Varoš Ivanjica se nalazi na sedamdesetak kilometara severoistočno od Novog Pazara. U centru varoši, naspram lokalne crkve i spomen-parka palim borcima u borbi protiv okupatora, podignut je veliki spomenik komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, pukovniku Dragoslavu Draži Mihailoviću. Velika bronzana figura postavljena je na nesrazmerno mali postament. Draža je u uniformi, likom i stasom onakav kako ga pamte istorijske knjige. Spomenik je ispred drvenog kućerka koji bi trebalo da bude kuća iz koje je Draža potekao. On je rođen u Ivanjici i predstavlja simbol grada, pa nije ni čudo što se lokalna zajednica odlučila i pre sudske rehabilitacije "vođe četnika" da svoj grad ulepša takvim spomenikom ispred koga se slika svaki putnik namernik.

Kada se pređe planina Golija, dolazimo u Novi Pazar, centar Sandžaka, oblasti koja se s raspadom SFRJ našla podeljena između BiH, Crne Gore i Srbije. Deo u Srbiji administrativno je podeljen na dva okruga: Zlatiborski i Raški. Od trenutka kada se zajednička država raspala iz Novog Pazara su dolazile dvojake vesti: u devedesetim on je bio simbol međunacionalne trpeljivosti i mesto u kome se dobro živelo zbog eksplozije trgovine zasnovane na švercu. Kao centar tekstilne industrije bio je mesto gde se za malo para mogla kupiti odlična kopija poznatog svetskog brenda i gde se za kratko vreme razvilo na desetine privatnih preduzeća. Poslednja decenija promenila je sliku grada koji ima status najmlađeg u čitavoj Srbiji: on je postao mesto problema, mesto u kome se međusobno sukobljavaju različite bošnjačke struje, mesto preplavljeno nasiljem, kriminalom i drogom.

U takvu atmosferu i takav utisak, koju poslednjih godina sizifovski pokušavaju da promene i gradska uprava i lokalne nevladine organizacije, uletela je početkom avgusta spomen-tabla u čast Aćifa Efendi Hadžiahmetovića Bljute, ratnog komandanta Novog Pazara. Tablu je postavilo Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) u tehničkom mandatu, predvođeno Esadom Džudževićem, dugogodišnjim partijskim saborcem Sulejmana Ugljanina, koji je i sam svojim prisustvom uveličao postavljanje table. Na njoj je slika Aćifova i natpis u kome mu Bošnjaci zahvaljuju za ono što je učinio za njihovu zajednicu tokom Drugog svetskog rata. Kako su objasnili iz BNV-a, tabla se postavlja u okviru manifestacije Godina bošnjačkog kulturnog nasleđa koja podrazumeva niz aktivnosti koje i ovaj "organ" sprovodi jer mu je to u mandatu. Treba još reći da je pomenuti BNV onaj koji je podržavao vladu Srbije jer pre dve godine nije htela da dozvoli da ovom institucijom upravljaju ljudi koji su bliski muftiji Islamske zajednice u Srbiji Muameru Zukorliću. Dakle, tablu koja je izazvala ljutu reakciju dela srpske vlade postavila je institucija koja se finansira iz budžeta Republike Srbije (ovo ne naglašavamo da bismo ukazali na delimično sličnu stvar koja se u Hrvatskoj dešava sa Srpskim nacionalnim vijećem).

Kako se Sulejman Ugljanin vratio iz Novog Pazara tako je usledio informativni razgovor sa prvim potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem i, posle toga, obećanje da će tabla biti uklonjena. Vučić je rekao da je nedopustivo da se tako nešto postavlja u čast čoveka koji je odgovoran za pogibiju 7000 Srba u Novom Pazaru i okolini tokom okupacije, što se vodi kao zvaničan podatak, ali bez objašnjenja kako se do te brojke došlo.

I, sada imamo kontroverzu koja obnavlja nacionalnu netrpeljivost: za većinu Bošnjaka je Aćif Efendija pozitivna ličnost koja je uspela da zaštiti grad od većih stradanja tokom nemačke invazije, a Srbi, odnosno srpski istoričari, u njemu vide klasičnog koljača srpskog stanovništva na tom prostoru.

Činjenica je da je Aćifa streljala partizanska vlast pošto je preuzela Novi Pazar krajem 1944. godine.

