Neki su – a to su otprilike isti oni koji su poverovali da je onomad Aleksandar Vučić doživeo preobraženje i od nacionalističkog delatnika postao evrofanatik – tvrdili da će ruska agresija na Ukrajinu naterati Srbiju da se jasno i nedvosmisleno okrene zapadu. Odnosno da će biti prinuđena da između trbuha i iracionalne ljubavi prema Putinu – izabere ovo prvo. To bi, otprilike, značilo i da će ona dominantna medijska scena, koja je pod uređivačkom palicom Kabineta, unekoliko biti “reformisana” – okretaće leđa rusofiliji, pomalo pa sve više kritikovati rusku ratnu politiku, pa i malo izdresirati svoj raspomamljeni jezik. Sve u pripremi tog velikog, galopirajućeg zaokreta ka Evropskoj uniji. Na žalost, nije se desilo. Srbija je danas udaljenija od EU nego ikada posle 2000, a narativ tabloida nije ukroćen već je postao glavni diskurs “državnog vrha”, odnosno predsednika Srbije.

Ako se nešto Vučiću može priznati, onda je to da je, kada je govorio o osetljivim političko-regionalnim temama, izdržao dugo da koristi koliko-toliko diplomatski jezik, za razliku od mnogih njegovih glasnogovornika, a pogotovo medija koji su mu beskrajno odani. Ali, nešto se otkačilo, stiskanje je pokleklo, vratio se “šef” na fabrička podešavanja i opet su svuda oko nas – iz njegovih usta – bitange, plaćenici, špijuni, izdajnici, teroristi, raznorazni ološ sa dna kace… Ako je njegova izmenjena retorika s kraja prošle i početka ove godine najava onoga što će se dešavati 2023, ne piše nam se dobro.

Nije isključeno da će Srbija tokom ove godine prekinuti svoj ionako pretvorni put ka EU i završiti, kao Turska na rezervnoj klupi što će, potom, produkovati ozbiljne probleme u ekonomiji. Očigledno laviranje između Zapada i Rusije ne ide više tako dobro, pogotovo otkako je u penziji Angela Merkel koja je za “dramatično tešku poziciju” našeg predsednika uvek imala razumevanje i reč utehe. Novi Berlin nije baš spreman da žmuri, pa se zbog toga Nemačka od pouzdanog ekonomskog partnera i prijatelja u ovdašnjoj javnosti pretvara u tradicionalnog neprijatelja.

Nije isključeno da će se i u regionu, ne samo na Kosovu, dešavati ozbiljnije turbulencije. Valjda su ratovi isključeni, ali bogami ozbiljniji međunacionalni incidenti – nisu. Tzv. Zapadni Balkan ponovo vri, a potezi koje povlače vodeći regionalni političari nikako ne vode smirivanju tenzija. Naprotiv. Dakako, situacija je dramatično drugačija nego s početka devedesetih, ali neke stvari maltene večno ostaju iste, dok su druge od tragedije permutirale u farsu.

Što se tiče unutrašnjopolitičkih prilika u Srbiji, teško je razaznati šta nas očekuje, osim očekivanog, intenziviranog napada vlasti na kritičku javnost i nepoćudnu opoziciju, uz prateće korišćenje starog recepta – ako se baba buni, daj joj keks. Nadati je se da će opozicija odbiti kekse i da će se konsolidovati, odnosno da će – ako ih uopšte bude – pripremljena izaći na, simbolički važne, beogradske izbore. Sa druge strane, za Srpsku naprednu stranku će biti veliki izazov da smiri napetosti unutar partije koje su više nego vidljive, pogotovo stoga jer su neki važni partijski ljudi prošle godine ostali bez funkcija, odnosno marginalizovani.

UDALJAVANJE OD ZAPADA, PRIBLIŽAVANJE MOSKVI?

Bivši premijer Vojvodine, a danas profesor na novosadskom Pravnom fakultetu i propulzivni politički analitičar, Bojan Pajtić kaže da će Zapadu dok traje rat u Ukrajini, manje u fokusu biti rešavanje kosovskog problema, a više sprečavanje srpskog državnog vrha da se “u potpunosti ne svrsta na stranu Rusije, u atmosferi novog hladnog rata”.

