Zao usud je hteo da jedna od prvih odluka u mandatu novog predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), akademika Zorana Kneževića, bude doneta 3. maja pre podne, neposredno nakon tragičnog masakra u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, kada je otkazana dugo pripremana konferencija na kojoj je trebalo da se predstavi program rada Akademije u narednom periodu, pod novim rukovodstvom. Akademija je izdala i saopštenje u kome kaže da “zajednički cilj svih nas mora biti promena kulturnog obrasca i povećanje empatije i stepena međuljudskog razumevanja”, što je bio jedan od prvih primera obustavljanja javnih programa koji će slediti većina institucija i pre nego što je dva dana kasnije zvanično počela trodnevna žalost u Srbiji.

“To je uloga Akademije u društvu, da se na određen način radi na tome da se kulturni obrazac menja nabolje”, kaže u ekskluzivnom razgovoru za “Vreme” akademik Zoran Knežević, predsednik SANU. Sedimo u predsedničkom kabinetu na drugom spratu Palate SANU, na foteljama presvučenim crvenom čojom, ispod slavnog ulja “Mačevanje” Paje Jovanovića. Mada na vrlo vidljivoj funkciji, Knežević nije naviknut na medije. Naši brojni raniji, sasvim ležerni razgovori ticali su se isključivo astronomije i malih tela Sunčevog sistema, čijem je istraživanju lično pionirski doprineo, dok se sada, u ulozi predsednika SANU, suočava sa lavinom društvenih pitanja gde se putevi Akademije prepliću sa svakodnevicom. Razgovaramo o svima njima – od uticaja klimatskih promena i veštačke inteligencije do nasilja u društvu, rodno senzitivnom jeziku i pitanju Kosova i Metohije.

Osnovana još 1841. kao tadašnje Društvo srpske slovesnosti, Akademija je pratila razvoj moderne srpske države, njene uspone i padove, njene velike trenutke i mračne zablude, pokazujući ponekad i sopstveno lice užasa, ali i ono drugo, lice genijalnosti. Danas krovna ustanova srpske nauke, SANU baštini i tragove političkih previranja i delo velikana kakav je Milutin Milanković. Proleće 2023. bilo je dramatično u Akademiji – završio se drugi mandat predsednika Vladimira Kostića, a izbori za nove časnike bili su izuzetno dinamični i nimalo prijatni.

Tokom kampanje koja se vodila i u sasvim marginalnim, ali malicioznim tabloidima, kandidat “Kostićeve struje” Zoran Knežević i kandidati za njegove saradnike bili su slikani kao “nepoželjni”, a akademici koji su podržali njihove kandidature nazivani su najpogrdnijim imenima. No, na samom glasanju 30. marta to nije imalo nikakvog efekta – Knežević je odneo ubedljivu pobedu sa 75 glasova od 114 prisutnih akademika.

“U predizbornoj kampanji za izbore novog rukovodstva Akademije jedna od okosnica programa koji će biti sprovođen u postkostićevsko vreme, ako tako mogu da kažem, bila je jedna vrsta kontinuiteta u odnosu na ono što je dobro rađeno tada”, objašnjava Knežević, dodajući da “neće biti velikih promena ili gubljenja koraka u nekim stvarima. Ponekad se dešava da oni koji izađu u javnost imaju zbog toga određene neprijatnosti, budu prozivani, napadani, kvalifikovani na ovakve ili onakve načine. To nije ništa novo, to imamo u politici svakog dana – ako se ne slažete sa mnom, onda ste izdajnik ili ste neprijatelj, ili ste ovo ili ste ono. Malo smo isključivi, jedna doza tolerancije dobro bi nam došla, ali toga nema, pa sad, šta da radimo.”

VREME: Da li je Srbiju i naše društvo zaobišla Kopernikanska revolucija?

ZORAN KNEŽEVIĆ: Ipak mislim da nije. Srbija je, sa svim mogućim manama, ipak jedno civilizovano društvo. U Srbiji postoje stvari za koje možete da kažete da predstavljaju rezultat Kopernikanske revolucije, kako je vi nazivate. Kažem to uz sve ograde, jer je lako dati protivargumente. Ali, kada me pitate tako da treba da se odlučim između da i ne, bio bih sklon da kažem da nas ipak nije baš sve do kraja zaobišlo.

Često ćete čuti teze da je Srbija prespavala pad Berlinskog zida ili da u mnogim oblastima kasni za zemljama na Zapadu. Priznaćete da ih nije lako osporiti.

