VREME BR.247 | 17. JUL 1995.
Srbija nije u ratu, Akademija se ne bavi politikom
Olivera Milosavljević, doktor istorijskih nauka i docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, objavila je u specijalnom tematskom broju lista "Republika" rad "Javna politička delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti 1986-1992." čiji su delovi u širokim izvodima objavljeni Dosijeu Vremena broj 247. od 17. jula 1995. U martu 2016, mesecu nekoliko "haških ishoda" i mnogih tragičnih godišnjica, u kojima se pomovo raspravlja o kontroverzama bliske prošlosti, ponovo objavljujemo dajdžest tog teksta
Prvi put na web-u!
Prilog koji objavljujemo do sada nije postojao u elektronskoj arhivi nedeljnika. U fotogaleriji (s desne strane) objavljujemo faksimile stranica štampanog izdanja.
Godine 1984, akademik. Dobrica Ćosić je, govoreći o "opterećenjima prošlosti i izazovima budućnosti", tražio da se Akademija izjasni o potrebi angažovanja "na opštedruštvenim i nacionalnim problemima", odričući da je "briga intelektualaca zja opšte dobro" težnja za partnerstvom i borba za vlast.
Godinu dana kasnije, isti predlog, tada formulisan kao potreba da se "istaknu najaktuelniji društveni, politički, ekonomski, socijalni, naučni i kulturni problemi" u obliku Memoranduma, prihvaćen je jednoglasno. Predsedništvo SANU je juna 1985. imenovalo "Odbor za pripremu Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima", koji je otpočeo sa radom krajem 1985. godine angažujući ukupno 23 redovna i dopisna člana Akademije. Rad na ovom tekstu poklopio se sa pripremama proslave stogodišnjice SANU, kada je, samo mesec dana pre proslave, sve prekinuto objavljivanjem materijala, tada nazvanog "tzv. memorandum SANU" (…)
Šta je traženo Memorandumom?
Tekst Memoranduma sastoji se od dva dela, pri čemu je većina stavova i zahteva iz drugog, poništavala zahteve prvog dela.
Prvi deo: (1) demokratski integrativni federalizam (princip autonomije delova usaglašen sa principom integracije delova u okviru jedinstvene celine); (2) potpuno preispitivanje Ustava 1974; (3) demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko samoodređenje i ravnopravnost svih jugoslovenskih naroda, uključujući i srpski, puno ostvarenje ljudskih, građanskih i socijalno-ekonomskih -9 prava, racionalizacija političkog sistema.
Drugi deo (predloži nekom budućem srpskom političkom rukovodstvu): (1) otvaranje političke krize; (2) odlučno stavljanje do znanja da je došao kraj posleratnoj praksi smenjivanja političara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filosofa i književnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na društveno maligne pojave; (3) na Kosovu "poraz agresije", "politički obračuni odistiniskom revolucionom borbom" (koja, po Memorandumu, podrazumeva "otvorena (4) skidanje hipoteke istorijske krivice sa srpskog naroda, zvanično opovrgavanje tvrdnje daje on imao ekonomski privilegovan položaj između dva rata, neporicanje njegove oslobodilačke istorije i doprinosa stvaranju Jugoslavije; (5) uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio; (6) srpski narod mora doći do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije; (8)Srbija mora otvoreno reći da joj je uređenje nametnuto; (8) zalaganje za avnojevske principe, a ako bude drugih alternativa, jasno sagledavanje svojih ekonomskih i nacionalnih interesa «da ne bi bila iznenađena događajima"; (9) korenite reforme u sferi demokratskog suočavanja, sa pravom slobodnog izražavanja, pa i demonstriranja socijalizma; (10) prvi uslov preobražaja je "demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda (…) za stvaranje programa i projektovanje budućnosti»
Meseci koji su sledili za objavljivanjem Memoranduma bili su obeleženi velikim pritiskom tadašnje vlasti u Srbiji na Akademiju da se ogradi od sadržaja ovog teksta i odbijanjem Akademije da to eksplicitno učini. Tom cilju bili su posvećeni sastanak aktiva SK u Akademiji 14. oktobra 1986. godine, zatvorena sednica Predsedništva 21. oktobra, poseta Predsedništva SANU Ivanu Stamboliću 29. oktobra, vanredna Skupština SANU 18. decembra 1986. godine.
Kvalifikujući "tzv. memorandum" kao "pravno nepostojeći tekst", SANU je sebe oslobodila obaveze da eksplicira svoj stav prema njegovoj sadržini, prenoseći težište na problematičan način dospevanja teksta u javnost.
Kritički stav prema političkom angažmanu Akademije imali su akademici Vasa Čubrilović, "sve je to politika, a ne nauka", Pavle Savić, "Memorandum ima obeležja pamfleta ili propagandnog materijala" i Sima Ćirković, "najaktuelnija okolnost traži da Akademiju ne upotrebljavamo za svrhe koje su tuđe njenoj suštini i njenoj misiji".
(…) I u prvoj polovini 1987. godine nastavljena je kritika Memoranduma kroz izjave srpskog rukovodstva, da bi antimemorandumska kampanja kulminirala objavljivanjem tobožnje humoreske "Vojko i Savle" ("Politika", 18. januara 1987), posle čega je počela da jenjava, a onda i sasvim prestala u leto 1987. godine. Od VIII sednice CK SK Srbije, septembra 1987, tj. pobede struje oko Slobodana Miloševića u podeljenoj srpskoj vlasti, nema više napada ni na Memorandum, niti na SANU, zaboravljeni su zahtevi za ostavkama, a Akademija je počela da se vraća na stranice "Politike" i ostale oficijelne štampe (…)
SANU o Ustavu
Prvi zajednički projekat u novouspostavljenoj slozi bilo je održavanje naučnog skupa u SANU, "Aktuelni problemi Ustava i ustavne promene" 17-19. marta 1988. Na godišnjoj Skupštini SANU, maja 1988. godine, predsednik Kanazir je u ime Akademije podržao napore i predloge rukovodstva Srbije "čiji je cilj da se pronađe izlaz iz krize". Početkom oktobra 1988. godine, u SANU je održana rasprava o ustavnim promenama, koja je za rezultat imala dokument pod nazivom "Mišljenje SANU o promenama Ustava SR Srbije". Posebno je interesantno zapažanje akademika Radovana Samardžića izneto na ovom skupu, da su "naša nauka i SANU duboko odgovorni za ono što je pokrenuto i što se ukazuje kao šansa da se stvari preurede".