“Ako rat potraje, a sva je prilika da hoće, jer Putin ne može izaći iz sukoba časno – poraz bi za njega značio potencijalni gubitak vlasti i niz drugih posledica – režim u Srbiji neće moći da nastavi da igra ulogu Buridanovog magarca, jer znamo kako je ta plemenita životinja završila. Plašim se da Vučić, kao i uvek do sada, neće mariti za nacionalni interes, već će biti fokusiran samo na to kako da ostane na vlasti i nastavi da, zajedno sa familijom, kumovima i partijskim saučesnicima – sisa sve resurse u ovoj zemlji. Zato će radije žrtvovati proces evropskih integracija (čije zamrzavanje bi vodilo uvođenju viznog režima, obustavi korišćenja pretpristupnih fondova i znatnom umanjenju broja investicija iz EU), nego što će se, uvođenjem sankcija, zameriti velikom broju svojih birača, medijima pod ruskom kontrolom i delu SPC. Istovremeno, zaokret ka Istoku bi mu omogućio da se – lišen obaveze da se, bar formalno, pridržava evropskih standarda – brutalnije obračuna sa slobodnim medijima, opozicijom i kritičkom javnošću uopšte”, smatra Pajtić.

Dejan Bursać sa beogradskog Instituta za političke studije, međutim, ne veruje da može doći do daljeg približavanja Beograda Moskvi, jer je ovo “maksimum odnosa” u ovom trenutku, a svaki prelazak te granice naneo bi, kako kaže, štetu Aleksandru Vučiću i ugrozio njegove pregovaračke pozicije sa Zapadom, bilo u pogledu ekonomije ili rešavanja statusa Kosova ili generalnog pozicioniranja Srbije u kontekstu ukrajinskog rata. Upravo bi, po njemu, ekonomija mogla da bude najveći izazov za vlast, a dramatičniji problemi su za sada, izuzev drastičnog skoka cena, izbegnuti zbog srećnih okolnosti: topla zima, priliv kapitala iz Rusije, odsustvo pogubne krize na kontinentalnom ili globalnom nivou…

“Ekonomski problemi su ono na šta glasači najviše reaguju, to je nešto što je strukturalno i dugoročno uzrokovalo poslednju veliku promenu vlasti u Srbiji 2012. godine, a uostalom SNS je stranka koja već godinama gradi popularnost primarno na narativu o rastućem standardu građana i stabilnom razvoju Srbije”, kaže Bursać. “Drugi veliki izazov vidim u spoljnopolitičkom pritisku da se Srbija prilagodi bilo zapadnoj politici prema Moskvi, bilo zapadnoj viziji regionalnih odnosa, što pre svega podrazumeva neku vrstu sporazuma sa Prištinom. Videli smo da oba slučaja mogu snažno da utiču na biračko telo u Srbiji, a da pojedini akteri (poput stranaka desnice i Socijalistička partija Srbije) mogu da kapitalizuju eventualne ustupke koje bi načinila Srpska napredna stranka. Sa druge strane, i Vučić anticipira takvu mogućnost, i u tom ključu treba tumačiti i povremene najave o formiranju nove političke organizacije, koja bi verovatno služila da amortizuje pad rejtinga izazvan ustupcima, ukoliko do njih dođe”,.

OSTALO MALO VREMENA ZA “MUŽU EVROPSKIH FONDOVA”

Direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi kaže da je Srbiji ostalo veoma malo vremena tokom kojeg će moći da “muze sredstva EU” a da se ponaša suprotno evropskim vrednostima. On podseća da već pet godina nema nikakvog napretka u pregovorima sa Briselom, a da je glavni razlog tome – korumpirana i kriminalom opterećena vlast koja “nema nikakvu nameru” da sprovede reforme koje “pre svega očekuju građani, a onda i EU”.

“Iako Kosovo i sankcije Rusiji ozbiljno žuljaju EU, Evropska komisija posebno naglašava da se u Srbiji loše sprovode zakoni kada su u pitanju sloboda medija, efikasna borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Srbija je zemlja koja dve trećine spoljne trgovine ostvaruje sa EU, iz EU potiču gotovo sve bitne investicije, iz nje je od 2000. pristiglo bezmalo četiri milijarde evra bespovratne pomoći… Teško da Beograd može da okrene leđa Zapadu a da to nema dalekosežne posledice po siromaštvo, izolaciju i masovni egzodus. Postaviće se ključno pitanje: da li je Srbija uz EU ili protiv nje? Ukoliko izabere prvo, dalja saradnja i zajednički rad na poboljšanju države su mogući, a u suprotnom, posledice su jasne”, kaže Beširi.

Narodni poslanik i predsednik vojvođanskog odbora Demokratske stranke Nebojša Novaković smatra da će ove godine veliki izazov za Srbiju biti da “u hiperprodukciji svega neprijateljskog i zlog sa Zapada, a usmerenog prema Vučiću, koje se fabrikuje za domaću javnost – niko ne nastrada”. On tvrdi da je Vučić mnogo puta potvrdio da ne haje kolika će biti cena njegovog rejtinga, a tu cenu su plaćali i plaćaće drugi, odnosno građani. Tako će se i nastaviti.

