U samo nekoliko meseci otkako je imenovan za šefa našeg ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije, dr Nenad Popović je uspeo da i krupne privredne teme koje prate zamršeni kompleks kosovskih otvorenih pitanja, na jedan adekvatniji način, budu uključene u tekuće napore da se izađe iz ćorsokaka.

Zbog toga razgovor sa dr Popovićem, nakon nedavnog bečkog pokušaja započinjanja pregovora o ekonomskim problemima između srpske i albanske delegacije, pod okriljem međunarodnog posrednika – počinjemo načelnim pitanjem: da li deli naš utisak da se privredne teme koje prate kosovski problem godinama gotovo namerno guraju u drugi plan sa obe strane?

DR NENAD POPOVIĆ: Nažalost, moram da prihvatim taj utisak, jer se i meni čini da se proteklih desetak godina jako malo pažnje posvećivalo ekonomiji na Kosovu i na jugu Srbije. Čak bih izneo mišljenje da bi, da je više pažnje usmereno na privredna pitanja, mnogi problemi u tom području bili nešto lakši, to jest da bi se jasnije ocrtao put za njihovo razrešavanje. No, smatram da nikad nije kasno da se strateška ekonomska pitanja uvedu u ovaj krupan politički problem. Nama nekako uvek nedostaje taj dugoročni plan posmatranja tekućih problema.

Ja tako i shvatam cilj delovanja našeg ekonomskog tima, da se izgradi racionalna strategija ekonomskog razvoja na jugu Srbije i dugoročnog privrednog razvoja u srpskim zajednicama na Kosovu. Neko će odmah pitati zašto samo u srpskim zajednicama na Kosovu? Odmah ću odgovoriti da sam ja smatrao da to treba da učinimo za celo Kosovo i Metohiju, pisao sam o toj potrebi i kosovskoj vladi, UNMIK-u i drugim međunarodnim faktorima, ali nije bilo odjeka, tačnije rečeno nije bilo saglasnosti sa njihove strane.

Čini mi se da na toj strani preovlađuje stav da oni prvo treba da se izbore za konačan status, pa tek onda da se razgovara o ekonomiji. Moje je mišljenje da to nije dobar pristup, jer smatram da su pitanja razvoja, posebno u nacionalno mešovitim i zavađenim sredinama, upravo najvažnija za smirivanje tenzija. Zbog toga sam uveren da će u nekom narednom periodu, možda već narednih dana, barem UNMIK shvatiti da neka ekonomska pitanja odmah moramo početi da rešavamo.

Kako je kosovska privreda decenijama bila potpuno integrisana u srpsku privredu, logično je zaključiti da je nekakav potpuno parcijalni, dezintegrativni put rešavanja njenih velikih današnjih teškoća, apsolutno štetan, pre svega za građane Kosova i Metohije. Uzmite samo slučaj Kosovske energetske korporacije, koja ne može te građane redovno da snabde strujom, pa postavite pitanje može li se njen problem rešiti u okvirima nekog "energetskog ostrva" u regionu koji je već deo energetskog sistema Jugoistočne Evrope, koji je zapravo evropski integrisan? Nekada se na Kosmetu baš struje proizvodilo mnogo više od lokalnih potreba, a sada u Evropi nema kritičnijeg energetskog područja, jer se razbio zajednički rad stručnih kadrova srpske i albanske nacionalnosti – tako je razbijanje, u stvari, i počelo, a razbijeno je i mnogo toga drugog.

Rečju, uveren sam da, ne čekajući razrešenje ključnih političkih problema, mnogi od ekonomskih problema, naročito onih u energetici, mogu već danas početi bolje da se rešavaju.

"VREME": Vratićemo se još na energetiku na Kosmetu, ali pre toga, recite nam o čemu se razgovaralo na ekonomskim pregovorima koje je međunarodni posrednik nedavno organizovao u Beču? I da li je bilo nekog rezultata?

Razgovaralo se o nizu ključnih pitanja: o spoljnim i unutrašnjim dugovima, o privatnoj, društvenoj i državnoj imovini, privatizaciji, arhivama, povratku ljudi na radna mesta, o staroj deviznoj štednji, penzijama i celom redu pitanja koja tište ljude.

