežama odmah se pojavila inicijativa da se za ovu devojku obezbede sredstva za obnovu stana pretvorenog u zgarište.

Kao da je ljudske nevolje malo, desio se i zemljotres u Zagrebu, jedan od najjačih zabeleženih na Balkanu, u kojem je smrtno stradala petnaestogodišnja devojčica. Granice su zatvorene, pomoć se ne može poslati, ali je ostao jedan iskren izraz solidarnosti – aplauz sa terasa za Zagreb.

Još jedna grupa heroja zaslužila je aplauz sa terase: prosvetni radnici. Nekoliko njih, okupljenih u grupi koju je organizovalo ministarstvo prosvete, za samo jedan dan osmislilo je i snimilo niz predavanja koja osnovci mogu da prate preko trećeg kanala Javnog medijskog servisa, a srednjoškolci putem interneta. Čekamo aplauze za kasirke i prodavce koji svakodnevno rade izloženi virusu koji im može preneti bilo ko od stotina ili hiljada kupaca u redovima. Čekamo aplauze i za zaposlene u vodovodima, elektrodistribucijama, pekarama, za policajce, za vojnike, za sve one koji moraju da rade da bismo mi, kako-tako, živeli.

DEMAGOGIJA I HUŠKANJE

Čekamo i da vlast konačno prestane da nas posmatra kao osobe kojima je potreban tutor. Posle prvobitne panike, straha, nesnalaženja i nekompetentnosti, vlast je konačno počela da sluša stručnjake, tu mrsku reč predsednika Srbije. Uvedene su razne mere od kojih su neke i pod upitom sa stanovišta ljudskih prava i sloboda (zabranu kretanja starijima od 65 godina neki vide kao diskriminaciju), ali, naravno, te mere je na svoj način protumačio i "nadogradio" sam predsednik Vučić. Kada epidemiolog dr Predrag Kon kaže da građani treba da održavaju fizičku distancu jedni od drugih od jednog metra, Najpametniji Od Svih tu meru pretvori u dva metra rastojanja.

Ali, svi ti pokušaji da se bude pametniji i sposobniji od onih kojima je poziv da zaštite stanovništvo i planiraju načine za to, nisu od presudne važnosti za preživljavanje trenutne teške situacije. Kako i koliko vlast naivno ili perfidno gleda na solidarnost vidi se i iz poziva lekarima koji se nalaze van zemlje da se vrate u Srbiju i pomognu kolegama u borbi protiv virusa korona. Milica, doktorka koja živi i radi u Stokholmu za "Vreme" kaže da ona, a ni drugi od njenih kolega, objektivno nisu u prilici da se vrate: "Mi svi ovde imamo redovne i dobro plaćene poslove. Mogla bih ja i da uzmem neplaćeno mesec-dva, izdržala bih i redovne troškove i kredite za stan i automobil. Ali, šta da radim sa decom? Da ih ostavim same sa suprugom? U ovakvoj situaciji? Ili da ih u svom ovom haosu povedem sa sobom u Srbiju? Čak i da to uradim, kako bismo, uopšte, stigli do Srbije, bez obzira što mi obećavaju da će sve putne troškove platiti Srbija? I da, na kraju, kad dođem u Srbiju, moja deca i suprug idu u izolaciju, a posle da svi živimo u stanu sa mojom majkom koja ima 72 godine?" Posle ovog niza pitanja izgovorenih u dahu, Milica smireno kaže: "Uostalom, ja sam lekar, ja sam dužna da pomažem svima. Gde god da se nalazim."

Poseban problem predstavlja odnos vlasti, odnosno samog Vučića, prema srpskim državljanima koji su po izbijanju epidemije i uvođenja vanrednog stanja odlučili da se vrate u Srbiju. Počelo je na već čuvenim konferencijama za medije sa Vučićevim podrugljivim i ciničnim: "Molili smo ih da ostanu, naravno, svi su se vratili." Čini se da nijednog trenutka Vučić nije uzeo u obzir da su mnogi od tih koji su odlučili da se vrate radili povremene, sezonske poslove, na primer, u ugostiteljstvu. Kada su kafane i restorani zatvoreni, skoro svi su ostali bez posla. Kako plaćati stan od petsto, sedamsto ili više od hiljadu evra kada si nezaposlen?

Zatim se nastavilo sa optužbama da su mnogi od povratnika doneli virus (što jeste tačno), a da su se neki od njih ponašali neodgovorno i kršili pravila samoizolacije (i to je tačno). Ono što je takođe tačno jeste da su svi oni, bez izuzetka, državljani Republike Srbije i da im povratak u otadžbinu niko ne može i ne sme zabraniti. Zašto mere prevencije i zaštite u vezi sa njima nisu funkcionisale više je pitanje za vlast nego za same povratnike, bez obzira koliko su se neki od njih neodgovorno ponašali. Smisao i jedini zadatak svake države na svetu jeste da štiti svoje građane koliko god je to moguće. Jer građana bez države ima po celom svetu, ali države bez građana nema nigde. Nikad takve države nije ni bilo. Nikada je neće ni biti.

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo", koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.