U civilizacijskom pogledu, postoje oblasti u kojima smo kasnili i to nas je koštalo. Mi nismo prošli kroz neke faze društvenog razvoja kroz koje su prošla druga zapadna društva. Imali smo i društvene eksperimente koji se nisu pokazali kao naročito uspešni, pa smo morali da se vraćamo. To je gubljenje koraka u odnosu na neke druge zemlje što plaćamo ovim nivoom razvoja ekonomije i društvene svesti. Sa druge strane, rekao bih da u nekim stvarima nismo baš toliko zakasnili. Primer je naša čuvena, već više puta pominjana, IT tehnologija. Možda nemamo kompanije kao što je Gugl, ali kad su u pitanju neke stvari oko digitalizacije društva, oko znanja koje naši mladi ljudi imaju i uspeha koje ostvaruje naša IT industrija u toj međunarodnoj utakmici, mislim da tu, kako izgleda, stvari stoje nešto bolje nego u nekim drugim oblastima ili u nekim drugim vremenima. Nadajmo se da će tako i ostati. I da će nam budućnost biti malo bolja nego prošlost.

Kada ste izabrani za predsednika SANU, odmah je zapaženo da ste prvi astronom na tom mestu. Zašto je tako malo astronoma i uopšte fizičara bilo na čelu Akademije?

Astronomija je jedna mala nauka koja se bavi velikim stvarima. Dakle, bavi se najvećom mogućom stvari, Univerzumom, a kada kažem da je mala, mislim pre svega na to da je relativno mali broj astronoma u svetu. Prema podacima Međunarodne astronomske unije, ona u ovom trenutku ima oko 12.000 članova, što je višestruko manje istraživača nego što ih ima u mnogim drugim oblastima nauke. Pošto se mali broj ljudi u svetu bavi astronomijom, onda je logično i da je broj astronoma u manjim sredinama takođe mali. U našoj zemlji se oko 60 ljudi profesionalno bavi astronomijom, tako da je to jedan minijaturan uzorak iz koga nije lako povući veliki broj kandidata za Akademiju, a pogotovo za predsednika Akademije. Ja sam drugi uopšte član Akademije koji je po profesiji astronom. Mi smo imali članove koji su bili bliski astronomiji i koji su se njome bavili, kao što je to bio Milutin Milanković. Ali, pre mene, jedini astronom sa formalnim astronomskih obrazovanjem bio je Vojislav Mišković, čovek koji je izgradio astronomsku opservatoriju na Zvezdari. Izabran sam u Akademiju trideset tri godine posle njegove smrti. Sada sam u Akademiji jedini od astronoma, ali nadam se da će nas biti još.

Da li su druge naučne oblasti bolje predstavljene u Akademiji? Neke nauke koje doživljavaju ekspanziju nemaju akademike.

Statut Akademije propisuje da bi trebalo težiti da bude podjednak broj članova koji dolaze iz prirodnih, egzaktnih nauka i društvenih i humanističkih nauka. Koreni Akademije su u društvenim naukama, ona je i osnovana da bi se bavila jezikom i identitetskim pitanjima, a danas su dve trećine članova, ako ne i više, u onim odeljenjima koja pripadaju prirodnim naukama i medicini. Ako kažete da je malo članova iz jedne oblasti, ovi drugi će vam reći i iz naše oblasti ih je malo. Svako će vam reći to isto. Nije to pitanje ključeva, niti pitanje predstavljanja neke zajednice, to je jednostavno pitanje evolucije Akademije. Kao što je inače i slučaj u našoj istraživačkoj zajednici, Akademija očigledno ide u pravcu da je veći broj članova koji se bave istraživanjima u prirodnim nego u društvenim i humanističkim naukama. Ali, ne smemo ni u kom slučaju njih zaboraviti.

Istovremeno, vidimo da iz godine u godinu opada broj studenata zainteresovanih za nauku. Koliko Akademija može da utiče na promociju naučnog obrazovanja?

To je globalni trend. Jedna akademija koliko god bila svesna problema, koliko god bila aktivna, ne može stvari menjati na globalnom planu. Možemo da delujemo u lokalnoj sredini i to je ono što radimo. Imamo određena tela i imamo ljude koji su voljni da se u tome angažuju, koji to rade sa puno entuzijazma i privrženo. Nešto od toga uspeva, nešto ne, kao i u svemu ostalom. Tu treba uvek imati u vidu da Akademija nema neiscrpne resurse. Akademika ima samo oko 120, od kojih je radno aktivno mnogo manje. Broj ljudi koje imate na raspolaganju da nešto urade je relativno mali, a Akademija ima zaista puno aktivnosti. Često dolazite u situaciju da se jedan akademik bavi raznim stvarima, od obrazovanja, preko nauke, do politike. I ljudi jednostavno ne postižu. Nažalost, to je posledica onoga na šta smo ukazivali nekoliko puta, a to je da je broj akademika u našoj Akademiji zapravo manji nego što bi trebalo da bude.