"Mišljenje SANU" formulisano je u vreme najveće aktivnosti vlasti u Srbiji na promeni postojećeg Ustava i paralelno sa tim, dramatičnih zbivanja na Kosovu, u Vojvodini i Crnoj Gori, te masovnih mitinga širom Srbije. (…)
SFRJ
Iako su prilike zahtevale "odbranu" Jugoslavije, politički aktivni akademici svoj stav prema njoj nisu prikrivali. Dok je Jugoslavija za Ćosića 1988. bila "balkanski i evropski bolesnik sa neizvesnom budućnošću" (KN, 1. decembra 1988), 1991. godine je postala "kancerozni balkanski bolesnik" ("Politika", 21. januara 1991). Za Bećkovića "bolesnika na Bosforu smenio je mrc na Balkanu. Srbi su vezani za tog mrca, nose ga na leđima dok ne spadne kao krasta ili puževa kućica" ("Politika", 2. avgusta 1991).
(…) Za Pavića "Jugoslavija je tvornica za proizvodnju srpske štete" ("Politika", 13. septembra 1991). Za Bećkovića "Slom Jugoslavije je i najveći poraz srpske istorije. Sve čisto što smo imali ona je izglibila i sada kada je propala Srbima se pretovara u naručje žalosno nasleđe jedne propale države i jedne krvave ideologije" ("Politika", 5. novembra 1991), da bi prilikom formalnog raspada zemlje zaključio:. "Srpski narod je danas raspet na dva mrca komunizam i Jugoslaviju (…). Nas je prigrnula deponija jedne propale države i jedne krvave i zločinačke ideologije" ("Politika", 28. januara 1992)
Mišljenje SANU je terminološki ublažena, skraćena i konkretizovana verzija nekih stavova iz Memoranduma, sa mnogo manje uopštavanja, ali sa mnogo više odlučnosti i sigurnosti u sopstvene mogućnosti i pozicije. Više puta ponovljenim zahtevom za "dubljim promenama" od onih koje je u tom trenutku srpsko rukovodstvo bilo spremno da sprovede, formulisalo je kratak program njegove buduće politike. Predložene promene Ustava Srbije u Mišljenju SANU tumačene su kao nedovoljne i prihvatljive samo kao "prvi, početni korak ha stvaranju novog Ustava". Svojim Mišljenjem, SANU je kao i u nekim delovima Memoranduma, Ustav 1974. označila kao uzrok krize jugoslovenskog društva, koja je još jednom tumačena isključivo kao kriza Srbije. Ovim dokumentom zahtevane su ustavne promene koje bi uklonile separatizam, autonomaštvo, genocid na Kosovu, privredno zaostajanje, lutanje u kulturi…; izjednačavanje Srbije sa ostalim republikama, vraćanje izgubljene državnosti, brisanje svih odredbi Ustava koje upućuju na državnost pokrajina; demokratizaciju pri izborima, jedinstveno funkcionisanje svih naučnih, kulturnih institucija u Srbiji, srpskohrvatski jezik i ćirilicu u službenoj i javnoj upotrebi na teritoriji Srbije, ne ograničavajući pravo upotrebe jezika narodnosti; dugoročnu funkcionalnu demografsku politiku; izradu novih ustava SFRJ i SRS odmah po usvajanju amandmana (…)
O Cankarjevom domu
Tokom 1989. godine Predsedništvo SANU koristilo je svaku priliku da pruži i verbalnu podršku politici srpskog rukovodstva (…) Te godine SANU je izdala dva saopštenja za javnost.
Izjavu o skupu u Cankarjevom domu u Ljubljani i objašnjenje o odnosu ličnih stavova akademika i stava institucije.
Izjava je koncipirana kao moralna osuda skupa u Ljubljani (povodom štrajka rudara u Starom trgu), na šta upućuje već korišćena terminologija (uvredljiv, nepravedan, nepošten, zaprepašćenje, ogorčenje, odsustvo saosećanja, neosetljivost, ravnodušnost, cinizam…). Njom Akademija pruža bezrezervnu podršku zvaničnoj srpskoj politici, identifikujući je sa voljom srpskog naroda.
Skup je ocenjen kao "sasvim neobično savezništvo između predstavnika jednog civilizovanog društva srednjeevropske pripadnosti sa nosiocima izrazito orijentalnog zuluma", da bi se zaključilo da se "neposredno nalazimo pred sudbonosnim raspletom" (…)
Ustav pa izbori
Kada je aktuelna bila promena ustava u Srbiji, Akademija i akademici pružili su vlasti svu svoju stručnu pomoć. O referendumu 1990. (šta prvo ustav ili izbori?) toliko važnom vlasti u Srbiji, za koji je akademik Mihailo Marković rekao "Srbiji je potreban novi ustav da bi sve svoje buduće korake mogla da čini strogo po ustavu i zakonu", svoje mišljenje, naravno afirmativno, "Politici" su dali akademici Dejan Medaković i Mića Popović 26. juna, Antonije Isaković 27. juna, Vasilije Krestić i Milutin Garašanin 28. juna, Mihailo Marković 29. juna, Dobrica Ćosić 1. jula, Mića Popović 2. jula i to neposredno uoči samog referenduma, tako da su se našli u ulozi propagandista politike vlasti u Srbiji.
