Sticajem prilika ili pažljivim odabirom kadrovskog odeljenja Stejt departmenta, Kameron Manter bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u dve zemlje dok se u njima ispisivala istorija: u Srbiji kada je Kosovo proglasilo nezavisnost i u Pakistanu gde su američki komandosi ubili vođu Al Kaide Osamu Bin Ladena nakon terorističke akcije u Njujorku, koja je bila i povod za napad SAD na Avganistan.

Mada sva istraživanja javnog mnjenja ukazuju da većina stanovnika Sjedinjenih Država podržava oštar odgovor predsednika Džozefa Bajdena na rusku invaziju u Ukrajini, uključujući sankcije Moskvi i slanje oružja Kijevu, neki od onih u koji su u Americi kritični prema politici svoje zemlje, uz jasnu osudu ruske agresije, ne propuštaju priliku da primete kako su “zapadne elite obuzete moralnim gnevom nad zločinima neprijatelja, dok i dalje prećutkuju strašne zločine vlastitih lidera u Avganistanu, Jemenu, Palestini, Zapadnoj Sahari i drugde” ili da je “američka javnost više angažovana zbog rata u kome Amerika zvanično ne učestvuje – nego zbog onih ratova koje smo tako brutalno i bezuspešno vodili u protekle dve decenije”.

Mantera je sve to najnovije ispisivanje istorije mimoišlo jer se povukao iz diplomatske službe, ali on kao konsultanat za globalna pitanja, viši suradnik Instituta CEVRO i Atlantskog saveta, budno prati sve te tektonske promene na geopolitičkoj mapi sveta. Stoga razgovor sa ovim nekadašnjem predavačem na Pravnom fakultetu Kolumbija i Koledžu Pomona, sa bogatim diplomatskim iskustvom života u gradovima širom sveta – od Bagdada i Mosula, preko Varšave i Praga, do Bona i Beograda, počinjemo njegovim viđenjem prilika u Srbiji u svetlu košmarnih događanja na Istoku Evrope.

“VREME”: Napustili ste Beograd 2009. godine dok je zemlja još bila puna optimizma, nade u evropske integracije i vere u zapadne vrednosti. Kada sad pogledate Srbiju, šta vam prvo pada na pamet?

KAMERON MANTER: Da, sada je atmo­-
sfera drugačija, ali to nije samo slučaj sa Srbijom. U čitavoj Evropi bilo je mnogo više optimizma i nade u EU integracije, bilo je tek nekih blagih naznaka razmimoilaženja sa zapadnim vrednostima. Trebalo bi da uzmemo u obzir uticaj ekonomske krize iz 2008. godine, bolne rezultate Arapskog proleća od 2011, ali i ostala globalna zbivanja dok razmišljamo o promenama koje su zadesile Srbiju tokom poslednje decenije.

Kada sad pogledam Srbiju, vidim poznatu grupu problema: nedostatak poverenja u političko rukovodstvo, odlazak mladih talentovanih ljudi i javnu sferu izvitoperenu društvenim mrežama i drugim novotarijama. Srbija deli ove teškoće sa mnogim svojim susedima, ali još uvek niko, nažalost, ne deluje previše uspešno u izgradnji solidarnosti sa ostalima i zajedničkom rešavanju problema.

U nekim delovima Evrope ruska invazija Ukrajine bila je katalizator, podsetila je ljude na ono što je važno i zbog čega treba da podržimo one kojima je potrebna naša pomoć. Solidarnost sa Ukrajinom koja se može osetiti u Baltičkim državama, Poljskoj ili Češkoj, gde trenutno živim, vrlo je jaka. Isto tako je u Velikoj Britaniji ili Americi. Srbija nije odgovorila na takav način. To me, kao nekoga ko želi da vidi kako Srbija zauzima svoje mesto u EU, čini tužnim jer srpski odgovor na rusku agresiju podseća druge Evropljane da je Srbija drugačija od njih, što nanosi štetu njenim naporima ka evropskim integracijama.

Živeli ste u Beogradu dve godine kao diplomata posmatrajući stvari spolja i iznutra. Šta biste rekli: zašto je Srbija tako drugačija, zašto ljudi u Srbiji podržavaju Putinove zločine u Ukrajini i rusku kriminalnu agresiju na tu zemlju?