Mislite da bi trebalo raditi na tome da se broj akademika poveća?

Mislim da je to jednostavno conditio sine qua non. Mi živimo u zemlji koja ima oko šest i po miliona stanovnika, a naša Akademija se svela na nešto više od 120 članova. Na sto hiljada stanovnika imamo manje od dva akademika, i po tome je SANU daleko najmanja u regionu. Neke akademije imaju i po šest, sedam. Naša Akademija je mala i zato dolazimo u situaciju da stalno morate ili iste ljude da vučete za rukav i molite, hajde uzmi još i ovu obavezu, ili prosto morate da smanjite neke aktivnosti.

Hajde da pogledamo jednu drugačiju perspektivu. Čak i ako uzmemo u obzir vrhunske, svetske rezultate naših istraživača, direktan doprinos našoj privredi i društvu teško je izmeriti. Uvek može da se postavi i pitanje: da li Srbiji uopšte treba nauka?

Mislim da tu treba dati onaj klasičan odgovor – bez fundamentalne nauke nema nauke, a bez nauke nema savremenog društva. Dalje nema potrebe da razrađujem.

To je jedan vrlo uopšten odgovor.

Kakvo pitanje, takav i odgovor (smeh). To su floskule koje svi znamo i, kao što rekoh, možete i sami da napišete odgovor na to pitanje. Ali, bio bih oprezan kad postavljam takvo pitanje. Dolazimo iz sličnih struka, struka koje imaju iste probleme, i često se kaže za fizičare, astronome i uopšte fundamentalce: čemu to služi, mi ne vidimo tu ništa za nas? Sa druge strane, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da postoje i one oblasti nauke koje mi ne poznajemo dovoljno. U poslednjih desetak dana imali smo dva savetovanja u Akademiji posvećena poljoprivredi. Skupio se svet koji ima šta da kaže i sa naučne i sa organizacione tačke gledišta. Ne govorim o političarima, govorim o ljudima od struke koji imaju konkretne predloge kako da unaprede stočarstvo i organsku poljoprivredu u Srbiji.

U tim oblastima ne postavljaju to pitanje?

Očigledno ne, jer oni se bave konkretnim problemima. Naravno, tu je uvek problem gde je granica između struke i nauke, problem odnosa primenjene nauke i fundamentalnih istraživanja.

Dobro, to je svakako retorsko pitanje koje se često postavlja da bi se ukazalo na preimućstva koja društvo ima od nauke. Niko normalan ne pomišlja da bismo bez nauke dugo opstali. Ali evo jednog tabu pitanja koje se kod nas retko pominje: zašto, uprkos zapaženim uspesima naših istraživača, Srbija u prirodnim naukama nema nijednog nobelovca?

Da ne optužujemo odmah Osmansko carstvo, činjenica je da je kod nas nauka zapravo počela da se ozbiljnije razvija tek krajem 19. i početkom 20. veka. Ne zaboravimo da je najstariji naučni institut u zemlji Astronomska opservatorija koja je osnovana pre 136 godina. Toliko dugo traje tradicija nauke u ovoj zemlji, pri čemu Opservatorija nije bila naučna institucija u vreme kada je napravljena, nije se odmah bavila naukom. Pun zamah naša nauka je uhvatila tek u drugoj polovini 20. veka, posle ratova. Tako da, koliko god pojedinačno i po oblastima bili blizu svetske nauke, mislim da u kvantitativnom pogledu, pa i u kvalitativnom, još uvek malo zaostajemo. Naša nauka zapravo još uvek hvata korak sa svetskom naukom. Uz Univerzitet i praksu da se mladi pametni ljudi šalju u inostranstvo na školovanje, mislim da je Akademija bila ta koja je zapravo bila ključna u tom hvatanju koraka od kraja 19. veka do danas.