Iako je SANU na godišnjoj skupštini, maja 1990. godine, jednoglasno prihvatila predlog koji je u ime 30 akademika podneo akademik Miroslav Simić, da se raspusti aktiv SK i zabrani rad političkih partija u Akademiji, akademici, uključujući i članove rukovodstva, nastavili su da pružaju veliku podršku političkim strankama, posebno SPS i SDS. Odmah pošto je jula 1990. godine formirana SPS i pošto je akademik Marković postao njen potpredsednik, a Isaković član glavnog odbora, počela je predizborna kampanja.
Sam Marković promovisao je SPS u Negotinu (30. marta 1989), Novom Sadu (28. avgusta), Kruševcu (30. avgusta), Smederevu (31. avgusta), Nišu (4. septembra), Užicu (1. marta 1991). Isaković je promovisao SPS u Rači (4. avgusta), Zrenjaninu (21. avgusta 1990), Boru (6. septembra), Petrovcu na Mlavi (23. septembra), Čačku (29. septembra), Sremskim Karlovcima (19. novembra), Žirovnici (26. novembra), u selu Brzanu (5. decembra). Macura je promovisao SPS u Apatinu (25. avgusta), "Loli Ribaru" Železnik (29. avgusta), V. Petrović u Rumi (17. avgusta), dok je predsednik Kanazir prisustvovao izbornoj konferenciji SPS za Beograd (1. novembra 1990).
Na osnivačkoj skupštini Nove demokratije govorili su akademici Ćosić i Bećković ("Politika", 11. jula 1990), prilikom predstavljanja SDS-BiH, pored Radovana Karadžića i Miroslava Đorđevića, govorili su akademici Samardžić, Ćosić i Bećković. Slično je bilo i sa nizom novostvorenih udruženja.
Za predsednika Udruženja Srba iz Hrvatske izabran je generalni sekretar SANU, Medaković, dok su u Izvršni odbor izabrani akademici Marković, Krestić, Ćosić i Hajdin (…) Akademija i vlast u Srbiji nisu se razišli ni po pitanju ukidanja pokrajinskih akademija.
(…) O ustavu najviše su pisali i govorili akademici Jovičić i Lukić, o autonomiji Krestić i Popov, o "genocidnim radnjama" Krestić i Rašković, o natalitetu Macura, o ćirilici Lukić, o aktuelnoj vlasti Marković, o zabludama, ratu i miru Čosić, o svemu Isaković. To što je uvek ista, malobrojna grupa akademika (uglavnom iz Odeljenja društvenih nauka, istorije i jezika i književnosti) bila toliko javno prisutna, i to što se SANU često osećala prozvanom da naglašava da u njeno ime može da istupa samo Predsedništvo i Izvršni odbor, nije dovoljno da ospori ocenu o velikoj uzajamnoj podršci Akademije i vlasti.
Iz SANU institucije, nije se čuo nijedan disonantan ton na postupke vlasti, nijedan akademik se nije oglasio sa kritikom očigledne političke podrške najviše naučne institucije vlastima. Suprotni stavovi, kojih je moralo biti, nisu stizali do javnosti, a saopštenja SANU, ako i nisu jednoglasno donesena, nisu ni osporavana iz Akademije.
Ušće i Terazije
Martovski događaji 1991. godine u Beogradu označili su tek početak javnog ispoljavanja političkog nejedinstva unutar SANU. I ovo prvo ispoljavanje razlika možemo pratiti u dve ravni na nivou institucije i u istupima pojedinaca. Predsednik SANU Kanazir je 12. marta dao u ime Akademije saopštenje za javnost (…) koje se zadržalo na konstataciji nepostojanja dogovora o "minimumu nacionalnog interesa" i traženju tolerantnog dogovora vlasti i opozicije koji može "sačuvati jedinstvo životnih interesa srpskog naroda". ("Politika", 13. marta 1991) Istog dana kada i ovo saopštenje, "Politika" je objavila i poruku 15 članova Odeljenja jezika i književnosti u kojoj je, za razliku od Predsedništva SANU, eksplicirana podrška "golorukom srpskom narodu i njegovoj mladosti" čije želje podržava "najveći deo srpske inteligencije". Osuđena je "neodgovorna upotreba sile" kao i izlazak tenkova na ulice. (Poruku je pročitao P. Palavestra, a potpisali su je i akademici: M. Pantić, P. Ivić, M. Ivić, I. Radulović, M. Pavlović, S. Raičković, D. Mihajlović, M. Bećković, N. Milošević, Lj. Simović, B. Pekić, D. Srejović, M. Srbinović, T. Mihajlović…)
Pojedinačno, u podršci vlasti najdosledniji je ostao akademik Marković svojim govorima 1,0. marta u Sportskom centru Banjica i 11. marta na mitingu na Ušću, kao i u svom istupu na TV-Beograd 13. marta 1991. godine. Akademik Ćosić je dao izjavu TV-Beograd demantujući glasine da je bio na skupu studenata na Terazijama.
Slično stavu Predsedništva SANU, bez želje da se opredeli. zbivanja je ocenio kao "veliku nesreću", a svoj stav definisao kao "odanost demokratiji i srpskom narodu".
Nasuprot njima, jedan broj akademika se pojavio na Terazijama dajući podršku studentima (prema "Politici" Andrej Mitrović, Matija Bećković, Mića Popović, Nikola Milošević, Predrag Palvestra, Miroslav Pantić).
Samo nekoliko dana kasnije, SANU je dala još jedno saopštenje za javnost kao odgovor na "brojna pisma građana" koji traže njeno oglašavanje. Dokazujući svoju zainteresovanost za budućnost srpskog naroda, Akademija je njime objasnila da kao institucija nije u mogućnosti da se oglasi o političkim pitanjima, već da je njen zadatak da okuplja "umne snage" na rešavanju aktuelnih problema i da funkcioniše "isključivo kroz studijski rad".
