Pomalo iznerviran time što Borisav Jović nedavno kao svedok optužbe u haškom procesu protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića uporno negira umešanost i odgovornost JNA za ratna zbivanja na dubrovačkom ratištu i granatiranje ovog grada, tužilac Džefri Najs je u jednom trenutku prekinuo svog svedoka i upitao ga: "A da li znate da je admiral Miodrag Jokić u svom priznanju krivice tvrdio suprotno od ovoga što vi sada govorite?"

Jović je oko Dubrovnika taman namerio da nastavi po svom kada su prijatelji suda, advokati Stiven Kej i Branislav Tapušković, reagovali na ovu Najsovu primedbu i zahtevali da tako formulisano pitanje tužioca bude odbačeno kao "nedopušteno". Smatrali su da Jokićevo priznanje krivice za ratna zbivanja oko Dubrovnika i njegova nagodba sa haškim tužilaštvom ne može biti naprosto prelivena kao gotova i presuđena činjenica u proces koji se vodi protiv Slobodana Miloševića. Tim pre što sudski proces u kome je admiral Jokić na optuženičkoj klupi još nije doveden do kraja – do konačne presude. Sudija Mej se zatim složio s ovakvom intervencijom.

NISAM KRIV – KRIV SAM: Admiralovo priznanje krivice oko Dubrovnika i njegova nagodba sa haškim tužilaštvom postaće problematični po Miloševića eventualno onog trenutka kada se (i ako se) sam Jokić pojavi u ulozi svedoka na suđenju koje se vodi protiv bivšeg predsednika SRJ i sadašnjeg espeesovsko-ševeningenskog kandidata za poslanika u srpskom parlamentu. Sporazumi o priznanju krivice i nagodbe između haškog tužilaštva i optuženih za ratne zločine sadrže uvek, osim predviđene blaže kazne i oprosta nekih počinjenih nepočinstava, i deo u kome se optuženi obavezuje da će se kao svedok pojaviti na ostalim suđenjima u Tribunalu na kojima bi mogao biti od koristi. S obzirom na to da se Miloševiću stavljaju na teret i ratna zbivanja oko Dubrovnika, svedočenje admirala Jokića svakako bi bilo od koristi za Sud i zato će on najverovatnije biti jedan od svedoka koji će se u ovom sudskom procesu pojaviti do sredine februara, kada ističe rok tužilaštva da izvede svoje svedoke (prošle nedelje na suđenju Miloševiću pojavio se inače i 300. svedok optužbe).

Ako do tog susreta u sudnici dođe, Miloševiću će slaba pomoć biti činjenica da je Jokić sve do nagodbe sa tužilaštvom tvrdio kako u Dubrovniku nije bilo ni grama njegove krivice jer u toj operaciji "van borbe nije ubijen nijedan čovek, nije van borbenih dejstava niko ranjen, niko zlostavljan, nije bilo zlostavljanja u logorima niti ubijanja". Od neke veće pomoći za Miloševića neće biti ni ranija Jokićeva tvrdnja da u vojnim arhivama nikada nije uspeo da pronađe nijedan dokument koji bi ga kompromitovao i dokazao njegovu krivicu za ratne događaje oko Dubrovnika ("štitio sam Dubrovnik"). Možda su mu u Hagu u međuvremenu pokazali nešto što ga je nateralo da promeni mišljenje i zatim se javno pokaje i izvini svima koji su u Dubrovniku stradali i trpeli zbog vojske kojom je komandovao. A priznao je da je takvih bilo.

Jokićevo priznanje krivice i nagodba preko koje se kroz saradnju sa tužilaštvom stiže do smanjenja kazne (tužilaštvo je za admirala tražilo kaznu od deset godina zatvora, a odbrana insistira na tome da su i dve godine sasvim dovoljne), jedan je od 16 takvih slučajeva u desetogodišnjoj istoriji Tribunala. Sve do ove jeseni bio je to samo jedan od načina da se povremeno ubrzaju prilično dugi i skupi sporovi u Hagu (po nekim tvrdnjama Tribunal svakog dana može da proguta dnevnu prozvodnju jedne solidne fabrike papira). Poslednjih nedelja postalo je jasno da su nagodbe prerasle u novu strategiju Haškog suda (od maja ih je bilo već osam), a tamošnje sudnice prosto su zatrpane priznanjima i kajanjem (uglavnom) onih kojima je pretila doživotna robija. Te nagodbe su i neka vrsta odgovora na otvorene poruke iz nekih svetskih prestonica, pre svega Vašingtona, da je sve manje novca za finansiranje Suda (godišnji budžet oko 120 miliona dolara), zatim na zahteve da se do kraja 2004. okonča sa podizanjem novih optužnica i, na posletku, učestale nagodbe su i suočavanje sa istinom da sadašnja organizacija Tribunala jednostavno ne dozvoljava da ovako velik broj slučajeva bude rešen i raščišćen do 2010. godine, kada bi po odluci Ujedinjenih nacija ovaj međunarodni sud trebalo da prestane da postoji. Statistika ionako kaže da je do sada premalo slučajeva rešeno u redovnoj proceduri.