Kad je reč o Nobelu, ponekad možda i nije bilo sreće. Hajde da uzmemo za primer Milutina Milankovića. On je zadužio svet jednom teorijom koja je prihvaćena u celom svetu, koja je rešila problem sa kojim su se ljudi mučili 150 godina i nisu uspevali da ga reše. Zašto nije dobio Nobelovu nagradu? Nažalost, Milanković je umro 1958. godine, pre nego što je njegova teorija osunčavanja 1976. godine definitivno dokazana. Sa druge strane, imamo više slučajeva da su naši naučnici vrlo tesno sarađivali sa nobelovcima, ali sami nisu dobili nagradu. Svi znamo za saradnju Pavla Savića sa Irenom Žolio-Kiri, pa do Časlava Bruknera, jednog od najbližih saradnika prošlogodišnjeg nobelovca iz fizike Antona Cajlingera. To nas i dalje do kraja sve zajedno ne opravdala, ali pitanje je vrlo interesantno i ostaje nam da se nadamo da će pre ili kasnije i neko iz Srbije postati Nobelov laureat.

Kao i svuda u svetu, javnost u Srbiji sa izvesnom zebnjom posmatra pojavu novih tehnologija, od veštačke inteligencije i ChatGPT do genetike. Kako se suočiti sa promenama koje donose ove, takozvane disruptivne tehnologije? Koliko Akademija može da pomogne?

Jedna strana problema je koliko naša nauka prati nova zbivanja u svetu, pa hajde da se složimo da pratimo. U istoj situaciji je i Akademija, jer mi zapravo iz uzorka postojećih istraživača dobijamo nove članove Akademije. Neki naši novoprimljeni članovi se bave veštačkom inteligencijom, blokčejn tehnologijama, kriptografijom, bezbednošću na internetu. To su sasvim moderne oblasti, gde je Akademija zapravo shvatila da određene stvari moraju da se menjaju, da moramo da proširimo dijapazon onih klasičnih oblasti iz kog smo crpli članstvo za nove teme koje zahtevaju novo promišljanje. Akademija je institucija koja ima uvek neku vrstu faznog zakašnjenja. Može da se kaže da smo rigidni, ali to je takođe prirodno, takva je priroda Akademije.

Klimatske promene su problem koji će više od mnogih drugih uticati na budućnost. Koliko se Srbija adekvatno suočava sa ovim problemom?

Tu smo dosta aktivniji i nekoliko skupova smo imali, između ostalog zahvaljujući činjenici da se i dalje gaji kultura sećanja na Milankovića i na njegovu teoriju koja je u osnovi klimatskih priča. Imamo i ljude koji su apsolutno svetski poznati eksperti za tu oblast, kao što je profesor Mesinger, ali videćemo šta će biti u budućnosti. Teško je reći da se Srbija adekvatno suočava sa tim problemom. To je, mislim, zato što mi još nismo snažno pogođeni. Ovo što nam se sad događa, grad, poplave, još uvek su relativno male promene da ih mi ne osećamo kao nešto što pogađa celo društvo. Sa druge strane, kao deo Evrope, bez obzira da li ćemo biti u Evropskoj uniji ili ne, kao deo evropskog okruženja, mi smo dužni da se tim problemom pozabavimo i da učinimo ono što je do nas.

Pomenuli ste da smo nedovoljno aktivni u suočavanju sa klimatskim promenama jer ih u našoj zemlji još uvek ne osećamo dovoljno. Sada smo, nažalost, kao društvo iskusili neke probleme koje smo dugo držali u drugom planu. Nasilje, na primer?

To se nadovezuje na vaše pitanje o kulturološkom obrascu. Ne vidim drugi način osim da se radi na tome da se u društvu kulturološki obrazac promeni, da se povećaju nivo i kvalitet obrazovanja pre svega, da se na bolji i racionalniji način koristi nauka, da se naučna znanja promovišu, da se odnos prema prirodi promeni, da imamo jedan razumniji odnos prema okolini, prema svemu ovome što smo pominjali u okviru zelene agende. Postoji čitav niz načina da se kulturološki obrazac postepeno menja. To ne može preko noći, niti će se to lako promeniti, ali moramo da radimo na tome da se menja, da se poveća nivo međusobnog razumevanja, poštovanja i uvažavanja, a da se smanji nivo nasilja i agresije.

Koliko SANU može da radi na tim složenim pitanjima sa drugim institucijama? Kakav je odnos sa Crkvom?