Srpski nacionalni savet
To je bio trenutak, po proceni Akademije, da se pozove na svoj dokument Memorandum, koji je "imao značajne posledice na društveni razvoj poslednjih godina" i koji je "shvaćen i kao svojevrstan nacionalni program za hod srpskog naroda u budućnost", da najavi novi sličan projekat "na kome će biti sagledani problemi i putevi koji treba da uvedu srpski narod u XXI vek", ali i da se još jednom ogradi od ličnih stavova pojedinih akademika. ("Politika", 23. marta 1991) Ovo saopštenje predstavlja posebno interesantan obrt kada je u pitanju politička aktivnost Akademije.
Naglašavanje nužnosti uzdržavanja od dnevne politike, pošto je 1985/1986. godine izradila Memorandum, 1988. kada je ustavno pitanje bilo prvorazredno političko pitanje Mišljenje SANU o ustavnim promenama, potpisala 1989. saopštenje sa ekspliciranom političkom podrškom srpskom rukovodstvu i njegovom političkom programu rezultat je verovatno nemogućnosti Akademije da i dalje istupa u političkoj javnosti kao institucija istomišljenika (…) Međutim nije bilo velike razlike između dve strane u politički aktivnom članstvu SANU, čiji je rascep išao samo linijom za Miloševića ili protiv njega.
Pitanje "pogubnosti" postojeće Jugoslavije po srpski narod, koncipiranja "nacionalnog interesa" na njenim ruševinama, odnos prema ratu koji je započinjao, nije bilo sporno. Tako se i desilo da su se pojedini akademici sa Terazija (Bećković) i sa Ušća (Marković) ubrzo opet našli zajedno u Francuskoj 7, na zadatku stvaranja jedne srpske države, iako je Jugoslavija još postojala, rat još nije počeo, a secesija nije izvršena.
Najveća grupna aktivnost akademika zabeležena je kod stvaranja Srpskog nacionalnog saveta (SNS) marta 1991. i Srpskog sabora septembra 1991. Ubrzo po martovskim događajima, a upravo zbog njih, već krajem marta u Beogradu se sastao Inicijativni odbor SNS.
Kandidati za predsednika bili su akademici Ćosić, Bećković, Ekmečić, a prisutni od akademika Ćosić, Bećković, Rašković, Marković.
SNS je zamišljen kao "vrhovna nacionalna institucija koja će zastupati interese svih Srba bez ozbira gde žive". ("Politika", 31. marta 1991)
Tih dana, na osnivanju Udruženja Srba iz BiH u Srbiji, gde su, kako prenosi "Politika", ovacijama propraćeni predloži Amfilohija Radovića i Radovana Karadžića o stvaranju sjedinjenih srpskih država, govorili su opet akademici Ćosić, Ekmečić, Isaković i Bećković.
Brzina kojom se pristupilo ostvarivanju ideje "sjedinjenih srpskih država", strah da će biti "potrošeno istorijsko vreme", odsustvo dileme o tome ko je pozvan da uradi ono što nisu kroz 200 godina uradile generacije srpskih političara i akademika, svedoče o velikoj političkoj ambiciji grupe aktivnih akademika.
Već 27. marta 1991. akademik Marković je upoznao javnost sa inicijativom za stvaranje SNS, koji je trebalo da radi na formiranju jedne srpske države. Kako prenosi "Politika", inicijativu su prihvatile, pored niza političkih stranaka u Srbiji i van nje, Srpska pravoslavna crkva i "najveće naučne i kulturne institucije u Srbiji". U izveštajima "Politike" od 30. i 31. marta 1991. navodi se da će u SNS ući i predstavnici SANU. Akademik Ćosić je 2. aprila 1991. kao član Inicijativnog odbora obećao, izradom deklaracije SNS, ispunjenje očekivanja "našeg političkog naroda", dok je po akademiku Bećkoviću deklaracija morala sadržavati "ono što je nesporno među Srbima" i odmah predložio Tomislava Karađorđevića za predsednika SNS…("Politika", 2. aprila 1991)
Ovaj projekat je u "Politici" pomenut u izveštajima sa rasprave o Nacrtu deklaracije, da bi sledeće spominjanje, u leto 1991, govorilo o propasti ove ideje.
Slično je bilo i sa idejom o Srpskom saboru. Septembra 1991. godine u Istorijskom institutu SANU održana je konferencija za štampu na kojoj je javnost obaveštena da će se 28. septembra održati osnivačka skupština Sabora kao udruženja nezavisnih naučnika, pisaca, umetnika i drugih intelektualaca za unapređenje i zaštitu srpskih narodnih interesa. Da je Srpski sabor bio pokušaj zamene za propali projekat SNS, posvedočio je njegov inicijator, akademik Pavle Ivić, rekavši da će se osnivanjem Sabora ispraviti greška napravljena šest meseci ranije, kada je osnivanje "slične organizacije propalo zbog stranačkih i ličnih antagonizama".
Po njemu, Sabor je trebalo da okupi sve "misleće ljude". Poseban značaj je dat osnivanju Informativnog centra za širenje istine o Srbiji i srpskom narodu.
Inicijativa je potekla iz Istorijskog instituta zbog, kako je rečeno, malobrojnog g uključenja istoričara u "borbu za u istinu".
(…) Zadatak Sabora je bio da okupi intelektualce "kojima su srpski narodni interesi od prevashodnog značaja", da doprinese "sagledavanju i definisanju" životnih interesa srpskog naroda.