Tako velik broj nagodbi pokrenuo je mnogo rasprava u svetskim medijima oko izlazne strategije Tribunala koje se svode na pitanje – može li u ovakvoj vrsti sudova biti prečica do pravde ili ne? Upućeni čak tvrde da neka vrsta polemike tinja i unutar samog Haškog tribunala gde navodno postoje dve struje – jedna koja smatra da je svrha postojanja ovog suda da sudi na osnovu činjenica, a nikako ne na osnovu interesa pojedinaca da dođu do blaže kazne (ponekad možda i preko sumnjivih) priznanja krivice, i druga koja tvrdi da su nagodbe sasvim legitimna i poželjna stvar preko koje se takođe može doći do dragocenih saznanja i istine o ratnim zbivanjima i zločinima, pogotovo kada je reč o insajderima. Ako ova navodna "podela" unutar samog Suda i nije baš sasvim tačna (kao i mnoge druge, ni ova haška firma ne nudi baš sa osmehom informacije o unutrašnjim razlikama), neki polemički tonovi ipak se ne mogu sakriti. Australijski sudija Dejvid Hant, koji je nedavno otišao iz Haga, ostavio je za sobom pisani trag neslaganja – izrazio je uverenje da se jednoga dana Tribunal neće ocenjivati po broju izrečenih presuda ili po brzini kojom završi svoj mandat, "već po nepristrasnosti suđenja".

TUŽILAČKI SAN: Zagovornici haških nagodbi govore o učestalim sporazumima između optuženih i tužilaštva kao o velikom uspehu i napretku, iako ne poriču da takva praksa sadrži i neke kontroverze. U simboličkoj ravni, do sada najznačajnije priznanje je svakako ono bivše predsednice RS Biljane Plavšić, koja je kasnije osuđena na 11 godina zatvora. Takva presuda izazvala je različite komentare – pristalice Biljane Plavšić tvrdile su da je kažnjena prestrogo samo zbog toga što nije pristala da svedoči u procesu protiv Slobodana Miloševića (Plavšićeva ima još malo vremena da o tom svedočenju promeni mišljenje i tako možda kasnije ublaži kaznu). U Sarajevu su uglavnom smatrali da je kazna preblaga za nekoga kome je u početku pripisivan i genocid i kome se na kraju sudilo za "mali genocid" – progon ljudi sa prostora na kome su živeli.

Suština priznanja Biljane Plavšić svodila se na to da je preko svoje nagodbe sa tužilaštvom tvrdila kako je upravo Milošević bio autor zamisli o "nasilnom etničkom razdvajanju stanovništva u BiH", i da su JNA i srpski MUP naoraužavali i pomagali Vojsku RS da sve te planove ostvari. Tačno pre godinu dana, to priznanje Plavšićeve označeno je kao jedan od najvećih uspeha Tribunala – prvi put se dogodilo da neko od tako visoko rangiranih političara prizna da je zločina bilo i javno se pokaje. Profesor Aleks Borejn, čovek koji se bavio pitanjima pomirenja u Južnoafričkoj Republici, tvrdio je tada da je priznanje gospođe Plavšić od izuzetne važnosti – preko tog priznanja poslata je najpre poruka da je zločina bilo, time je istovremeno poslata poruka o legitimitetu Suda koji je i dalje na udaru raznih kritika, a javnim izvinjenjem odaslata je i poruka i ostalim ratnim vođama da slede njen primer. Tim činom su, smatrao je Borejn, priznate i patnje žrtvama rata.

