Da li se može ocenjivati postupanje država tokom epidemije korone i šta nam sve govore brojevi koji se neprekidno objavljuju? Da li je statistika "naša dika" ili je ona samo sredstvo da mediji efektnije popune prostor i da izgleda da se neke stvari zaista upoređuju, mogao bi da se zapita svako ko poslednjih mesec i po planduje ispred televizora, vrti kanale i čeka nove informacije.

Koliko je pozitivnih (što je eufemizam za zaražene), koliko je testiranih, koliko je pacijenata na respiratoru, koliko je umrlo, izlečeno, koliko je onih koji su u teškom stanju, koliko onih kojima skoro pa nije ništa, koliko je ljudi u karantinu, u privremenim bolnicama, koliko je zaraženih a koliko mrtvih zdravstvenih radnika, da li je sistem ugrožen… Ovo su neka od pitanja na koja svakodnevno dobijamo odgovore, baš kao i svi drugi stanovnici planete, a da na kraju dana opet nismo sigurni da li, na primer, treba da nosimo masku i rukavice ili bi to trebalo da rade samo neki?

Nekima je dosta da između rijalitija i turskih serija pogledaju ovaj novi "Korona rijaliti"; neki, koji veruju da mogu da budu pametniji i da nađu jače argumente troše megabajte interneta u potrazi za "pravim" informacijama koje bi im, valjda, pomogle da bar znaju šta je sve ovo, ako već na to ne mogu da utiču, nego su primorani da sede u kućama i stanovima jer je tako naredila vlast.

Međutim, kada pogledamo izveštaje koji su za potrebe OECD-a urađeni za države članice Evropske unije, da ne idemo baš po celom svetu, vidimo da je Srbije po mnogo čemu specifična i da se srpska vlada opredelila za radikalne mere prema stanovništvu, koje se pravdaju najvišim "ljudskim pravom" – kako to kaže Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije – pravom na život. Režim u Srbiji se odlučio da od 15. marta suspenduje sve da bi "život pobedio", stvarajući u državi klimu potpune zatvorenosti i blokade zbog najvećeg mogućeg javnog interesa – očuvanja života građana Srbije.

Taj pristup verovatno opravdava većina građana i neka sprovedena istraživanja to i pokazuju, što i nije čudno: u situaciji kada ste primorani da se branite od nevidljivog neprijatelja kao što je virus, nekako izgleda normalno da slušate uputstva onih koji su preuzeli odgovornost vođenja države, pa makar se sa njima nikako politički ne slagali. S druge strane, gotovo sve zemlje u regiji, a posebno u EU, čak i one najstrašnije pogođene virusom korona poput Italije, Španije, Francuske, nisu ukinule sve institucije i nisu se oslonile samo na ad hoc formirane krizne štabove, nego su se, pokazuju izveštaji, držali nekih svojih zakona i propisa u postupanju u ovakvim situacijama. To je, uostalom, na neki način i sugerisao Savet Evrope u svom dokumentu s početka aprila 2020. godine, u kome poručuje državama članicama da uprkos svemu povedu računa o zagarantovanim ljudskim i drugim pravima.

KOME TREBA SKUPŠTINA

Gostujući na televiziji Pink u predvečerje Uskrsa, na Veliku subotu, predsednik Vučić je rekao da se radi nešto na osposobljavanju parlamenta za rad (skupština ne radi još samo u S. Makedoniji, Albaniji i Rumuniji). Mesec dana po uvođenu vanrednog stanja, a posle niza tekstova u inostranoj štampi i komentara nekih zvaničnika iz EU, Vučić je odlučio da Srbiji "vrati" parlament, šta god to značilo. On je uveo vanredno stanje posle poziva koji mu je uputio ministar odbrane Aleksandar Vulin i pošto su Ana Brnabić i on doveli Maju Gojković, zaboravljenu predsednicu srpskog parlamenta, da potpišu neku odluku – i to je bilo to.

Srpski parlament je daleko od "stuba demokratije" – on jeste produžena ruka Vlade i specifični regrutni centar za preletače i nove partijske snage, ali ipak, formalno, ima važnu ulogu po srpskom ustavu i bilo bi možda korisno da se o nečemu u njemu raspravljalo tokom vanrednog stanja, odnosno tokom trajanja epidemije. Ovako, Vučić je odlučio da rasprši sve dileme, kao da je hteo da poruči: pa eto, i vi, moji neprijatelji, tvrdite da taj parlament ne služi ničemu, pa ću ovim samo to da potvrdim i da skratim postupak donošenja odluka. Sve odluke bi, inače, bile donete i da je raspored snaga u srpskom parlamentu drugačiji, ko bi danas hteo da zaustavi preusmeravanje novca sa jedne linije budžeta na drugu, ili vanredno trošenje novca na stvari koje se tiču brze nabavke opreme i aparata neophodnih zdravstvenom sistemu. I u SAD, gde je nikad veća podeljenost između republikanaca i demokrata, niko nije postavio pitanje da li država treba da odobri nezamislivo veliku finansijsku pomoć onima koje je epidemija korone desetkovala; Kongresu je bilo potrebno malo vremena da takvu odluku predsednika potvrdi. Slično je i u državama u okolini: u Sloveniji, Hrvatskoj i Bugarskoj parlamenti su radili na način na koji je to bilo moguće, imao se utisak da "nadležne institucije" postupaju po zakonu, a ne po volji jednog čoveka. Razume se, samo je Mađarska izuzetak. Tamo se parlament sam odrekao svojih prerogativa u korist predsednika vlade Viktora Orbana, ali, na primer, čak ni u takvoj državi nije uvedena zabrana kretanja na način na koji je to urađeno u Srbiji.