Ko je nagugroženiji
D. Ćosić: "U Jugoslaviji je najteže njenom najbrojnijem narodu, a taj isti narod joj je i najodaniji" (KN, 1.12. 1988); "U Jugoslaviji se dogodila izrazita regresija Srbije." (…)(KN, 15. decembra 1987-1. januara 1988);
"Srpski narod je u poslednje četiri decenije doživeo pravu razistoriju (…) Najkraće rečeno: u brionskoj Jugoslaviji, srpski narod je neravnopravan i obespravljen, eksploatisan i tutorisan, podvrgnut šovinističkom ^ teroru, diskriminacijama i asimilacijama, primoran na velike seobe * ka etničkoj matici. Srpska republika bila je svedena na beogradski I pašaluk, stavljena u zavisnost od prištinskog begovata i novosadskog vojvodstva, a političko rukovodstvo tog pašaluka, voljno i nevoljno, pristajalo je na vazalstvo brionskom dvoru i antisrpskoj koaliciji" (KN, 1-15. jula 1989)
R. Samardžić: "Zloglasni Ustav od 1974. najzad je do kraja obelodanio namere da se Srbija (…) stavi u položaj ustavne neravnopravnosti i polukolonijalne ekonomske zavisnosti". ("Politika", 11. avgusta 1989)
M. Bećković: "Narodi koji nisu imali svoju državu u Jugoslaviji su je dobili, a Srbi su je izgubili" ("Politika", 21. avgusta 1990)
U Predsedništvo Sabora su od akademika ušli Pavle Ivić (predsednik), Miodrag Jovičić, Vasilije Krestić, Dejan Medaković, Milorad Pavić, Miroslav Pantić, a u Savet (od akademika) Vasilije Krestić (predsednik).
Srpski sabor se oglasio oktobra 1991. apelom lordu Karingtonu i Savetu ministara Evropske zajednice povodom Haškog predloga, sa zahtevom da omogući ostanak u Jugoslaviji svima "koji to žele".
(…) Za razliku od ranijeg redovnog oglašavanja saopštenjima povodom skupa u Cankarjevom domu, pisanja zagrebačkog "Vjesnika" 1989, martovskih događaja u Beogradu 1991. Akademija je uskratila javnost za bilo kakvo zvanično saopštenje tokom događaja maja 1991. u Hrvatskoj, rata u Sloveniji juni-juli 1991, borbi oko Vukovara, Dubrovnika… Oglasila se tek 15. oktobra 1991. godine saopštenjem o ugroženosti spomenika kulture i 16. oktobra pismom svetskoj javnosti o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj.
Saopštenje je nastalo kao reakcija na pismo HAZU i prigovor Akademiji za neoglašavanje povodom rušenja spomenika kulture u Hrvatskoj, o čemu svedoči njegov zaključak "prebacivati SANU ćutanje ili ravnodušan stav kada je reč o spomenicima kulture nije zasnovano na činjenicama. S druge strane, lako se može dokazati dugogodišnje ćutanje naših, danas glasnih kritičara kada je bila ugrožena srpska duhovna baština".
Saopštenjem, SANU apeluje "na sve one u čijim se rukama nalazi sudbina spomenika kulture da se poštuje kulturno nasleđe bez obzira na njegovo etničko poreklo". ("Politika", 15. oktobra 1991)
Pismo stranoj javnosti
Dan posle ovog, objavljeno je još jedno obraćanje SANU, ovog puta stranoj javnosti "Nekoliko osnovnih činjenica o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj". Motiv SANU za pisanje ovog saopštenja bilo je, kako se navodi u "Politici", suprotstavljanje "lažima i podvalama". Rat u Hrvatskoj obeležen je kao "oštro sukobljavanje srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj i hrvatske vlasti" koji se "sve više (pretvara) u etnički i verski rat". Akademija i ovog puta ustaje u odbranu vlasti u Srbiji konstatacijom da se "Republika Srbija i njena politika i njene državne i javne ustanove često jednostrano i pogrešno, a katkad i zlonamerno, obeležavaju kao uzročnik i glavni krivac za jugoslovensku državnu (…) dramu". Konstatuje se da "Srbija nikad nije objavila rat Hrvatskoj", već da su u ratu srpski narod u Hrvatskoj i hrvatska državna vlast" (…)
Ponovljene su, uglavnom već u Memorandumu izrečene ocene o položaju Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji su vodeću ulogu imali Hrvati i Slovenci, a "minornu i marginalnu" Srbi (npr. Aleksandar Ranković); Srbija je služila kao žitnica i izvor sirovina za industriju Hrvatske i Slovenije; u Srbiji su obrazovane autonomije "u nastojanju da se ekonomski, društveno, kulturno i duhovno oslabi"; "u Titovoj Jugoslaviji srpski narod i Srbija bili su kulturno, duhovno i materijalno osiromašeni"(…) Kao i prilikom pisanja Memoranduma, rastrzana između dva motiva, pragmatične potrebe da se pozove na nužnost opstanka federativne Jugoslavije i primarne želje da definiše svoje razumevanje srpskog nacionalnog interesa, Akademija je i ovog puta izašla sa kontradiktornim političkim rešenjima. Konstatuje daje "… srpski narod došao do čvrstog uverenja da njegov život u okviru Hrvatske više nije moguć", istovremeno da su Srbi "svesni da oni kao ni bilo koji drugi jugoslovenski narod ne mogu biti okupljeni (…) osim u nekoj zajedničkoj federativnoj državi", a pri čemu je "neistinita i zlonamerna tvrdnja da Srbi danas hoće da stvore veliku Srbiju ili unitarnu Jugoslaviju kojom bi gospodarili".("Politika", 16. oktobra 1991)
Politički rascep
Posle višemesečnog ćutanja Akademije kao institucije i najglasnijeg mogućeg govora akademika, početkom juna 1992. javnost je saznala i za politički rascep u njoj. Na Skupštini SANU 4. juna pročitana je izjava 37 akademika za ostavku Miloševića, čime je nametnuta diskusija o odnosu Akademije prema vlasti. (…) Prevagnuo je ipak zahtev da Akademija ne istupa sa političkim saopštenjem, dok je akademicima ostavljena mogućnost da izjavu pojedinačno potpišu. Izjavu su toga dana potpisali: M. Popović, M. Bećković, P. Palavestra, N. Tasić, M. Pantić, D. Srejović, S. Selenić,M. Gašić, Lj. Simović, D. Mihajlović, N. Milošević, M. Pavić, B. Brukner, M. Garašanin, I. Antić, D. Vitorović, G. Nikoliš, R. Anđus, R. Reljić, S. Kojički, M. Srbinović, B. Popović, B. Petrović, V. Popović, M. Simić, Z. Marić, M. Marjanović. M. Tomić, M. Jovičić, Z. Bumbaširević, Lj. Marić, D. Despić, Z. Maksimović, M. Flašar, V. Šušić, P. Ivić, M. Ivić, Đ. Zloković, D. Dražić, D. Radić, S. Dušanić, B. Ferjančić, D. Stefanović, S. Rajčić, P. Miljanić i S. Todorović (Vreme, 8. juna 1992). Izjava je potpisivana i narednih dana.