Gest Biljane Plavšić očigledno nije baš bio previše inspirativan za ostale ratne vođe koje i dalje više vole život u hajdučiji nego u zatvoru u Ševeningenu. Umesto toga, sledila su priznanja i nagodbe optuženih sa nešto nižih nivoa komandovanja, za koja u Sudu tvrde da su takođe dragocena. Neki tvrde da tu, osim oganizovanijeg pristupa tužilaštva, značajnu ulogu igra i psihološki faktor. Svako novo priznanje uverava one koji su u zatvoru da su i drugi "to već probali" i da je "sada lakše". Na lavinu priznanja krivice utiče, po nekim mišljenjima, i lavina dokaza koja se valja kroz haške sudnice i sve više ubeđuje neke od optuženih da je besmisleno poricati krivicu koja se ne može poreći.

Preko nekih od skorašnjih priznanja krivice došlo se do dokaza koji su doskora predstavljali samo "san tužilaštva". Miroslav Deronjić, nekadašnji predsednik Kriznog štaba opštine Bratunac i član rukovodstva SDS-a, pomogao je kroz svoje priznanje krivice i nagodbu sa tužilaštvom da se Radovan Karadžić direktno poveže sa zločinima u Srebrenici. On je, kako ističu u haškom tužilaštvu, bio u stalnom kontaktu sa Karadžićem, a Sudu je dao detaljne podatke o pripremanju, izvršenju i prikrivanju genocida u Srebrenici. Deronjića, kome se na dušu stavlja napad na selo Glogova koje je u maju 1992. sravnjeno sa zemljom i u kome je poginulo 60 muslimana a veći broj prognan, mogao bi da dobije kaznu između deset (koliko traži tužilaštvo) i šest godina, koliko traže njegovi advokati. Pre toga moraće da svedoči u nekoliko haških procesa.

U Hagu smatraju da je suštinski važne nove dokaze oko Srebrenice ponudio i Momir Nikolić. Neki od tih dokaza pomogli su rodbini stradalih da posle mnogo godina bar saznaju gde su i kako pobijeni njihovi najbliži. Takvi dokazi i podaci za tužilaštvo imaju posebnu vrednost jer se Slobodan Milošević, na primer, pred Sudom u Hagu često brani kombinovanim poricanjem sopstvene odgovornosti sa povremenim poricanjem samih događaja. U želji da tužilaštvu bude "interesantniji" za nagodbu, Nikolić je inače priznao i učešće u događajima kojima nije prisustvovao. Kasnije je sam potvrdio da je u delu priznanja lagao kako bi se lakše i brže dogovorio sa tužilaštvom koje je za njega tražilo kaznu do 20 godina zatvora. Nikolić je na kraju osuđen na 27 godina, najviše od svih koji su do sada priznali krivicu i dogovarali se o tome sa timom Karle del Ponte.

ADVOKATSKA PRIČA: O haškim nagodbama ima, naravno, i sasvim drugačijih priča. Većina tamošnjih advokata ne poriče da su priznanje krivice i nagodba sasvim legitimni i ujedno podseća da se u anglosaksonskom pravosudnom sistemu oko 90 odsto svih procesa završi na takav način. Ali, neki od njih ističu da su haške nagodbe poželjne jedino ako su dobrovoljne, ako su izjave o krivici nedvosmislene i date direktno, a da pri svemu tome postoje dovoljne činjenice za postojanje krivičnog dela i učešća optuženog u njemu. Pojedini advokati se žale da je u Hagu proradila prava pijaca oko nagodbi i priznanja krivice i pribojavaju se da bi neka od tih priznanja mogla da budu i krajnje problematična ukoliko optuženi "priznaju" i velik broj činjenica o kojima nemaju nikakva konkretna saznanja. Kao primer navode i priznanje Biljane Plavšić, koja za neke opštine pominje neuporedivo veći broj prognanih stanovnika nego što je to zapisano u pojedinim haškim presudama. A tako se ponekad formira i činjenični sklop koji pogađa i ostale optužene.