Pitate zašto su ljudi u Srbiji tako drugačiji i zašto toliko Srba podržava ruske zločine u Ukrajini? To je užasno teško pitanje zato što smo mi koji nismo Srbi, ali volimo Srbiju, zbunjeni time. Kako možete da očekujete dobrodošlicu Evrope ako ne delite evropske vrednosti? Možda se deo odgovora može naći u istorijskom narativu koji su Srbi izgradili za sebe. Oni razmišljaju o vekovima provedenim pod turskom vladavinom, kao dugoj noći ugnjetavanja. Ali samo zamislite ovo: odrastao sam hiljadama milja daleko od Evrope, na Zapadnoj obali Sjedinjenih Američkih Država, verujući da su deo moje kulture renesansa, reformacija ili prosvetiteljstvo. Delio sam to kulturno nasleđe sa mojim prijateljima koji žive u Italiji, Nemačkoj ili Francuskoj. Da li je to ono što Srbi uče – da su naslednici Davinčija, Lutera, Monteskjea i Hjuma? Ili su oni drugačiji, deo nekog drugog evropskog narativa?

Osim Belorusije, Srbija je jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji. Zašto Evropska unija to toleriše?

Zašto EU pokazuje toleranciju prema Srbiji? Po mom mišljenju, zato što se Evropska unija, na kraju krajeva, nada da će se Srbija pridružiti zajedničkom stavu demokratskih, slobodoumnih države. Možda je to naivno. Možda bi Srbi radije bili drugačiji nego da pripadaju onome što čini Evropu moćnom. Ipak, veliki broj Evropljana poznaju Srbe i poštuju ih, tako da uvek postoji nada da će i oni zauzeti svoje mesto u zajednici liberalnih demokratija EU.

Još uvek se mogu čuti razna nagađanja o vremenu kada ste bili ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu. Da li ste se sretali sa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem u vreme kada su oni osnivali Srpsku naprednu stranku?

Kada sam bio na dužnosti u komunističkoj Poljskoj, sreo sam se sa, u to vreme, proskribovanim članovima “Solidarnosti”. Kada sam službovao u Iraku, video sam se sa svim mogućim frakcijama šiita, sunita ili Kurda, gotovo sa svima. Mislim da je dobro da se diplomate sreću sa raznim ljudima kako bi razumeli njihove interese i pokušali da nađu neku tačku slaganja. Iz istog razloga, dok sam bio ambasador u Beogradu, sreo sam se više puta sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Rekli su mi da su posvećeni evropskoj perspektivi Srbije, što je bila dobra vest, s obzirom na istorijat Srpske radikalne stranke tokom devedesetih. Sada, nakon jedne decenije, možemo videti rezultate vladavine Srpske napredne stranke.

Deo građana, uključujući neke političke analitičare, još uvek su uvereni da Srpska napredna stranka nikada ne bi došla na vlast bez podrške zapadnih ambasada?

Ne verujem u teoriju da o sudbini Srbije odlučuju neki drugi. Srbi prave vlastite izbore. Oni glasaju. Ili ne glasaju. Ili odlaze u emigraciju. Ideja da su neki ljudi sa strane doveli sadašnju garnituru na vlast je, po mom mišljenju, samo izgovor koji deo građana Srbije koristi da bi objasnili zašto nisu postigli ono što je trebalo da imaju: vladavinu prava, otvoreno društvo i članstvo u EU. Srbi radije biraju da glasaju za one koji su već na vlasti. Ako to znači da su time uskraćeni privilegija članstva u EU, šta da se radi, to je ono što su sami sebi pružili. Dobijate vladu kakvu zaslužujete, niko ne odlučuje u vaše ime. S obzirom da sam veliki prijatelj Srbije, i dalje verujem da će srpski narod na kraju izabrati put ka članstvu u EU. Ipak, to je na njima, ja im želim sve najbolje u njihovim nastojanjima.

Možete li da uporedite Aleksandra Vučića iz perioda kada je napuštao radikale zbog neslaganja sa Šešeljevom politikom, i Vučića danas, kao neprikosnovenog lidera Srbije?