Ovaj Pazarac je bio jedan od viđenijih ljudi u Sandžaku između dva svetska rata. Nije bio ni beg ni hodža, već je prošao civilno obrazovanje: imao je oficirski čin jer je završio vojnu akademiju u Bitolju, istu koju i modernizator Turske, Kemal Ataturk. Bio je poslanik u parlamentu Kraljevine nakon Prvog i jeste bio na čelu "odbrane Pazara" tokom Drugog svetskog rata. Neki izvori iz Pazara tvrde da se nije sukobljavao ni sa partizanima ni sa četnicima: kažu da ima svedoka koji mogu da potvrde da je pio zajedno sa nekim četnicima. U danima kada je sa svojim jedinicama ulazio u Novi Pazar, age i begovi su ga dočekali sa kolačima, baš kao i Nemce iza toga, sve sa idejom da priznaju svaku vlast i da je važno sačuvati glavu na ramenima. O tome šta se dogodilo tokom okupacije sa nebošnjačkim stanovništvom postoje izvori koji idu u prilog onima koji kažu da je radio na njihovom istrebljivanju. Opet, neki izvori govore da tačne podatke o tome ima samo Srpska pravoslavna crkva, jer su njeni službenici na tom području vodili evidenciju o broju nastradalih; do podatka bi se došlo preračunavanjem brojeva u knjigama rođenih i knjigama umrlih.

Uglavnom, tabla je postavljena, prašina se podigla, ale i bauci sa internet foruma i lokalnih sandžačkih portala su se probudili i sada je teško vratiti se nazad: Beograd traži da lokalne vlasti tablu uklone, a lokalno stanovništvo je opet pod povišenom tenzijom, taman kada se mislilo da je stvar umirena izbornom propašću muftije Zukorlića. Gledano lokalno, njemu je i od stanovništva nepriznato Bošnjačko nacionalno vijeće uletelo na teren, ali se i on tu bio oglasio pre nego što će otići u Srebrenicu da tamo prijavi svoj boravak, iz pijeteta prema bošnjačkim žrtvama. Reakciju Beograda protumačio je kao još jedan napad na Bošnjake, i to od onih koji su direktno branili najveće koljače ove manjine: Dražu Mihailovića i Ratka Mladića. Na forumima već imamo fanatike koji se potpisuju kao Sandžačka oslobodilačka armija, pozivaju na ustanak i već imaju planove o organizovanju jedinica na celom prostoru Sandžaka. Čak i pojedini umereni Bošnjaci, koji uvek u ovakvim tarapanama najviše nastradaju, javno pominju čin rehabilitacije Draže Mihailovića i četničkog pokreta uopšte kao okidač za radikalizaciju prilika na jugozapadu Srbije.

Esad Džudžević i društvo poručuju, sada kada im se opet otvorio prostor za medijsko eksponiranje, da tabla nikada neće biti skinuta, a i ako bude, da će onda vlada Srbije morati da ukloni još stotine tabli koje će oni svuda postavljati boreći se za pravo Bošnjaka da čuvaju svoj identitet i svoje vrednosti. Tako se još jednom dogodilo da pokušaji pravljenja neke druge slike o Sandžaku ostanu bezuspešni kada se iz duboke prošlosti aktiviraju nikada do kraja razrešeni sukobi. Neki Bošnjaci misle da Aćifa treba slaviti onako kako Srbi slave Dražu. Draža i njegovi lokalni saradnici su za Beograd prihvatljivi, ali neki tamo lokalni heroj koji dolazi iz korpusa neke manjinske zajednice nikako nije. Sada ni oni bošnjački prvaci koje je Beograd popularisao nekoliko godina unazad nisu dobri i ne rade onako kako bi se od njih očekivalo, a tabloidizovani mediji iz prestonice samo pojačavaju tenziju jednostavnim "objašnjenjima".

U takvom rasporedu snaga teško se može očekivati neki dobar ishod, ma koliko se Rasim Ljajić trudio i ma koliko želeli da kroz neke "normalne" stvari uključe građane Sandžaka u sve procese u Srbiji. Dokle god je osećanje loše i dokle god se pripadnici manjina osećaju loše "dobra biti neće".

Ili, kako u Pazaru kažu, "ne daš umrijet, ne daš živjet".