Većina potpisnika bili su akademici koji se prethodnih godina nisu eksponirali u političkom životu, ali je bilo i onih koji su samo nekoliko meseci ranije davali zdušnu podršku Miloševiću i njegovoj politici.
Početkom juna (13. juna) pojavili su se u štampi prvi predloži da akademik Ćosić bude predsednik Jugoslavije Udruženje Srba iz BiH "Udruženje Srba iz Hrvatske, SPS Valjevo… Po neverovatno kratkom postupku predlog je ušao u proceduru i već 16. juna 1992. objavljeno je da je Ćosić izabran za predsednika države.
Predsednikovanje akademika Ćosića, ma kako bilo simbolično, zaključilo je jedan period političke delatnosti SANU. Nekoliko meseci ranije razbijena je druga Jugoslavija, koja je, po Memorandumu SANU, donela toliko muka srpskom narodu, a istovremeno je započeo treći "domaći" rat za zaokruženje nacionalnih država. Unutrašnje nejedinstvo onemogućilo je dalje političko oglašavanje institucije, a otvorena budućnost koju je tek trebalo definisati i stanje bez države i granica koje je trebalo odrediti pokazalo se manje inspirativnim od stanja egzistencije zajedničke države. Već ranije najavljivani, kako se u Akademiji govorilo, "drugi" memorandum "sa izmenjenim akterima i ciljevima" (Kanazir, "Politika", 30. aprila 1991) nije napisan, kao što nije objavljeno ni kritičko izdanje prvog Memoranduma, takođe više puta najavljivano.
Naučni skup "Srpski narod na početku novog doba", koji je trebalo da da taj novi dokument srpskom narodu i na kojem je trebalo da budu "sagledani problemi i putevi koji treba da uvedu srpski narod u XXI vek" (Saopštenje IO Predsedništva SANU, "Politika", 23. marta 1991), kojim je rukovodio tada već predsednik države Ćosić, a na kojem je trebalo da govori 58 akademika i profesora univerziteta, pripreman je godinu dana sa ogromnim ambicijama. Predosećajući da će postati predsednik države, akademik Ćosić je na konferenciji za štampu 12. juna 1992. godine demantovao predsednika SANU i njegov iskaz o "novom memorandumu", tvrdeći da ovaj skup nema "nikakvu poruku" niti pretenziju za pravljenje sličnog političko-ideološkog dokumenta.
Početak rada skupa obeležen je zadovoljstvom generalnog sekretara Medakovića u ime Akademije "što prvi predsednik naše nove države akademik Ćosić potiče upravo iz najviše naučne i kulturne institucije srpskog naroda, što uliva nadu" ("Politika", 17. juna 1992) i to je uglavnom sve što je ostalo zabeleženo od ovog politički ambiciozno zamišljenog projekta (…) Nesigurni u snagu svog uticaja, nosioci ideje "umne" elite među politički aktivnim akademicima, ovih godina (1987-1991), identifikujući svoje zahteve sa aktivnošću "nove srpske vlasti", zadovoljili su se da joj u javnom govoru pruže svesrdnu podršku, nedvosmisleno izjednačavajući interese i težnje srpskog’ naroda sa Miloševićevom politikom (…)
Prvu eksplikaciju trojstva "narod vođa elita" dao je akademik M. Marković 1988. u Akademiji prilikom rasprave o promenama Ustava (…) Spoj naroda i elite oličene u generaciji "koja silazi sa životnog poprišta" a bez vođe, posebno je ekspliciran kod akademika Ćosića: "Te pogreške i stranputice mogu nas dovesti do bespuća, ako ih što pre razumno ne shvati i ne obznani generacija koja najduže živi u Jugoslaviji, a koja sve brže silazi sa životnog poprišta". (KN, 1.12. 1988) (…)
Rastrzana između sopstvene partizanske ili komunističke prošlosti i antikomunističke sadašnjosti, objašnjene izlečenjem od zabluda i brigom za sopstveni narod, kod retkih (Ćosić) i priznavanjem dela odgovornosti, većina autora iz grupe čija su gledišta ovde analizirana zapadala je u očigledne nedoslednosti…
Uticaj najviše naučne institucije na oblikovanje javnog mnjenja, tj. na rasprostranjenost uverenja da se kriza jugoslovenskog društva može reš; vati samo radikalnim merama izazivanjem političke krize, definisanjem srpskog nacionalnog programa i "ako treba" alternativama jugoslovenskoj državi može (se) oceniti kao nemerljiv. Slični stavovi, pa i radikalniji, mogli su se čuti u javnosti i iz drugih grupacija ili od pojedinaca, ali niko od njih iza sebe nije imao autoritet institucije kroz koju su, tokom sto godina duge istorije, prošla najveća imena srpske nauke i kulture (…) Stvorivši svoje "aksiome" kojih su se zatim držali kao da su stvarni, njeni pripadnici su autoritativno, davali predloge, nudili rešenja, definisali ciljeve (vidi priloge). Za njihovo eventualno "pogrešno" čitanje i sprovođenje nisu se smatrali odgovornima, niti se smatraju odgovornima…
Javna politička delatnost SANU (1986–1992), izvodi. FAKSIMIL TEKSTA DOSIJE VREMENA (VREME BR 247, 17. JUL 1995.) MOŽETE VIDETI U FOTOGALERIJI (kliknuti na sliku gore desno radi uvećanja)
Simetrija zločina
D. Ćosić: "Simetrijom u nacionalnim žrtvama (…) i šovinističkim zlodelima drugim narodima, dakle, tim amoralnim istorizmom koji je prožimao politiku KP (…) onemogućena je stvarna duhovna i politička denacifikacija jugoslovenskog prostora…" ("Politika", 20-21. januara 1991)
U novim, ratnim okolnostima, suprotno dotadašnjoj retorici, simetrija više nije ni lažna, ni ideološka, ni komunistička, ni kobna, naprotiv, ona je dokaz objektivnosti, potvrda visoke svesti o zlu koje se događa, ona je jedina važna, važnija od toga "ko je više ljudi ubio…"
D. Ćosić: "U ovom našem produženom vremenu zla, mi nismo samo žrtve, i mi nanosimo patnje drugima, svejedno zašto i koliko" ("Politika", 15. septembra 1991)
J. Rašković: "Svi su sposobni i pripravni za zločin…" ("Politika", 19. oktobra 1991)
M. Popović: "Sigurno je da tamo Srbima čine mnoge užasne stvari, ali je verovatno da i Srbi drugima čine užasne stvari." ("Politika", 27. septembra 1992)
Apel osamnaestorice akademika protiv rata
Politička razmimoilaženja u Akademiji započeta marta 1991, produbljavala su se tokom te godine. Oktobra 1991. objavljeno je pismo grupe istoričara za zaštitu Dubrovnika upućeno JNA i hrvatskim formacijama. Među potpisnicima bila su i dva akademika (Sima Ćirković i Andrej Mitrović) ("Politika", 5. oktobra 1991).
