Burni događaji u severnom delu Mitrovice ne odjekuju glasno po ulicama srpske enklave u Orahovcu. U stvari, po tim ulicama ne odjekuje skoro nikakav zvuk. Gotovo su puste, po njima promiče malo ljudi. Većina kuća je prazna. U Orahovcu je ranije živelo 2000 Srba, sada ih je ostalo oko 400, u delu grada koji se nalazi na brdu. Preko krovova kuća, u dolini se vide zgrade u centru.

ORAHOVAČKI KRUG ŠETNJE: Većina Srba radila je pre ratova u orahovačkim firmama, poput PKB-ovog pogona za proizvodnju vina. "Sve je prodato privatnicima, neki od bivših radnika dobili su neke sitne pare, ali ni sada te firme ne rade, nema posla ni za Albance", kaže jedan od meštana. Vinograde koji su ostali u albanskom delu niko ne obrađuje. "Pitao sam neke prijatelje Albance da ih oni rade, da ne propadnu, ali nisu smeli, da se ne bi pomislilo da imaju posla sa nama. Sada su već sasvim zarasli, ako ih ne obrađuješ par godina, gotovo je."

Na ogradi oko igrališta piše "Marakana", zidovi su okićeni grafitima "Kosovo je srpsko" i izbledelim predizbornim plakatima. Lokalni kablovski operater omogućava gledanje šest srpskih televizijskih programa, postoji i lokalni radio. Srbi imaju i ambulantu, a za teže slučajeve odlaze u bolnicu. Dva puta nedeljno saobraća autobus za Mitrovicu. "Idu ljudi i dole, u centar. Poneko ide do suda, pokušava da dobije zemlja nazad. Ide se i kolima. Pomoliš se Bogu pa ideš. Nekad ćute, nekad neko opsuje." Kažu da u poslednje vreme incidenata nema, ali je strah ostao. I zbog 17. marta 2004, kada je policija sprečila izgrede u Orahovcu, i zbog svega što se ranije dešavalo. "Obiđite i ovaj naš krug, da vidite koliki je." Orahovački krug za šetnju sastoji se od nekoliko ulica koje se završavaju na centralnom trgu. "Obiđemo ovuda nekoliko puta uveče, onda neko kaže: ‘Hajde da sednemo da pričamo.’ Ako imaš šta da radiš, nemaš vremena da pričaš. A ovde ima vremena koliko hoćeš."

Orahovački Srbi prate sve što se dešava sa Kosovom, sa prividnim mirom ispod koga se osećaju strepnja i nelagodnost. "Ostaćemo i dalje, kada smo do sada ostali. Šta bude biće. Moj stric je otišao kod dece u Niš, ali nije izdržao. Nije umro, presvisnuo je od tuge. Nema ovde kome ni da se proda, a neće ljudi ni da prodaju. Ranije je bilo otmica, paljevina, sada je mirno, i tako…"

Vesti se šire brzo, u srpskim zajednicama se zna za gotovo svaku prodaju. "Vi iz Lapljeg Sela ste najveći profiteri, najskuplje ste zemlju prodali, a kralj vam je poklonio."

"Nismo mi, nego oni iz Čaglavice." "Podelili su se ljudi i zbog plata, jedni dobijaju sada duplo, valjda prosveta i lekari, neki iz drugih firmi samo minimalac preko biroa rada."

Zoran je u KPS-u (Kosovska policijska služba) od 2002, do 1999. je radio u firmi u Orahovcu. "Bio sam ovde dve godine, sada sam u Hoči. Nemam problema sa kolegama, nekoliko puta su me oni zaštitili kada je neka gomila krenula na mene, dole u gradu." Dok šetaju zajedno, policajci razmenjuju opore šale – Kako ono kažu kod vas, beše učka, sada je špka (kosovski zaštitni korpus).

Srpska i romska enklava u Orahovcu naslonjene su jedna na drugu, ali se dve zajednice ne mešaju mnogo, mada su u sličnoj situaciji. "Njih se mnogo ovde vraća iz Srbije, gde su ranije otišli. Često ih tuku kada odu dole u grad, a oni se ionako razlikuju." Nevidljiva granica između srpskog i albanskog dela u Orahovcu prepoznaje se po tablama na kojima su nazivi ulica: kada ćirilične natpise smene table na albanskom, ta granica je pređena.

ŽIVOT, KAP PO KAP: Mukli mir, sličan orahovačkom, vlada i u Mušlikovu, selu u Sredačkoj župi. U Mušlikovu je ostalo oko 70 Srba. Većinu stanovništva i u selu i u Sredačkoj župi, na obroncima Šare, čine Bošnjaci. Deca u selu u razgovoru koriste i srpske, i albanske i makedonske reči. U Mušlikovu su ostali mahom stariji ljudi. Golim okom se vidi oronulost ljudi, ulica, kuća. "Od čega živim? Prosvetni radnik sam u penziji, 42 godine staža, dobijam 40 evra, kao i svi koji su stariji od 65 godina, neku penziju. Zemlju više ne mogu da radim, žena mi je bolesna." Starija žena kaže da silazi do Prizrena na pijacu, ponekad u prevozu pomognu i vozila KFOR-a. Mlađi su uglavnom u Srbiji.

