Nemački autor Bernard Kelerman objavio je 1913. godine knjigu pod nazivom Tunel (Der Tunnel), koja je ubrzo postala bestseler i jedna od najprodavanijih knjiga u prvoj polovini 20. veka.

Roman govori o inženjeru, idealisti, koji želi da u roku od nekoliko godina napravi tunel na dnu Atlantskog okeana, kako bi povezao Ameriku i Evropu. Projekat prate ogromni finansijski problemi, nesrećni slučajevi, pobune radnika. Nakon 26 godina tunel je završen. Međutim, samo dan kasnije on postaje tehnički zastareo. U međuvremenu, avioni su postali jeftiniji i brži metod transporta.

Srbija bi mogla da izvuče dobre pouke iz ove priče. Već 13 godina Srbija ide ka Evropskoj uniji, a nalazi se tek na pola puta. U međuvremenu, taj put postaje sve nesnošljiviji – od političkih ucena po pitanju Kosova i Metohije do sve težih ekonomskih i socijalnih posledica smera "EU nema alternativu". Ovaj dogmatski pristup ne samo da je poguban već je nerealan i prevaziđen.

Svet se promenio. Evropska unija se promenila. Tržište je sada drugde, pre svega na istoku, a za Srbiju naročito u Rusiji i u Evroaziji. Shodno tome, Srbija mora da redefiniše svoje ciljeve.

Najdemokratskiji način za to je održavanje referenduma na kojem bi se građani izjasnili da li su za članstvo u EU ili politički neutralnu Srbiju. Protivnici ovog referendumа smatraju da je on nepotreban jer, prema njihovim rečima, 90 odsto poslanika i gotovo cela politička scena zagovara ulazak Srbije u EU. Ali Srbija ne bi bila prvi slučaj u političkoj istoriji Evrope da se mišljenje naroda drastično razlikuje od mišljenja političke elite. U Švajcarskoj je 1992. godine organizovan referendum na kojem su građani odbacili ulazak ove zemlje u EU, smatrajući da to nije u njihovom nacionalnom i ekonomskom interesu. Rezultat ovog referenduma iznenadio je mnoge, budući da je samo jedna stranka u to vreme pozivala da se glasa protiv ulaska Švajcarske u EU, a to je bila Švajcarska narodna partija. To je tada bila mala stranka koja je vremenom narasla u jednu od najjačih političkih organizacija u Švajcarskoj. Sličnu situaciju imamo danas u Srbiji. Demokratska stranka Srbije je jedina stranka u srpskom parlamentu koja se protivi članstvu Srbije u EU. Ali uprkos tome, uveren sam da bi rezultati referenduma u Srbiji, kao i nekada u Švajcarskoj, pokazali da većina građana ne želi da postane član EU.

DSS se zalaže za politički neutralnu Srbiju koja će razvijati podjednako dobre ekonomske odnose kako sa EU tako i sa Evroazijskim ekonomskim savezom. Da bi obezbedila bolju budućnost, Srbija mora:

1. Da odustane od procesa integracija u EU, po uzoru na Island.

2. Da nastavi da održava i jača najbolje moguće bilateralne političke i ekonomske odnose sa svojim susedima i članicama EU, ali nikada na uštrb sopstvenih nacionalnih interesa, po uzoru na Nemačku.

3. Da harmonizuje čitav spektar zakona i procedura sa Evropskom unijom kao organizacijom, ali da ostane neutralna, po uzoru na Švajcarsku.

4. Da redefiniše ili poništi štetne i potencijalno pogubne sporazume, poput elemenata SSP-a o punoj liberalizaciji uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU, koji je nastupio 1. januara 2014, ili o slobodi prodaje srpske zemlje stranim državljanima od 1. januara 2017. godine.

5. Da pripremi sveobuhvatnu podršku srpskim privrednicima na najperspektivnijim tržištima Rusije i Evroazijskog ekonomskog saveza, kroz formiranje "Kancelarije za saradnju sa Rusijom".

6. Da pruži aktivan doprinos bezbednosti Evrope, ali da ostane vojno neutralna i odbaci članstvo u NATO-u.

7. Da osigura energetsku bezbednost Srbije kroz aktivno učešće u projektu izgradnje gasovoda "Južni tok".

8. Da privuče dovoljno sredstava za politiku "nove industrijalizacije", bez čijeg sprovođenja srpska ekonomija neće moći da ostvari suštinski napredak.

9. Da ostvari "inovacioni skok", pre svega u IT sektoru, koji bi joj omogućio da se prilagodi novim zahtevima tržišta, tehnološkom napretku, klimatskim promenama i izazovima na kontinentalnom i globalnom nivou.

10. Da obezbedi poštovanje sopstvenog ustava i jasno kaže Evropskoj uniji da je Kosovo i Metohija integralni i sastavni deo Republike Srbije, i da neće nikada trgovati – implicitno ili eksplicitno – svojom teritorijom.

Ne postoji slučaj u svetu da je jedna država imala ekonomski rast dok je gubila nacionalno dostojanstvo. Štaviše, može se reći da je rast ekonomije direktno proporcionalan rastu nacionalnog dostojanstva. U to nas najbolje mogu uveriti primeri zemalja koje takođe imaju separatističke probleme: jedne Španije koja je snažnom odbranom zajedničke države u poslednjih 20 godina postala 13. najveća ekonomija u svetu, ili jedne Turske koja je u poslednjih deset godina postala 15. najveća ekonomija na svetu, nijednog trenutka ne pomišljajući da odustane od dela svoje teritorije, niti da u pregovorima sa EU odustane od osnovnih nacionalnih interesa, čak i kada su oni najdirektnije suprotstavljeni jednoj članici EU – Kipru.

Na raskrsnici puteva multipolarnog sveta, Srbija mora da izabere svoj, "poseban" pravac – pravac "političke neutralnosti". Samo tako Srbija može da ugleda svetlo na kraju tunela, a da je, u međuvremenu, u širokom luku ne prelete procesi koji menjaju svet strahovitom brzinom.

Srbija ima izbor. Srbija ima budućnost.