Prvo je privelo Dragoljuba Peuraču, direktora Direktorata za inspekciju rada i bivšeg visoko rangiranog policajca: taman je primio neke pare od izvesnog preduzeća koje je od početka – od kad je Peurača pare zatražio, to jest – bilo na vezi kod Uprave kriminalističke policije. Tako su mu lepo smestili uredan i nepropustan (wasserdicht) slučaj traženja i uzimanja mita. Uhvaćen je s rukom u cegeru i gotovo; lepo i čisto.

Onda se, dan-dva kasnije, pojavila u izvesnim novinama informacija da je u kritičnom trenutku taj Peurača sedeo u Hajatu u društvu Dragana "Markonija" Markovića, zamenika direktora BIA. Pa je, malo kasnije, objavljeno da je tog Markonija pozvalo da "u svojstvu građanina" pruži izvesne informacije u UKP, što je on i učinio. Onda se – opet sa malim zakašnjenjem – pojavila informacija da je lice Marković Dragan, zvano Markoni, bilo zamoljeno da pristane na poligrafsko ispitivanje na izvesne okolnosti i da dotično ispitivanje nije završilo povoljno po njega. Izvesne (iste) novine požurile su odmah da nas izveste i o tome na koje okolnosti zamenik direktora BIA nije dao zadovoljavajuće odgovore, pa se zatim u to umešala i neka povelika suma evra (65 hiljada, umesto prvobitnih 15) koje da su Peurača i Markoni navodno delili: bratski, pošteno i ne baš lapo-lapo.

Dragan Marković, za prijatelje Markoni, nije zadržan ni onih 48 sati. Razumljivo iznerviran otišao je negde i sastavio jedno saopštenje u kome tvrdi da su sve to "neistine" i drugo saopštenje u kome traži da bude razrešen dužnosti zamenika načelnika BIA, sve zato da firma bude pošteđena ovog i onoga. Indikativno je da Markoni nije smatrao za potrebno da precizira šta u celoj toj priči "nije istina" i zašto; sad ispada da ga mrze zli ljudi – i njega i BIA, naravno.

VEOMA DELIKATNA PRIČA: Ceo taj skandal (preciznije: skandalčina) odigrao se baš nekako dok su Vučić i Dačić bili u Briselu na tim nekim razgovorima. Dačić nije rekao ništa (kao i obično); Vučić je izgledao ljutito i rekao da čim se u utorak vrate u Beograd tehnička Vlada ima da razmotri razrešenje Markovića pod odmah. Pakosni novinari rekli su da je Markoni hteo da preduhitri Vučića svojom ostavkom; to mu neće pomoći, jer Vlada može ostavku da odbije i da ga lepo smeni, uz sve što bi još moglo da ga snađe. Neko se, usput, dosetio i da smederevski sud ima određene zahteve prema Markoviću zbog neke osnovane sumnje za korupciju, ama se to bilo negde zaturilo; reforma pravosuđa, da kažemo… Ukratko, sumnjiče ga da je izvesnog "kontroverznog biznismena" na vreme upozorio na nešto, pa je ovaj pobegao u ceo svet; tako pišu te izvesne novine.

Stvar je nadasve neprijatna – očigledno. To što je taj Peurača tražio prvo 30 hiljada evra, pa pristao i na 15, pa su ga s njima uhvatili – to je ni po jada. Čovek je roba kvarljiva; događa se i u boljim kućama; ima i za njega sud i zakon, pa će da se razjasne. Zanimljivo je da je u utorak nastala tišina, baš nekako kad je Vučić obećao da će Vlada smesta razmotriti slučaj Markoni i doneti o tome zaključak; zvučalo je kao da će ga zgromiti, ali ne treba nagađati ništa: delikatne su to stvari, a Markoni će (ako to već ne radi) imati da objašnjava svašta svom šefu Saši Đorđeviću i koordinatoru Vučiću, kao i mogućim radnim grupama koje se u ovakvim okolnostima neizbežno formiraju.