"Ja nemam možda pravo da pričam kako je sada ovde, živim u Srbiji već 20 godina, ali vidite i sami. Tu su mi otac i majka, stari su i bolesni, ali neće odavde, dođem ponekad da pomognem. Kada nema dece i mladih, čemu se nadati?" Naizgled u šali, razmenjuju se pitanja ko je od koga dobio pomoć, ko se opario, ko je na vreme pobegao, ko je ostao… U pola glasa neko pomene kako se ni pomoć ne deli jednako, nego kako se ko snađe. Pod teškim teretom neizrečenih briga, čini se da život ne teče nego curi, kap po kap. Sve vesti se pažljivo prate, ali niko ne želi da mnogo priča o budućnosti: "Ostajemo ovde, biće šta bude, otkud znamo."

Do Prizrena se iz Mušlikova stiže kanjonom reke Bistrice. U dolini reke je i manastir svetog Arhanđela, valjda jedini manastir na svetu oko koga je izgrađena vojna baza, u kojoj 650 vojnika KFOR-a čuva tri kaluđera. Baza je napravljena posle nemira 17. marta 2004. godine, kada je manastir zapaljen. Uz obale reke bliže Prizrenu ređaju se novi restorani i vikendice koje se ubrzano grade. Najbizarniji je sigurno restoran koji se zove "Bela kuća", smanjena kopija vašingtonske Bele kuće.

"WE NEED YOU, NOW": Obale Bistrice u centru Prizrena okićene su kafićima i restoranima. Mnogo je moderno obučenih devojaka, mladića sa minđušama u ušima. Keče i šalvare, koje mnogi doživljavaju još uvek kao simbol Kosova, po gradovima se retko viđaju. Mladi odlaze u inostranstvo u velikom broju, posla je malo za bilo koga. Kažu da su u gradskom životu problemi alkohol, droga, prostitucija, povećan je broj razvoda. Na Šedrvanu, u centru Prizrena, česti su obračuni oružjem. Pre oko mesec dana su u takvom obračunu ubijena trojica ljudi.

Mirno, sunčano popodne delovalo bi idilično da iznad uzavrelog korzoa i kafića ne izviruje senka spaljene prizrenske Bogoslovije. Nad Bistricu se nadvija i brdo na kome su ostaci tvrđave Kaljaje, sa koga puca sjajan pogled na čitav grad i snežne vrhove Paštrika i Šare. Na obroncima brda, pored ulica koje vode do vrha, poput kostura zloslutno štrče ostaci spaljenih kuća, ograđeni bodljikavom žicom i zarasli u šiblje. Tu je ranije živelo najviše Srba, neke kuće su spaljene 1999, većina 17. marta 2004. Na padini brda je u zelenilo ušuškana crkva u kojoj se nalaze samo vojnici KFOR-a i u koju posetiocima ulaz nije dozvoljen. Srba u Prizrenu skoro da više nema, kažu da ih je ostalo desetak, uglavnom starih i bolesnih.

Ono što upada u oči pored puteva na Kosovu je gradnja. Bezbroj je novih kuća, većinom neomalterisanih, hala, restorana, hotela i motela. Gradi se grozničavo, na svakom koraku, bez mnogo plana. Veliki broj objekata gradi se na zemljištu koje pripada Srbima, neki podaci kažu da je u toku 28.000 sudskih postupaka oko vraćanja imovine. Mnogo je zastava, mahom albanskih, kosovske su retke, utopljene u američke, nemačke, zastave NATO-a i EU. Bilbordi sa predizbornim porukama su već izbledeli, novi su oni sa likom Ramuša Haradinaja na kojima piše: "We need you, now". Na kosovskim putevima brzo se smenjuju mreže mobilne telefonije, kosovski Vodafon, srpski Telekom i Telenor, albanska, crnogorska, makedonska mreža.

MUTNA SLIKA: Ulice Prištine su uglavnom sređene, blistaju nazivi novih firmi i živo obojene fasade novih zgrada. Zvuk prištinske noći, uz huk grada, muziku i žagor mladih na ulicama, čini i zvuk agregata čije brujanje počinje u trenutku kada nestane struje. Uz albanski, na ulicama i kafićima čuju se i engleski, nemački, francuski jezik. "Može se i srpski pričati, ne baš svuda, malo je popustilo… Dolazim iz okoline da radim u Prištini, ima nas još, ali nema tu stalnog života dok nema škola, fakulteta, puno ljudi. Problem je što nam deca nisu osposobljena za život jer su nedovoljno obrazovana, šta će posle za posao. Sin mi ide u Mitrovicu u školu, od pet-šest časova svako malo imaju po dva-tri, a i to…"

Dok iza leđa ostaju svetla graničnog prelaza Merdare, vraćaju se slike u mnogo čemu apsurdne kosovske svakodnevice. Slike ogromne albanske zastave koja je gotovo pokrila krov naherene udžerice u Prizrenu i natpisa "Kosovo je Srbija" na zidu slične kuće u Orahovcu. Slike mutne budućnosti ljudi koji o svojim sudbinama odavno ne odlučuju sami, zatvoreni u nevidljive a teško prelazne granice. Slike potmulog straha, tuge, mržnje i rezignacije, pod teškom senkom nasilja, fizičkog i psihičkog, koje se na Kosovu već decenijama naizmenično čini i trpi.