Kad je reč o dugovima između naše i albanske strane nemamo suštinskih razlika, jer su tu uključeni i Svetska banka, Pariski i Londonski klub i druge međunarodne institucije.

No, u pitanju privatizacije, tu je došlo do najvećeg razilaženja. Prema našoj i ne samo našoj oceni, privatizacija na Kosovu se danas sprovodi na pravno sumnjiv način i mi smatramo da je srpska strana u tom procesu diskriminisana na jedan unikatan način. Nigde u Evropi vi ne možete videti taj način privatizacije koji sada na Kosovu sprovodi UNMIK-ova Agencija za privatizaciju. Da se razumemo, mi nismo protiv privatizacije, ali smo uvereni da se ona mogla uraditi na mnogo bolji način od ovoga koji se sada vodi i zbog toga smo izneli zahtev da se odmah objavi moratorijum na dalju privatizaciju do konačnog rešenja statusa KiM, da se ne bi zabasalo u još dublje bespuće.

Ja sam veoma zabrinut za buduće privatizacione poteze, ukoliko se naš stav bude ignorisao. Hajde da stvari na trenutak posmatramo mimo političkog konteksta, nego da ih analiziramo čisto ekonomski. Je li u tom slučaju moguća uspešna privatizacija jedne Trepče ili Kosovske elektroprivrede po ovoj inerciji koja je sada na delu? Apsolutno nije, a to nije samo moje mišljenje, nego je sličan stav izrazila i Svetska banka. Dakle, i mi i oni procenjujemo da je privatizacija krupnih privrednih kompleksa u vreme kada su rizici ulaganja na Kosovu veoma veliki, u stvari abnormalna, potpuno neopravdana. Jasno je kao dan da će posle utvrđivanja konačnog statusa KiM zona rizika suštinski promeniti kvalitet i da će tek tada strateški partneri, veliki investitori, pokazati interes za ulaganja zamašnih kapitala u KiM. Nema razvoja u siromašnim regionima bez direktnih stranih investicija, to valjda nikom više ne treba objašnjavati, pa dakako da se ni Kosovo ne može razvijati bez stranih investitora. To misle i stručnjaci Svetske banke.

Međutim, albanska strana i ljudi iz UNMIK-a iznose drugačiji stav i oni kažu da je privatizacija potrebna da bi se pokrenule investicije i ostalo. Mi kažemo da je načelno tako, ali neće doći strane investicije na Kosmet dok tamo nema elementarne bezbednosti i dok se ne reši finalni status. Uostalom, to uverljivo pokazuje i dosadašnji tok privatizacije u kome je privatizovano oko 250 preduzeća u društvenoj svojini, a u 99 odsto slučajeva kupci su bili Albanci. Jednostavno, strani investitori nisu došli, a prikupljenih oko 200 miliona dolara i dalje stoje na računu Kosovske agencije za privatizaciju. Dakle nema suštinskog efekta privatizacije, pare koje ona donosi nemaju razvojnu ulogu i nema priliva kapitala iz inostranstva. Znači, vlasnik je promenjen i ništa više se nije dogodilo. Naravno, pri svemu tome nije se vodilo računa o dugovima tih preduzeća, to jest o legitimnim interesima njihovih poverilaca.

Kako ste se razišli posle sastanka u Beču, da li je dogovoren neki nastavak pregovora? Je li trasiran neki put kojim bi se dalje išlo?

Razišli smo se bez jasnog rezimea razgovora, nažalost. Naravno, ne treba ni da naglasim da su postavljena pitanja vrlo krupna i da je potreban veoma ozbiljan rad da se dođe do pravih rešenja. Potrebno bi bilo formirati niz radnih grupa za pojedine oblasti, konsultovati eksperte itd. To mora biti dugotrajan, pa i mukotrpan proces, naravno, ali bez temeljnog i profesionalnog analiziranja ovih problema i ne može se doći do rezultata koji bi bio u interesu obe strane. Vredelo bi pokušati, jer reč je o uslovima za ekonomski razvoj.