U jednom od tekstova u kojima se propagandno podupire rad tužilaštva autor je primetio kako su neopravdane kritike da tim gospođe Del Ponte "nudi nagodbe levo i desno", niti da sa optuženima igra "partiju pokera". U istom tekstu se kaže da tužioci posle deset godina iskustva nisu "žutokljunci" kojima se može manipulisati i koji se mogu lagati. Pojedini advokati se slažu da tužilaštvo nije naivno, ali mu zameraju da je u haški zatvor unelo preteranu nervozu, u oskudici s parama i vremenom. Očigledna je strategija da se sude samo veliki slučajevi, dok bi se oni manji prepuštali možda sudovima u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu. Upravo ta vest da bi neki od optuženih mogli da dočekaju proces u Sarajevu uticala je, izgleda, da priča o nagodbama postane glavna tema iza zidina zatvora u Ševeningenu. Većina optuženih bosanskih Srba ubeđena je da bi na suđenju u Sarajevu neuporedivo lošije prošli nego ovde u Hagu i zato pokušava da se što pre nagodi sa tužilaštvom.

Pojedini branioci tvrde da i iza nedavnog pokušaja tužilaštva da spoji optužnicu protiv četiri generala vojske i policije sa onom Milutinovićevom, Ojdanićevom i Šainovićevom, stoji zapravo pokušaj da se konfrontiraju strategije odbrane i bar jedan od optuženih nagovori da pristane na nagodbu.

Sve ove kritike nagodbi i priznanja krivice mogu proisteći i iz činjenice da naša pravna tradicija teško usvaja neka od haških pravila i da domaća javnost takođe teško izlazi na kraj sa nekim presudama. Sudije u Tribunalu ne moraju da odrede kaznu optuženom u rasponu u kome se dogovore branioci i tužilaštvo. Momir Nikolić je pre nekoliko dana kažnjen na 27 godina zatvora iako je tužilaštvo tražilo najviše 20. Milorad Krnjojelac je prvo bio osuđen na osam godina zatvora, zatim je njegova odbrana u žalbenom postupku tražila oslobađajuću presudu, a tužilaštvo 10–12 godina zatvora. Na kraju je sve okončano s kaznom od 15 godina zatvora. U Haškom sudu to smatraju sasvim uobičajenom praksom, optuženi i njihovi advokati sve to iščitavaju drugačije – po njima, Nikolić je kažnjen za primer jer je vrdao tokom priznanja krivice, dok je preko Krnjojelca navodno poslata poruka svima koji u Ševeningenu još razmišljaju šta da urade i požure da se eventualno nagode oko krivice. Domaćem poimanju pravde verovatno je najupečatljiviji kontrast u slučajevima Dražena Erdemovića i Milomira Stakića. Prvi je priznao da je lično učestvovao u likvidaciji 87 ljudi, a na kraju je završio sa pet godina zatvora jer se nagodio sa tužilaštvom i odigrao važnu ulogu u otvaranju srebreničke priče. Stakić je bio ratni predsednik opštine Prijedor i znao je za postojanje zarobljeničkih logora Omarska, Trnopolje i Keraterm. Osuđen je na doživotnu robiju (najteža haška kazna) iako mu nije dokazana optužba za genocid. Stakić se nije nagodio sa tužilaštvom, a neki od onih koji su priznali da su po logorima u okolini Prijedora ubijali i mučili zatvorenike prošli su sa neuporedivo manjim vremenskim kaznama, shodno opredeljenju da su ljudi iz streljačkih strojeva i egzekutori manje odgovorni od onih koji su donosili važne odluke tokom rata.

Nad učestalim haškim nagodbama visi, naravno, ona večita dilema – može li uopšte biti oprosta za one koji su činili ratne zločine. Ta dilema bi verovatno bila neuporedivo manja da Haški tribunal (bolje rečeno, njegovo tužilaštvo) ne pokazuje povremeno ambiciju da piše i istoriju nedavnih ratnih zbivanja na ovim prostorima. Ta ambicija bila je očigledna pogotovo na početku suđenja Miloševiću, kada je bilo pokušaja da se preispita čitava srpska istorija i kada nije baš uvek bilo sasvim jasno da li se sudi jednoj državnoj ideologiji ili se sudi za sasvim konkretne zločine. Nemački sudija Volfgang Šomburg nedavno je izjavio da je bavljenje istorijom posao istoričara, a ne Haškog suda, i usprotivio se svima koji to čine u ime Tribunala. Jer, ukoliko se piše i istorija, onda se preko nagodbi neće saznati mnogo ili će, tačnije rečeno, mnogo toga ostati sakriveno. Ukoliko se preko priznanja krivice i nagodbi stiže do zasluženih kazni, onda je nova haška strategija potpuno razumljiva, pogotovo kada se ima u vidu manjak para i vremena koji počinje da muči ovaj sud.