Pisanje nedeljnika "Vreme", broj 657 od 07. 08. 2003. godine u članku pod naslovom "Posao za specijalistu", predstavlja još jedan u nizu pokušaja autora ovog članka da se čisto pravna pitanja postojanja krivične odgovornosti prebace na teren politike.

Na sva dosadašnja pisanja nedeljnika "Vreme" nisam reagovao polazeći od pijeteta prema žrtvama, ali kako autori članka nemaju osećaja za to, svesno obmanjujući javnost u cilju istine, odlučio sam da odgovorim i ukažem i na činjenice koje se zlonamerno prećutkuju.

Način pisanja i komentarisanja rada i odluka nezavisnih pravosudnih organa – javnog tužilaštva, posledica je očiglednih težnji novinara i njihovih sagovornika za izazivanjem senzacija i vršenja pritiska na tužilaštvo da se pravo stavi u službu ciljeva suprotnih pravdi i pravičnosti. Autori članka i njihovi sagovornici vođeni su samo jednom idejom – da se iskompromituje ne samo glavni junak Vladimir Vukčević već i celokupna javnotužilačka organizacija i zlonamerno okarakteriše kao poslušnik vlasti. Ovi novinari očigledno brkaju činjenicu da lojalnost državi ne znači i potčinjenost vlasti. Time što zamenike javnih tužilaca imenuje Vlada, odnosno izvršna vlast, pripadnici te iste vlasti nisu zaštićeni i amnestirani u slučaju nezakonitog postupanja, već naprotiv postupanje javnog tužilaštva u ovakvim slučajevima isto je prema svim građanima ove države bez obzira na funkciju i položaj koji zauzimaju u državnoj vlasti.

Ne razumevajući pravnu prirodu i suštinu krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194 Krivičnog zakona Republike Srbije, autori članka komentarišu odluku tužioca na neprimeren i zlonameran način stavljajući je u kontekst, koji nema veze sa činjeničnim stanjem utvrđenim tokom postupka.

Činjenice su sledeće:

Eksplozija u fabrici bitumenske proizvodnje "Grmeč", u pogonu Vinifleks, koja se dogodila 23. 06. 1995. godine oko 18.00 časova i u kojoj je stradalo 11 lica, dok je deset teže ili lakše povređeno, izazvala je ne samo veliku medijsku pažnju već i posebnu pažnju stručne javnosti u tužilaštvu, gde je više puta vršena ocena osnovanosti navoda izveštaja MUP-a RS i podnetih krivičnih prijava, a sam predmet je više puta referisan republičkom javnom tužiocu i radnim grupama zamenika republičkog javnog tužioca zaduženim za praćenje rada na ovom predmetu. Prilikom svih razmatranja ovog predmeta i pravnih ocena utvrđenog činjeničnog stanja potvrđeno je da je odluka o nepostojanju elemenata krivičnog dela jedino moguća i zakonita i pri tom nije bilo nijedne primedbe na moje postupanje u predmetu.

Tadašnji nadležni iz Ministarstva unutrašnjih poslova povodom ove eksplozije nikad nisu podneli krivičnu prijavu, a više od šest meseci, i pored mog insistiranja i više pismenih obraćanja i urgencija Petom odeljenju UKP za ubrzanje postupka, nije dostavljen ni izveštaj o nezgodi, da bi to konačno bilo učinjeno preko Republičkog javnog tužilaštva pod brojem A 24-96 od 27. 02. 1996. godine, uz nalaz i mišljenje veštaka MUP-a RS. Postupajući po ovom izveštaju i kasnije podnetim krivičnim prijavama oštećenog Mučibabić Mihajla, protiv Unčanin Rajka, generalnog direkora PS "Grmeč", Maksić Dragana, pomoćnika generalnog direktora, Komatina Slobodana, tehničkog direkora, Zorica Dušana, rukovodioca zaštite na radu, Radovanović Ljube, šefa laboratorije, Obradović Zorana, inženjera Milić Branislava, pomoćnika generalnog direkora, i Božić Vladice, a radi rasvetljavanja dokaza i radi pravde i istine, po dostavljanju izveštaja podneo sam istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu zahtev za preduzimanje određenih istražnih radnji u cilju utvrđivanja postojanja bitnih elemenata krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. KZRS u vezi člana 187. stav 3. KZRS, iako je u izveštaju i nalazu i mišljenju MUP-a RS, jasno naznačeno da je uzrok eksplozije nepridržavanje tehnološke discipline samih učesnika tehnološkog procesa, odnosno procesa rada. Svestan težine nesreće koja se dogodila, odlučno sam zahtevao da se bez obzira na nepostojanje krivične prijave MUP-a i otpore koji su postojali već prilikom uviđaja obavi saslušanje sih lica koja su, bez obzira na položaje i funkcije koje su zauzimala, mogla na bilo koji način pomoći u rasvetljavanju ove nesreće. Ovakvo moje postupanje podrazumevalo je ne samo veliku profesionalnost već i ličnu hrabrost, s obzirom na to da je ceo slučaj zadirao u najviše državne interese ocenjene kao najstrože državne tajne i bio povezan sa samim vrhom državnog rukovodstva.

Od trenutka podnošenja predloga istražnom sudiji saslušano je preko 20 svedoka od kojih su devet svedoka bili neposredni učesnici u postupku proizvodnje, obavljena su tri veštačenja i dopune veštačenja uz neposredna saslušanja veštaka u prisustvu punomoćnika oštećenih.

