Agencije su krajem decembra prošle godine prenele prilično neodređenu izjavu saveznog ministra za telekomunikacije Borisa Tadića da je TV Košava dobila dva nova, "formalno (!?) domaća vlasnika". On je tada agenciji Beta rekao da je reč o "beogradskom advokatu Borivoju Pajoviću i Stjepanu Egzetu, o kome nije naveo preciznije podatke". Ako se zna da je vlasnik "kupljene" TV stanice bila ćerka bivšeg jugoslovenskog predsednika Marija Milošević, eto dovoljno razloga da čaršija zabruji. Ona je posle događaja od 5. oktobra ostala jedini osnivač te televizije, jer su se, kako su pisali mediji, "u međuvremenu brojne firme upisane kao osnivači i ulagači sredstava povukle iz posla". Tadić je tada još rekao da je "ekipa inspektora Saveznog ministarstva za telekomunikacije, istog dana kada je TV Košava obnovila program, bila na terenu i utvrdila da ta stanica legalno emituje signal". Kada je prošle nedelje "nova" TV stanica počela da emituje program, a i malo pre toga, pokazalo se da "legalno emitovanje signala" možda i nije baš tako legalno.

OTKUD TRI FREKVENCIJE: Naime, glavni problem sa kojim Savezno ministarstvo za telekomunikacije nema nameru da se suoči jeste frekvencija na kojoj se emituje program TV Košave. Još krajem januara tehnički direktor RTS-a Radiša Petrović izjavio je da je ta kuća ponovo preuzela 45. kanal "kako bi pojačala prijem Prvog programa u Beogradu". Petrović je tada za "Glas" izjavio da je TV Košava, kako se izrazio, "verovatno imala neko rešenje (o emitovinju, op. D.R.), ali da dozvolu za frekvenciju sigurno nije imala". Demantija ove izjave nije bilo. Uz to, nameće se i pitanje otkud odjednom i kanali 23. i 31, koje u "Blicu" reklamira nova TV stanica? Otkud sada tri frekvencije kada je i ona jedna pod kojom je, ako uopšte jeste, zavedena Košava – sporna!?

Da stvar bude još zanimljivija, Boris Tadić je nedavno, govoreći o moratorijumu na dodelu frekvencija, rekao u intervjuu "Dnevniku" da ukoliko do kraja juna "strani ili domaći investitor kupi neku od postojećih radio ili televizijskih stanica i promeni joj naziv, moraće da traži novu dozvolu za rad, a one se neće izdavati pre javnog tendera za dodelu frekvencija". Advokat Branislav Ivković kaže da je "pravni problem kod starta Kanala 1 dozvola za emitovanje, na kanalima 45, 23. i 31, jer kupovinom Košave, ako je do toga došlo, kupac Kanala 1 ne nasleđuje i izdate dozvole, ako ih je Košava uopšte imala". Ovaj problem je "rešen" tako što je novi vlasnik ostavio staro ime uz svakodnevno ponavljanje saopštenja u štampi i na "novoj" TV da "bivši vlasnici nemaju nikakve veze sa novom televizijom". Savezni sekretar za informisanje Slobodan Orlić je u izjavi za Radio B92 rekao da "svi oni koji u vreme moratorijuma samoinicijativno krenu sa emitovanjem radio ili TV programa posle tog perioda sigurno neće dobiti pravo na korišćenje frekvencija", dodajući da je promena vlasnika TV Košave u najmanju ruku – "problematična".

U isto vreme kada je ministar Tadić obznanio kupovinu Košave, oglasio se i advokat Pajović rekavši da će nova televizija "startovati pod promenjenim imenom i sa novim osnivačem, te da će imati mešovit (?) program", ali nije želeo da komentariše da li "iza svega stoji vlasnik austrijske firme Mitsui Peter Kelbel, suosnivač ‘Blic presa’ i manjinski vlasnik Televizije Pink". I u tom poslu (sporazum zaključen 27. oktobra 2000) količina datog novca i procenat vlasništva Mitsuia ostali su – "poslovna tajna". Vlasnik Pinka, Željko Mitrović izjavio je tada da je kompanija Mitsui "već dugo prisutna na ovom tržištu" (!?) i da su se "dokazali i pokazali sa svojim dobrim investicijama i u časopisu ‘Blic'". Nezavisno udruženje novinara Srbije tada je izdalo saopštenje u kome je rečeno da je "jasno da kupovina dela kapitala Pinka nije kupovina privatnog vlasništva stečenog u tržišnoj utakmici, nego da je reč o novcu koji je otet od građana na različite načine". NUNS je ponovio da, u okviru akcije "Tražimo oteto", zahteva da se "preispita poslovanje medija koji su bili van kontrole javnosti, jer je to jedan od preduslova pravne države", a sličan zahtev uputila je i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija.

SUMNJIVA OPREMA: Sredinom novembra prošle godine pokazalo se koliko je tačna Mitrovićeva ocena o "dokazano i pokazano dobrim investicijama" Mitsuija kada je objavljena vest da je "najveća evropska izdavačka kuća iz Nemačke, Gruner i Jar preuzela 49 odsto vlasništva te izdavačke kuće". Gruner i Jar, inače, izdaje stotinu novina i časopisa u 13 zemalja, među kojima i jedan od najpoznatijih nemačkih nedeljnika Štern. Ispostavilo se da je, u stvari, Mitsui prodao svoj deo Nemcima i tako se povukao iz posla sa ovdašnjim medijskim "mogulima".

Na kraju, ali ne i najmanje važno jeste pitanje porekla tehnike kojom je raspolagala TV stanica Marije Milošević. U pojedinim izjavama za štampu pominje se da joj je dobar deo opreme "ustupio" tadašnji RTS, na čijem je čelu bio sada utamničeni Dragoljub Milanović koji čeka suđenje što zbog odgovornosti zbog toga što nije izmestio ljude iz zgrade u Takovskoj uoči najavljenog (?) bombardovanja NATO, što zbog finansijskih mahinacija zbog kojih mu je proširena optužnica. Uz pomenuto, osnovano se sumnja da je deo opreme koju je bivši režim po raznim "osnovama" oduzimao nezavisnim medijima završavao na konzolama studija Košave i sličnih tada podobnih medija. Sve u svemu, ima više nego dovoljno elemenata da se postavi pitanje – šta je u stvari prodala Marija Milošević i šta su za svoje pare, a iznos se, rekosmo, nigde ne pominje, kupili novi vlasnici, "Blic" i Gruner i Jar? Ako već Savezno ministarstvo ne smatra da za njega u priči o poreklu opreme ima posla, možda bi se za čitavu stvar mogli zainteresovati i gromoglasno najavljivani borci protiv korupcije – ekipa "Poskok".