Otišao sam iz Srbije pre više od jedne decenije, ali sam tokom proteklih godina imao priliku da se povremeno sretnem sa Aleksandrom Vučićem. Cenim to što razgovara sa mnom iskreno i otvoreno. Verujem da su on i Nikolić doneli hrabru, na kraju krajeva, ispravnu odliku da napuste Srpsku radikalnu stranku: to je bila partija prošlosti, a tada su mi govorili da žele da Srpska napredna stranka bude partija budućnosti. Budući da Vučić ponavlja da je njegov cilj članstvo u Evropskoj uniji, to je bio ispravan potez. Problem je, naravno, što pristupanje Evropskoj uniji zahteva dve stvari: prvo, usredsređene napore Evropske unije da se dođe do tog članstva, što izostaje zbog zaokupljenosti EU drugim krizama; drugo, to podrazumeva ozbiljne i teške reforme koje bi trebalo da stvore i osiguraju nezavisne institucije koje će štititi, na primer, slobodne medije zajedno sa drugim ključnim elementima demokratskog društva. I naravno, neophodna je odluka nekog odgovornog lidera da u potpunosti prizna Kosovo, čija je nezavisnost nesporna i sa kojim bi Srbija trebalo da gradi plodne odnose. Manjak usredsređenosti EU i nespremnost Srbije da se reformiše onemogućili su zemlju, po mom mišljenju, da zauzme mesto među evropskim državama koje joj, sasvim sigurno, pripada.

Kažete da građani Srbije imaju vladu kakvu zaslužuju, ali svi mogu da vide rezultate takvog izbora: stalne napade na nezavisne medije, spore reforme, odsustvo efikasne borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala a, prvi put, većina građana je i protiv pristupanja Srbije EU. Može li sadašnja američka administracija da uradi nešto više od toga što podržava dijalog Kosova i Srbije koji se vodi pod pokroviteljstvom EU?

Kada kažem da ljudi, ne samo u Srbiji, već i u ostalim državama gde se održavaju izbori imaju vladu kakvu zaslužuju, hteo sam da naglasim kako je važno da preuzmete odgovornost za vlastite izbore umesto da krivite druge za razne stvari. Ako građani glasaju da zadrže iste lidere na vlasti čitavu deceniju, a rezultati su takvi kako kažete, onda to znači da su birači napravili svoj izbor, bez obzira da li se radi o medijima, korupciji ili stavu prema EU. Birali ste, dobili ste. Niko izvan vaše zemlje nije glasao. To je vaš izbor.

Da li to znači da je Balkan daleko od vrha liste glavnih prioriteta Sjedinjenih Država, budući da Amerika ima daleko veće izazove, poput strateške trke sa Kinom?

Nema nikakve sumnje da Amerika daje prioritet svojim odnosima sa Kinom, svojoj potrebi da se zajedno sa saveznicima bori protiv ruske agresije, potrebama da osigura izvore energije i mnogim drugim strateškim izazovima – od globalne trgovine do klimatskih primena. Po mom mišljenju, bilo bi mudro da se lideri zapadno-balkanske šestorke usredsrede na svoj doprinos rešavanju ovih problema. Drugim rečima, nemojte da pretvarate sebe u dodatni problem koji traži rešenje. Radije pokažite kako igrate važnu ulogu u zajednici država koje se nose sa ovim teškim zadacima.

Da li u tom smislu inicijativa Otvoreni Balkan pomaže izgradnji te bolje budućnosti za zapadno-balkansku šestorku?

Otvoreni Balkan može da pomogne ukoliko doprinosi dobrobiti građanima šest država Zapadnog Balkana i podstiče saradnju između njih. To ne treba da bude put za sticanje naklonost EU ili Amerike, ili da to pomaže jednim balkanskim država na račun drugih. Jednostavno rečeno: sve ono što čini Balkan demokratskim, tolerantnim, snažnijim i prosperitetnim, pomaže svima u regionu i, nadajmo se, čini ove države sposobnijim da u budućnosti preuzmu svoje uloge u EU.

Sjedinjene Države su zajedno sa članicama NATO prvi put označile Kinu kao “bezbednosni izazov”, dok se Amerika, udružena sa svojim saveznicima iz sveta, bori protiv ruske agresije. Da li to znači da su SAD zaista ušle u “novi hladni rat” sa Rusijom i Kinom, kako to tvrde pojedini stručnjaci?