Novembra 1991. objavljen je Apel 18 članova SANU za mirno rešenje sukoba u Jugoslaviji, koji se razlikovao od svih do tada pristiglih izjava iz Akademije po tome što ne relativizuje zahtev za mirom.
Iako je i Akademija u svom pismu svetskoj javnosti tražila mirno rešenje, ono je bilo samo zaključak na konstataciju da Srbija nije u ratu i na nametnutost rata srpskom narodu, dakle, na njegovu nužnost. Ovim apelom, međutim, grupa akademika odriče nužnost rata "Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove".
Zahteva se mir "u kojem neće biti progonjene ili obespravljene nacionalne, političke ili verske grupe, u kojem neće vladati propagandisti smrti.
Apel su potpisali R. Anđus, I. Antić, M. Garašanin, M. Gašić, M, Pavlović, P. Palavestra, M. Pantić, B. Pekić, B. Popović, S. Rajačić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M. Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić (Vreme 25. novembra 1991.)
Na redovnoj sednici 23. novembra Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela tvrdnjom generalnog sekretara Medakovića da on ne predstavlja stav institucije, već samo potpisnika. (…)
Neprijatelji Srba
M. Marković: "U neprijateljima nismo nikada oskudevali." ("Politika", 29. juna 1990)
V. Krestić: "Iza ove i ovakve hrvatske politike stoji Vatikan ili, bolje reći, Katolička crkva. To uopšte ne treba da nagađamo. Dovoljno je samo da pratimo ‘Glas koncila’." ("Politika", 6. oktobra 1990)
Saopštenje UKS i PEN centra, P. Palavestra: "Opet su na okupu svi stari saveznici: fašisti, balisti, hortijevci, VMRO, crnogorske ustaše. Sve što su rekli rekli su sami i srpski narod tim rečima nema šta da doda. (…) Kako sarađivati sa krvnicima svoga naroda a ne biti izdajnik, ili sa njima živeti a ne biti rob? Jedini razuman odgovor je miran razlaz." ("Politika", 1. februara 1991) D. Cosić: "Posle tolikog neprijateljstva Slovenije prema srpskom narodu i razočaranja srpskog naroda u slovenački narod, posle sadašnjeg ustaškog rata u Hrvatskoj, srpski narod neće i ne može više da živi u zajednici sa narodima koji ga toliko mrze i koji neće s njim da žive." ("Politika", 26. jula 1991)
M. Bećković: "Srpska pitanja su pokrenuli i otvorili drugi. Uspravili su nas udarcima, otreznili uvredama, probudili nepravdama, rasvetlili i ujedinili koalicijama (…). Mrze nas zbog Jugoslavije (…) i sada kao da ne odlaze iz nje, nego od nas…" ("Politika", 2. avgusta 1991)
M. Pavić: "Srbija je ponovo (kao Izrael) okružena neprijateljima." ("Politika", 13. septembra 1991) (…)
M. Pantić: "Prema nekim našim današnjim protivnicima, Turci su bili dosta bezazleni." ("Politika", 23. maja 1992)
Č. Popov: "Ko zna, možda je hrišćanskoj civilizaciji kojoj i sami pripadamo, potreban novi grešni narod, koji će iskajavati sve neoprostive grehe čovečanstva." ("Politika", 5. septembra 1992)
M. Popović: "Svi oni (golootočani, ravnogorci, dinastija…) su bili žrtve Brozovog pomahnitalog antisrpskog raspoloženja…" ("Politika", 27. septembra 1992)
D. Ćosić: "… slovenački pisci se zdušno udvaraju ordinarnom albanskom šovinizmu, sklapajući savez i sa frankovačkom srbofobijom i staljinistvujuščim crnogoroidima." (Pismo T. Kermauneru 15. jula 1986, prvi put objavljeno u "Srpsko pitanje demokratsko pitanje", Bgd, 1992)
Svi Srbi u jednoj državi
Kao i mnoge druge ideje, i ona o "svim Srbima u jednoj državi" doživela je nekoliko transformacija u političkom govoru aktivnih akademika tokom godina o kojima je reč. Daleka naznaka ove teze mogla bi se prepoznati u zahtevu Memoranduma da se sve nacije "izjasne o svojim namerama". Od 1989. godine pojedini akademici formulisali su ovu ideju u smislu potrebe srpskog naroda da živi sam, a sa obrazloženjem zaštite od mržnje drugih jugoslovenskih naroda. Tokom 1991. godine eksplicirano je u istupima svih aktivnih akademika, sa ogradom šta ta sintagma podrazumeva ili bez nje. Jugoslavija kao "zavesa" kojom je povremeno pokrivana ideja o državi svih Srba sve manje je korišćena, a u pojedinim iskazima nabrajani su i narodi koji će imati sva prava nacionalnih manjina u novoj državi. Tek od leta 1992. negirano je da je takva ideja ikada postojala, ili u iskazima naivnijih, priznavano je da se od nje odustalo.