Osim što je neprijatna, ova je priča i veoma delikatna. Naime, zamenik direktora BIA je – po funkciji – ono što se nekada zvalo direktor operacija, dakle prvi i vodeći operativac Agencije. Direktor BIA je političko imenovanje, pa može biti i samouk, mada je bolje ako je iz branše ili barem blizu: barem će se lakše snaći u tim složenim poslima. Miša Milićević (direktor BIA 2003–2004) bio je iz Službe i bio je najbolji. Rade Bulatović bio je politički i znamo kakav. Saša Vukadinović je barem došao sa dobrim i uspešnim policijskim iskustvom, pa je bio dobar. Nebojša Rodić nije potrajao da bi se doneo neki sud. Aleksandar Đorđević tek je došao, pa ga je snašlo ovo sa Markonijem. Uzmimo sada zamenike: Andri Saviću zamenik je bio Bracanović; obojicu je doveo Legija Ulemek. Milićeviću je zamenik bio Goran Živaljević i njih dvojica završili su veliki posao u Sablji. Rade Bulatović držao je neredovnog zamenika, a Markoni se pojavljuje tek kasnije. Stigao je, kažu, iz kadrovske baze Ivice Dačića. To što je eventualno pohađao (ako je) razne kurseve po belom svetu i ovde ne bi trebalo ništa da znači. Naime, na tim kursevima svakako bi ga bili naučili neke stvari: da se ne sedi sa licima za koje je mogao i morao znati da su pod obradom policije; da se ne podvrgava poligrafskim testovima, jer se nikad ne zna kakva je zamka u njih ugrađena; pogotovo testovima kod konkurencije. To što je bio načelnik detašmana BIA u jednom trenutku trebalo bi da mu je neko iskustvo.

TANTE ZA KUKURIKU: Poligrafsko ispitivanje nešto je o čemu bi zamenik direktora BIA ipak morao nešto da zna, čak i kao samouk. Naime, poligrafski tehničar listu pitanja sastavlja u najužoj saradnji sa kriminalistima koji rade predmet i mora biti upućen u značaj svakog pitanja i u sve detalje slučaja. Pritom, po proceduri se lista pitanja više puta čita pacijentu, da ne bi posle bilo da su ga iznenadili. Ako ne želi da odgovori na neko pitanje on može da ćuti, ali je uređaj već registrovao njegovu reakciju na postavljeno pitanje bez obzira na to što nije odgovorio. Poligrafisti od kojih smo tražili mišljenje ne razumeju kako je Markoni uopšte pristao na testiranje, pogotovo u ovim okolnostima. Kao zamenik direktora, on je u posedu saznanja koja nisu za druge i mogao je hladno da odbije iz razloga čuvanja službene tajne. Tumačenje da pare nisu uzimali za sebe nego "za stranku" slaboumno je: kao da bi ih to izvuklo od krivične odgovornosti, pogotovo u sadašnjoj situaciji u kojoj je stranka (SPS) i kada je jasno da se u MUP vodi hladni rat, na šta će se razni licemerno užasnuti.

Pustimo se sada sentimentalnosti: da su BIA i UKP u odnosima, da kažemo delikatnim, je li, poznato je odavno. I nije samo BIA problem za UKP; svačega smo se bili naslušali u međuvremenu. Već godinama se dade naslutiti da u policijsko-obaveštajnoj zajednici traje podzemna i potmula borba izvesnih frakcija koje – naravno – nije lako identifikovati i koje ne dele nužno postojeća politička razgraničenja u zemlji. Svaka frakcija – a ne tvrdimo da su samo dve! – ima svoju političku i medijsku podršku i kanale za plasiranje informacija. Pa kad se Darko Šarić preda, onda su zaslužne CIA, snajka i BIA; a kad se otvori slučaj Lazarevića i Banane, ko? E, onda se Markoni pojavi uz Peuraču; znači li to tante za kukuriku? Jesmo li sada kvit?

Pravo pitanje glasi: ko je sve ovo vreme pilotirao određene medije i hranio ih slatkim intrigama iz bezbednosno-policijske zajednice; i zašto? Odakle medijima detalji o okolnostima na kojima je Markoni pao na poligrafu? O tome za koliko para sumnjiče njega i Peuraču? Zašto se o Branku Lazareviću ćutalo godinu dana, iako se sve znalo još u februaru 2013? Zašto se sistematski aludira da MUP nije bio bezbedan u operacijama protiv Darka Šarića, a pritom se ne preduzimaju nužne kadrovske mere u tom istom MUP?

Sve se, kao i obično kod nas, radi napola: evo smo vam ga spustili i šta ćete sad? Sada se najavljuju i rasvetljavanja političkih ubistava iz Miloševićevog vremena; kao da sve to nisu znali i do sada, jer godine su prošle, a činjenično stanje je isto. Kao da je cela tužna zločinačka istorija nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača iz SRS i kamarile domaćih izdajnika postala rezervoar, bunar iz kojega ćemo vaditi slučaj po slučaj, po dinamici političkih potreba u datom trenutku. Dok je ljude ubijalo, gledali smo i ćutali, a sada ćemo se zgražavati i rasvetljavati slučaj po slučaj. Možda dočekamo i da Predsednik Republike izjavi da mu je žao što je Slavko Ćuruvija ubijen; evo se bliži petnaest godina od tog zločina.