U tom smislu, Srbija se razlikuje od drugih i po tome što odluke nisu donošene u institucijama, nego nam se preko TV stanica, bilo na konferencijama za novinare bilo u nebrojenim TV nastupima predsednika republike, saopštavalo šta sledi. Te "mere" su toliko puta bile menjane, nejasne i šturo obrazložene da su postale predmet zabrinutosti i poruga. Poslednji takav slučaj bio je za Uskrs kada je rečeno, takođe u televizijskoj emisiji, a ne u institucionalnom obraćanju, da zabrana kretanja važi za sve, ali da ljudi neće sigurno biti hapšeni ako budu u crkvama.

U Hrvatskoj je, za to vreme, predsednik vlade samo u nekoliko navrata govorio i to vrlo precizno i jasno, bez ekstenzivnih obrazloženja koja jedu vreme, a ne daju nikakvu dodatnu informaciju. U Slovačkoj i Sloveniji su promenjene vlade u toku epidemije, početkom marta, pa to nije poremetilo te države, nikome nije palo nebo na glavu, sistem ustrojen na zakonu funkcionisao je nevezano za to ko se nalazi na kormilu državne uprave.

ZAŠTO POLICIJSKI ČAS

Jedna od najvećih zamerki Vučićevom vođenju države u vreme kampanje jeste policijski čas, koji bi u trenutku kada čitate ovaj tekst, u sedmici posle Uskrsa, trebalo da traje od 18 sati do pet sati ujutru. Takva tvrda zabrana kretanja postoji u Albaniji, Rumuniji, Severnoj Makedoniji i na Kosovu, delimično u Crnoj Gori i BiH. Razlozi za ovakve mere su brojni, a verovatno su dva najvažnija nepoverenje građana u državu i svest države da ne može da izdrži veliki nalet zaraženih u isto vreme, jer je zdravstveni sistem slab i konstantno urušavan poslednjih tridesetak godina. U Grčkoj takođe postoji zabrana kretanja osim u šest situacija, a kada vidite koje su to situacije, jasno je da je to sve što vam treba, tako da je zabrana formalne i upozoravajuće prirode.

Pored toga, u Srbiji su najstariji, oni koji imaju više od 65 godina, u nekoj vrsti kućnog pritvora, jer je procenjeno da je to jedini način da budu zaštićeni od virusa, što ne zvuči neopravdano. Međutim, kada se pogleda statistika u regiji, Srbija je država sa najlošijim skorom uprkos tome što je svoje najugroženije maksimalno zaštitila: Srbija ima najmanje testiranih građana na milion stanovnika, ima najviše zaraženih i najviše onih sa smrtnim ishodom.

Na našu i sreću svih u regiji, nije se za sada dogodio tzv. italijanski i španski scenario, gde je broj zaraženih rastao geometrijskom progresijom i gde je u jednom trenutku izgledalo da će se bukvalno svi zaraziti. Kada se sa tim uporedimo, sve države regije su jako dobre i ovo što se dogodilo nije "toliko strašno", a posebno nije onako kako su najavljivali u Srbiji do pre dve nedelje. Pritisak na bolnice je veliki, sistem je doveden maltene pred pucanje, ali postoji neka kontrola, što zbog požrtvovanosti zaposlenih u sistemu, što zbog discipline građana koji su se u potpunosti odrekli života i ostali zaključani u svojim domovima duže od mesec dana.

A ŠTA ĆEMO SA EKONOMIJOM

Nagrada za tu disciplinu je daleko, odnosno, to bi trebalo da bude onih 100 evra koje je Vučić (on, a ne Vlada Srbije u čijem je to mandatu) obećao svim punoletnim građanima. On je obećao da će nas častiti u zbiru sa 500 miliona evra, a tri puta više će Srbija da izgubi ove godine prema prognozama MMF-a (1,5 milijardi evra, 3 odsto BDP-a).