Uprkos teškim konfliktima oko Kosova, zanimljivo je da je opstao trgovinski kanal između Kosova i Srbije u celini. Trgovina je očigledno najžilavija delatnost, jer, po prirodi stvari, ona se uvek obavlja u obostranom interesu. Šta njoj stoji na putu i kako se ona može olakšati?

U pravu ste, trgovina je opstala i u najgorim vremenima i ja smatram da je ona potencijal saradnje Albanaca i Srba koji se i dalje može razvijati i unapređivati. Prema zvaničnim podacima, prošle godine "izvoz" Srbije na Kosovo bio je na nivou od preko 140 miliona dolara. Pošto je notorno da veliki deo trgovine ide i "sivim tokovima", tu vrednost gotovo da možemo udvostručiti. Jednostavno, srpska roba je veoma prisutna na Kosovu. Nemojte zaboraviti da je reč o tržištu od 2,1 milion potrošača. Mogao bih reći da je to tržište zanimljivije i važnije za Srbiju od tržišta jedne Slovenije, na primer, da o Crnoj Gori i ne govorim. To tržište je nama zanimljivo posebno sa gledišta strukture naše privrede i strukture tražnje na njemu. Traži se, naime, mnogo prehrambenih proizvoda, stoke, građevinskog materijala itd., što našoj privredi odgovara. I Albanci rade na srpskom tržištu i ja u tome ne vidim ništa loše, naprotiv. To je pozitivan momenat.

Smatram da bi srpski biznismeni ušli u još značajnije poslove na Kosmetu, što bi bilo od interesa za sve ljude koji tamo žive, kada bi se rešila pitanja bezbednosti ljudi i sigurnosti pravnog poretka. Srpska privreda treba da misli na budućnost i treba da se bori za svoju poziciju na tržištu Kosmeta. Možda su zajednička ulaganja sa Albancima prvi korak u tom smeru.

Da se sada vratimo na energetiku, kao ključni potencijal Kosmeta. Da li možete da zamislite da sutra Elektroprivreda Srbije obnovi ulaganja u ovu pokrajinu?

Pa bez revitalizacije i razvoja kosovske energetike i ne može biti razvoja privrede na Kosmetu, prvo da konstatujemo tu elementarnu činjenicu. Ako nema dovoljno struje, ako nema puteva, ako nema infratsrukture, glupo je i zamišljati bilo kakav ekonomski razvoj.

Ako me pitate za ulogu Eelektroprivrede Srbije na Kosmetu, odmah da kažem da ja vidim i njenu sutrašnju veliku ulogu u toj pokrajini. Vidite, EPS će uskoro imati, definitivno, strateškog partnera iz inostranstva. Možda će taj veliki partner biti samo manjinski suvlasnik, a ne isključujem ni druge opcije – ali on će biti tu i on će sigurno biti zainteresovan da ulaže i na Kosmetu. Ne vidim zašto, čak i bez njega, EPS ne bi bio zainteresovan da tamo nastavi sa ulaganjima. Pa ako stvari posmatrate i sa albanske strane – gde možete videti logičnijeg ulagača u kosovsku elektroprivredu od Elektroprivrede Srbije, koja je najveći i ključni elektroenergetski igrač u celom balkanskom regionu. To svi znaju i priznaju.

Jednostavno, ekonomska logika nas upućuje na zaključak da nije daleko dan kada će EPS graditi neku novu elektranu na Kosovu, EPS kao kompanija sa mešovitim vlasništvom – dakle, kao kompanija koja nudi razvoj i traži profit. A to je u interesu svih nacija koje žive na Kosovu. Kada to posmatrate u okviru procesa našeg integrisanja u zapadnobalkansku ekonomsku asocijaciju i ako bog da u Evropsku uniju – to će biti ne samo normalno nego i neophodno. To će tražiti Evropa, to će tražiti Svetska banka. Zbog toga su svi pokušaji da se na neka mala vrata, preko nekih "kvalifikacionih tendera" izabere "vrlo brzo" neki privatni investitor u elektroenergetiku Kosova (kako to najavljuje ministar energetike Čeku) i uz to nekako zaobiđe Srbija, u stvari besmisleni i sa pukog ekonomskog stanovišta.