D. Ćosić: "Posle genocida (…), posle Ustava iz 1974. (…) teško je shvatiti zašto Srbi danas razumno i uporno ne teže državi bez nacionalnog pitanja, nacionalnih mržnji i srbofobije." (KN, 15. jula 1989)
A. Isaković: "Mi, Srbi, treba da razmišljamo i o tome da možemo da živimo sami. Imamo iskustvo samostalne države, mi smo sami i došli do države, za razliku od drugih koji su je stekli raznim nagodbama." ("Politika", 26. maja 1990)
Posle istupa S. Miloševića na sednici Predsedništva SFRJ. januara 1991. godine, gde je jasno izneo stav srpskog rukovodstva: "…srpski narod će živeti u jednoj državi i svaki narod, koji želi da sa srpskim narodom ravnopravno živi u istoj državi, je dobro došao" (istakla O. M) ("Politika", 16. januara 1991) krenula je prava lavina identičnih iskaza akademika:
D. Ćosić: "A srpski narod danas ima sve istorijske, nacionalne i demokratske razloge i prava da živi u jednoj državi. Da li će to biti federativna demokratska Jugoslavija, odlučiće narodi koji žele da žive u takvoj Jugoslaviji. Ako takvu Jugoslaviju neće drugi narodi, onda će srpski narod biti primoran da živi slobodno u svojoj državi i posle dva stoleća borbe trajno resi svoje životno pitanje", (istakla O. M) ("Politika", 21. januara 1991)
M. Marković: "Srpski narod mora ostati jedinstven u Jugoslaviji i sopstvenoj nacionalnoj državi…" ("Politika", 27. marta 1991)(…) "Politika" je 30. jula 1991. izveštavala da je akademik M. Macura na sastanku jugoslovenskih socijalista u Ohridu "ponovio pravo Srba da žive u jednoj državi".
Lj. Tadić:"(…) Zahtev Srba da žive u jednoj državi u slučaju raspada Jugoslavije i dalje se naziva ‘velikosrpskim hegemonizmom’ (…)
Pitam se po kome to božjem ili ljudskom zakonu može dva do tri miliona Srba biti prinuđeno da živi izvan dosadašnje zajedničke države?" ("Politika", 16. avgusta 1991) (…)
P. Ivić: "Izlazimo iz epohe Titove druge Jugoslavije, a ulazimo u novu državu (…) iako se za sad ne zna ni kolika će biti, ni kako će biti uređena, čak ni koje će ime nositi. (…) Prelom se događa i u svesti Srba, koji ponovo nalaze svoj srpski identitet, oslobađajući se od zabluda jugoslovenstva. (…) Što se tiče srpskog o nacionalnog interesa, on je u o stvaranju stabilne demokratske države koja će okupiti sve oblasti o gde su Srbi u većini, i osim toga one narode koji žele zajedništvo s q nama". ("Politika", 23. avgusta 1991) (…)
M. Bećković: "Ispada da je sve drugo realnije od onoga što bi bilo najpravednije i najlogičnije: ujedinjenje srpskog naroda, ujedinjenje koje nikoga ne ugrožava i ne razjedinjava" ("Politika", 5. novembra 1991)
M. Marković: "U novu jugoslovensku državu svakako će ući Srbija, Crna Gora, Srpska republika Bosna i Hercegovina i Republika Krajina (…) Bosanski Muslimani i Makedonci su propustili priliku da se dobrovoljno izjasne za ostanak u Jugoslaviji i požurili da se prijave Evropskoj zajednici radi međunarodnog priznanja njihove nezavisnosti." ("Politika", 29. decembra 1991)
M. Jovičić: "… bitno je održati na okupu sve Srbe u jednoj državi (ovo ‘svi Srbi’ razume se, znači sve koji žive na etnički kompaktnim područjima, odnosno područjima gde čine većinu).
Samo tako ćemo biti dovoljno jaki da se, i sa svojim brojem i prostorom koji zauzimamo, nametnemo kao narod čiji se stavovi moraju poštovati u organizovanju ovog dela Evrope." ("Politika", 11. juna 1992) Posle izbijanja rata u BiH aprila 1992. godine i izbora akademika Ćosića za predsednika Jugoslavije, sintagma "svi Srbi u jednoj državi" bitno je ublažena i relativizovana u iskazima akademika, a kod pojedinca i odbačena.
D. Ćosić: "S. Milošević nikad nije izrekao glupost ’svi Srbi u jednoj državi’. Mislim da je ta deviza ’svi Srbi u jednoj državi’ deviza nacionalnih i nacionalističkih ekstremista, i to nikad ne može biti deviza jedne zdrave, demokratske nacionalne politike, i to nije naša deviza (;..) Nikada to nije bilo moje uverenje niti će biti" ("Politika", 12. avgusta 1992) Lj. Rakić: "Odustali smo od sna o velikoj Srbiji…" ("Politika", 20. septembra 1992)
Javna politička delatnost SANU (1986–1992), izvodi. FAKSIMIL TEKSTA DOSIJE VREMENA (VREME BR 247, 17. JUL 1995.) MOŽETE VIDETI U FOTOGALERIJI (kliknuti na sliku gore desno radi uvećanja)