Mi imamo korektne odnose sa Crkvom, ali da tako kažem, nemamo puno zajedničkog. Akademija i Crkva su dve popuno nezavisne institucije u ovom društvu koje jedna drugu uvažavaju i poštuju, imaju određeno međusobno razumevanje, čak imaju i neke zajedničke akcije, kao što je rešavanje problema arhiva u Sremskim Karlovcima, koji je delimično crkveni arhiv, a skoro osamdeset godina je na staranju Akademije. Sa druge strane, i Crkva i Akademija imaju potpuno različite društvene uloge i deluju u društvu na različite načine. To je jedan odnos koji ne mora da bude intenzivan, ali u principu postoji.

Društveni problem u kome se SANU neprekidno javlja kao akter jeste i pitanje rodno senzitivnog jezika, pre svega zbog konzervativnih stavova Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Pre svega, da li možete da razjasnite da li je to odbor SANU?

To je ključno što ste rekli. Odbor za standardizaciju srpskog jezika nije odbor SANU. SANU je učestvovala u formiranju tog odbora, zajedno sa 13 drugih institucija, u trenutku kad je davno u prošlosti on formiran. S druge strane, neki članovi Akademije bili su članovi tog odbora, a kada su preminuli, jedno vreme čak nije bilo nikoga iz Akademije ko je bio član tog odbora. Jedinu stvarnu vezu koju je Odbor imao sa Akademijom jeste prostorija u kojoj je držao sastanke, a ona je u Institutu za srpski jezik SANU, koji je takođe nezavisna institucija od SANU. U svakom slučaju, Odbor za standardizaciju nije odbor SANU.

Dakle, stavovi Odbora za standardizaciju nisu stavovi SANU?

Ne, u svakom slučaju nisu. To je jedna od pogrešnih percepcija.

Da li SANU ima stav o rodno senzitivnom jeziku?

Nema. SANU najčešće nema stav u smislu toga da je to kolektivni stav, kolektivna odluka čitave SANU. Mi imamo Odeljenje za jezik i književnost koje ima u svom sastavu jedan broj lingvista, a oni imaju različita mišljenja o svemu tome. Mislim da su u većini zapravo kritični prema tom zakonu, zato što smatraju da možda nije dobro što se pod pretnjom kazne prisiljava da koristite rodno senzitivni jezik, ali načelno, niko nema ništa protiv da nekoga zovete profesorka, to je sigurno. Teško je naći ono što biste vi hteli da izvedete kao stav SANU, da li je protiv, da li je za. Takav stav, ne samo u ovom slučaju, zapravo ne postoji.

Neke bolne i aktuelne teme u našem društvu, po nepisanom pravilu, rezervisane su za Akademiju, posebno kad je reč o Kosovu, gde se SANU uključila u društveni dijalog. Međutim, ako se pogleda Zakon o SANU, ili ako se prosto razmisli da članovi SANU nisu politički izabrani predstavnici, nije sasvim jasno gde je nadležnost SANU da o tome govori.

U ovom društvu postoje teme i pitanja koji nemaju lake i brze odgovore. Jedno od takvih pitanja je i pitanje Kosova i Metohije. Akademija se često proziva ne samo zbog toga, nego i zbog nekih drugih pitanja gde postoje određene frustracije u društvu, ali uglavnom su to takva pitanja na koja zapravo takvih brzih i lakih odgovara nema, jer da ih ima, ne bi pitali Akademiju. Ljudi ne vide izlaz, pa onda hajde, neka nam Akademija kao “najpametnija” institucija u zemlji kaže šta ona misli. Pogrešna je percepcija uloge i mesta Akademije i načina na koji ona radi. Sa tom pogrešnom percepcijom mi moramo stalno da se nosimo. Akademija ima ograničene informacije, kada je nešto od takvih pitanja na dnevnom redu, saznajemo o njima isto što zna svaki građanin ove zemlje, iz medija. Akademija se ne bavi dnevnom politikom, niti nudi rešenja na tom nivou. Akademija pokušava da nađe neki zajednički imenilac između potpuno različitih mišljenja koja postoje u Akademiji, kao što znate. Akademija pokušava da ponudi određene stavove koji su, ako je moguće, zasnovani na nekim naučnim premisama, rezultatima ranijih istraživanja u raznim oblastima nauke, o problemima o kojima su ljudi u Akademiji mnogo puta pisali i na razne načine. Što se tiče dijaloga koji ste pomenuli, Akademija se jeste uključila u taj dijalog, time što je zapravo napravila jednu malu zbirku raznih mišljenja jednog broja akademika koji su se odazvali da učestvuju u tom dijalogu, i to je dostavila državi, odnosno javnosti. Šta je bilo s tim, ostalo je nedorečeno.