Tokom sprovođenja istražnih radnji, na moje insistiranje saslušani su i svedoci iz vrha Službe državne bezbednosti i to tadašnji načelnik Jovica Stanišić i njegov pomoćnik Lukić Radosav. Na osnovu njihovih iskaza utvrđeno je da je preduzeće "Grmeč", za potrebe Službe državne bezbednsoti i MUP-a Republike Srbije, u postojećim i prilagođenim uslovima rada u pogonu Vinifleks obavljalo usluge tzv. specijalne namene i da se radi o podacima koji predstavljaju državnu tajnu okarakterisanu stepenom najstrože tajnosti, a na osnovu odluka najviših državnih organa.

Obavljenim veštačenjima u toku istražnog postupka utvrđeno je da je do eksplozije došlo usled aljkavog postupanja i nepridržavanja tehnološke discipline samih učesnika tehnološkog procesa. Rukovodilac procesa proizvodnje u preduzeću "Grmeč" tada je bio sada pokojni Mučibabić Vojislav. Takođe je utvrđeno da su svi učesnici tehnološkog procesa bili upoznati sa celokupnim tehnološkim postupkom i svim rizicima proizvodnog procesa, kao i potrebama pridržavanja posebnih mera zaštite na radu. Svi oštećeni su dobrovoljno prihvatili postojeće uslove rada i aktivno učestvovali u proizvodnom procesu, znajući da je neophodno strogo pridržavanje postupka proizvodnje, koji je njihovim postupcima prekršen. Suština je da nikom od oštećenih nije izdat nalog za učestvovanje u postupku proizvodnje, već da su se oštećeni sami dobrovoljno javili i prihvatili ovog zadatka.

Nakon sprovedenih istražnih radnji utvrđeno je da u radnjama prijavljenih lica nema elemenata krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti, a oštećeni i njihovi punomoćnici su o odluci tužioca obavešteni, kao i o pravu preuzimanja krivičnog gonjenja. Između radnji prijavljenih lica i nastupele posledice – eksplozije nema uzročno-posledične veze, pa nema ni razloga za pokretanje krivičnog postupka prema njima. Međutim, uzročno-posledična veza postoji jedino između radnji koje su sami oštećeni preduzimali, a što je i dovelo do eksplozije. Istraživački napori novinara i rodbine unesrećenih u otkrivanju uzroka nesreće usmereni su samo na to da se pronađe neki "drugi krivac", da se ja proglasim "slugom moćnika" i da se pri tom prećuti činjenica da su već prilikom uviđaja, bez obzira na otpore, na moje insistiranje saslušana odgovorna lica u preduzeću "Grmeč", a kasnije i najviši rukovodioci MUP-a RS, upravo radi zakonitog i jednakog postupanja prema svima i u cilju zaštite ustavnosti i zakonitosti. Činjenica je da osim oštećenog Mučibabić Mihajla za sve vreme trajanja pretkrivičnog postupka i sprovođenja istražnih radnji nijedan od oštećenih ili njihovih srodnika nije imao primedbe na vođenje postupka. Oštećeni Mučibabić Mihajlo tvrdi da sam šest meseci "sedeo" na predmetu, odbijajući da radim, ali je prećutao da sam za tih šest meseci četiri puta urgirao kod MUP-a da se ubrza rad na predmetu i tražio da se po njegovom podnesku prikupe potrebna obaveštenja saslušanjem lica navedenih u podnesku. Sprovedena istraga u ovom predmetu je ne samo veliki profesionalni uspeh već i rezultat moje odlučnosti da se bez obzira na posledice utvrde sve činjenice vezane za eksploziju i da se dođe do istine.

Nakon obaveštavanja advokat Rajko Danilović kao punomoćnik oštećenih preuzeo je krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu, gde je istražni sudija izrazio nesaglasnost sa zahtevom, nalazeći da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka usled nepostojanja krivičnog dela. Odlučujući o neslaganju istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage, Krivično veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje o obustavi postupka, na koje javni tužilac po zakonu i nema pravo žalbe. Nakon toga je advokat Danilović uložio žalbu vrhovnom sudu koji je ukinuo rešenje Okružnog suda sa nalogom da se još jednom provere nalazi i mišljenja veštaka.

Činjenica je da su od promene vladajućeg režima do danas protekle skoro tri godine, a da punomoćnik oštećenih, advokat Rajko Danilović, do sada ništa nije učinio u predmetu, osim što putem novina i medija iznošenjem iskrivljenih činjenica vrši pritisak na javnost i pravosuđe.

Godinama sam se borio da se sve činjenice i okolnosti neophodne za odlučivanje u ovom slučaju utvrde, upravo s ciljem da se sazna istina, a ne da bi se prikrila ili neko zaštitio. Ukoliko je opstrukcija postojala, onda je ona bila na strani tadašnjeg Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je sve zahtevne mere u pretkrivičnom postupku obavljalo sporo odugovlačeći postupanje, jer su sa slučajem bili povezani njegovi najviši rukovodioci. Kada su sve činjenice rasvetljene, doneo sam odluku koja je jedina bila zakonita, a koja nikako ne odgovara punomoćniku oštećenih.

Smatram da je neophodno da se postupak pred Okružnim sudom u Beogradu povodom tragedije u "Grmeču" što pre okonča, kako bi se stavila tačka na dosad sve izrečene insinuacije, iskreno žaleći što je do nesreće došlo.