Cinik bi rekao: nismo loši u poređenju sa zemljama regije kojima MMF prognozira daleko veći pad, što i nije čudo; onaj ko ima više, može više i da izgubi, i ništa ne vrede priče kako ćemo sad da prestignemo Hrvate, posle dvesta godina zaostajanja. Po toj logici, koju smo takođe čuli u TV ćaskanju, a ne kao deo nekog pravog i konsolidovanog plana, kriza u koju svet ulazi je zapravo naša šansa. Zaista je potresno da građani Srbije ponovo budu izloženi takvoj vrsti ekonomskog diletantizma: slično nam je govorio Mlađan Dinkić u osvit svetske krize 2008. godine, nešto nalik tome nam je poručivao Slobodan Milošević dok je država bila pod sankcijama.

Uglavnom, dok su se drugi trudili da se drže zakona i poretka imajući u vidu svoje mogućnosti i činjenicu da su deo Unije, ili da su države kandidati da jednom postanu deo Unije, Srbija se opredelila za jedinstveni način, za svoj put, isti onaj koji vidimo poslednjih osam godina: dobro jutro, svete, na četiri strane, a posebno dobro jutro NR Kini, za koju nam se skoro pa saopštava da će nam biti neke vrsta i ekonomskog i političkog pokrovitelja u budućnosti.

Dok se svuda prave računice i planovi kako prevazići lom koji će se dogoditi, što je takođe neka vrsta zatvaranja očiju pred stvarnošću, jer se veruje da će virus nestati bar na neko vreme, Srbija maše novcem koji nema i priča kako nas ništa ne može zaustaviti da budemo u 2021. godini najbolja ekonomija u Evropi. Razume se, niti smo čuli, niti ćemo čuti na čemu se bazira takav optimizam.

I države regije, kao i države EU, vode računa o tome da održe uspostavljeni politički sistem, da sačuvaju stepen prava koja garantuju svojim građanima, ali stidljivo nagoveštavaju da će biti drastičnih gubitaka radnih mesta, a to znači i da će veliki broj ljudi iz Srbije koji su proteklih godina našli bar privremeno uhlebljenje na Zapadu ostati kod kuće. Pitanje je šta će taj narod da radi sada kad se vratio u zemlju u kojoj je, trenutno, prosečna plata 400 evra. I to sve u uslovima socijalne distance, posebnih higijenskih i zdravstvenih mera, u situaciji u kojoj ne može biti velikih okupljanja bez opasnosti po zdravlje i prenošenje virusa, dakle, u uslovima koji su danas ne samo nepoznati, nego i veoma nesigurni.

U ČEMU SMO ISTI

Ipak, Vučiću i njegovoj družini na vlasti teško da sada nešto posebno može da se zameri, osim navedenih stvari koje su više pitanje stila nego neke suštine. Osim predsednice Evropske komisije, prve osobe vlade EU, Ursule fon der Lajden, malo ko je govorio o tome da će OVO stanje da potraje malo duže od nekoliko meseci i da će suštinski da utiče na sve odnose na planeti.

Posle početne nesigurnosti i zbunjenosti, EU komisija i Parlament EU počeli su da rade punom parom i da na neki način daju nadu narodima u Evropi da bi OVO možda moglo da se prevaziđe zajedno. Iako su granice zatvorene, iako se dugo neće lako putovati, predsednica komisije je rekla ono što je važno: najveći novac ide u zdravstvo i čini se da je to poruka koju će razumeti sve države Unije. Iako tako nije izgledalo početkom marta, Unija pokušava da povrati mehanizme solidarnosti i da i pre formalnog otvaranja granica kaže da ideja zajedničkog života nije uništena.

Da li će je razumeti i države regije, da li će je razumeti Vlada Srbije, to ćemo tek da vidimo, jer nam se i dalje poručuje da će Srbija da pravi puteve i pruge, a ništa ne znamo o tome da li ćemo spremniji i organizovaniji dočekati sledeću epidemiju. Iako je još uvek "utakmica u toku", bilo bi možda korisno da se pokaže, bar na nivou regije, da postoji neko razumevanje i saradnja, i da se naprave novi planovi koji bi bili u skladu sa proklamovanom politikom EU, ma kakva ona bila. U to ime, građanima Srbije mnogo bi značilo da čuju kakav plan ima Vlada Srbije, ma koliko to smešno zvučalo, kakav plan ima Vučić, i na koji način namerava da spremi zdravstveni i svaki drugi sistem za nastavak borbe za očuvanje života građana Srbije. Da li će ta poruka i dalje biti: sedi kod kuće, jer ako budeš morao kod lekara, niko ništa ne može da ti garantuje, ili će ekspresno biti uvedena, sistemski, nova pravila ponašanja, nove prakse u svakom delu društva i sistema, koje bi ljudima pomogle da žive sa virusom dok se sa njim ne izbore u potpunosti?

Za takav plan nije dovoljno sedeti u predsedništvu sa Malim, Čadežom i Kojićem, pa izdati naredbe Ani Brnabić: za tako nešto je važno uključiti veći broj ljudi, institucije koje ova država ima, biti transparentniji i prestati sa progonom političkih protivnika i medija koji ne služe propagandi. Po tome smo takođe jedinstveni: samo je Srbija hapsila novinare tokom trajanja epidemije. A to sigurno nikome nije od velike pomoći.