Ekspertima je primamljivo da se pozivaju na “novi hladni rat”. Ipak, meni to više liči na neku vrstu intelektualne lenjosti, pošto korišćenje starih, znanih kategorija omogućava da se izbegne suočavanje sa novom realnošću. Nema sumnje da postoji kompeticija: Kina nije lak protivnik, ona očekuje veću ulogu u svetskim odnosima, dok je Rusija sila u opadanju koja se plaši konstantnog gubljenja moći i prestiža. Naravno, i Zapad ima dosta vlastitih problema. Sve to je jedna nepredvidiva mešavina i biće potrebno mudrosti i strpljenja da se dođe do nekog poželjnog ishoda. Šta uopšte znači “novi hladni rat”? Hajde da razmišljamo u terminima 21. veka umesto da se oslanjamo na one iz prošlog stoleća.

Da li to vidite i kao sukob između demokratije i autokratije?

Mislim da bi to bilo previše jednostavno. Ima jako mnogo razlika između demokratija… Da li Indonežani gledaju na svet kao Britanci? Nema sumnje da postoji sukob između demokratija zapadno-atlantskog regiona i Rusije oko ruske agresije u Ukrajini, ali kako na to gleda, na primer, Indija, koja pretenduje da bude najveća svetska demokratija? Nisu ni sve autoritarne države autoritarne na isti način. Moja poenta je sledeća: ako pokušamo da svedemo kompleksnost problema na jednostavni, binarni koncept, zanemarićemo, zarad intelektualne pedantnosti, neke bitne stvari. Dakle, treba uzeti u obzir demokratiju i autoritarizam, ali uz to i klimatske promene, jačanje nuklearnih kapaciteta, glad na Jugu i sve kulturne razlike koje čine države i ljude različitim jedne od drugih.

Nema nikakve dileme da Ukrajina zaslužuje pomoć i podršku u odbrani od ničim izazvane ruske agresije, ali da li verujete da sankcije protiv Rusije i dalje naoružavanje Ukrajine zaista mogu da sačuvaju ukrajinsku državu? Sjedinjenje Američke Države veruju da Ukrajina može da pobedi u ratu protiv Rusije, da li mislite da ona može da oslobodi teritorije koje je okupirala Rusija, uključujući Krim?

Ruski lideri od Putina, preko Medvedeva, do Lavrova javno govore da je njihov cilj da eliminišu Ukrajinu kao nezavisnu državu. Dakle, za Ukrajince nema nikakvog smisla da se bilo kada predaju Rusiji: ili Rusija briše Ukrajinu silom, ili Rusija briše Ukrajinu nakon uspostavljanja mira. Ukrajinci neće i, po mom mišljenju, ne mogu da odustanu, a ostali deo sveta mora da nastavi da podržava ukrajinsku stvar. Ukoliko Rusi izgube, odlaze kući. Ukoliko Ukrajinci budu poraženi, prestaju da postoje.

Kažete da ima mnogo razlika između demokratija. Da li Sjedinjene Države imaju strategiju kako da ostanu “vodeća svetska nacija” i “lider slobodnog sveta” ako se i sama Amerika suočava sa brojnim izazovima – od najveće inflacije u proteklih četrdeset godina, oružanog nasilja i učestalih masovnih ubistava do upada na Kapitol i ukidanje prava na abortus?

Nemojmo se zavaravati, Amerika se suočava sa veoma ozbiljnim izazovima. Tačno ste prepoznali većinu problema koji me brinu u domaćoj politici. Ako Amerika želi da tvrdi kako je izuzetna država, ona mora da se suoči sa ovim problemima. Neki su to izrazili na sledeći način: na međunarodnoj sceni Amerika treba da pokaže snagu svojim primerom, umesto da bude primer svojom snagom. I dalje verujem da Amerika obećava, poput hiljada onih koji žele da imigriraju u SAD, dok, sa druge strane, ne vidim redove građana koji pokušavaju da počnu novi život u Kini ili Rusiji. Nadam se da Amerika ne gubi jedan od svojih kvaliteta: sposobnost da bude samokritična, da prizna svoje greške i da ih ispravi. Kada tvrdimo da smo zemlja za uzor, to moramo i da dokažemo.¶

Slobodan Kostić