“Fingiranje da smo na putu ka Evropi sa jedne strane i fingiranje da smo veliki prijatelji Rusije sa druge strane – ostaće nezvanična politika predsednika. On zna da Rusija nije opcija koja može obezbediti perspektivu, on zna takođe da Evropa to jeste. Zato je važno pretiti nerealnim da bi se odaljili od realnog, kako bi jedina perspektiva Srbije bio – on sam. Šta građani misle o toj perspektivi, čitaćemo narednih meseci u rezultatima popisa stanovništva”, kaže Novaković.

KOSOVSKI DANI TEKU

Pajtić tvrdi da će Kosovo za Srbiju biti veliki politički izazov bez obzira na to što ova tema trenutno nije u fokusu Zapada. Kaže da će tenzije i prepucavanja biti nastavljeni kao posledica kreiranja loše atmosfere od “nacionalističkih političara u Beogradu i Prištini”, a pitanje je kakve konsekvence mogu proizvesti. Tvrdi da svako produbljivanje mržnje između srpske i albanske zajednice ide u prilog kako Vučiću, tako i Kurtiju, jer njihovu biračku bazu u velikoj meri čine upravo “šovinistički orijentisani glasači”. Vučić će, po njemu, pokušavati da održi status quo, a Kurti će nastojati da proširi svoj uticaj severno od Ibra.

Beširi, sa druge strane, očekuje da će se u narednim mesecima ipak intenzivirati šatl-diplomatija koja će imati za cilj rešavanje kosovskog problema. Ona će se koncentisati na međusobno priznavanje Srbije i Kosova, jer je “voz za potpisivanje neutralnog pravno-obavezujućeg sporazuma odavno napustio stanicu”.

“Srbija decenijama pokazuje da ne zna da prepozna trenutak i donese pravu, istorijsku odluku. Pre trideset godina međunarodna zajednica bi prihvatila široku autonomiju Kosova, pre dvadeset možda i status republike unutar federalne države, a pre deset – neutralni sporazum. Zbog propuštenih prilika, danas je pozicija Srbije znatno gora. Na Vučićevom stolu se nalazi nacrt ugovora koji će u središtu imati međusobno priznanje. Kao gubitnica ratova, Srbija nema šta da dobije i jedino što može da učini je da svojoj zajednici na Kosovu omogući garancije za pristojniji život. Kako nas istorija uči, ljudski život ovde nije na cenu, i verujem da će Beograd biti više zainteresovan za šibicarenje i trgovinu nego za te garancije. Da li će u transakcionom odnosu Beograd dobiti nešto, ostaje da se vidi, ali izgleda da to nešto, za Andrićev venac, nisu evropske integracije”, kaže Beširi.

REGION SE PLAŠI SRBIJE

Ugledanje Srbije na Putina i njegovo ponašanje prema Ukrajini, kao i zapaljive izjave o “Srpskom svetu” – u većoj ili manjoj meri izazivaju strah u regionu, kaže Pajtić. Ovo se, kako kaže, ne dotiče Hrvatske, koja je “duboko u NATO-u, EU, šengenskoj i evro-zoni, ali u BiH i Crnoj Gori kod mnogih “produkuju jezu”.

“Ne zato što se plaše da bi Srbija zaista mogla oružano da interveniše bilo gde van svojih granica (kao što lupetaju oni pripadnici režima koji se u javnosti, zarad političkih poena tobože zalažu za ‘denacifikaciju Balkana’), jer bi svaka vojna akcija Srbije u regionu značila rat protiv NATO. Susedi se, pre svega, ratničke retorike iz Beograda plaše jer bi potencijalno mogla da radikalizuje deo domicilne populacije na njihovoj teritoriji. Naprednjaci, kada iznose gorljive parole, zapravo skupljaju jeftine političke poene i mlate praznom puškom, što je, kao i uvek, najviše štetno za Srbiju i Srbe u okruženju. To deo birača, nažalost, ne vidi, nasedajući na kvazipatriotizam, kao što su nasedali na ‘Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica’ mantre”, kaže on.

Novaković kaže da je region “ponovo nesolidan” prema sadašnjosti i nekritičan prema “ružnoj zajedničkoj prošlosti od pre 30 godina koju su svi stvarali”. “Nacionalizam je ponovo jezik kojim se komunicira i nije teško naći sagovornika u svim zemljama regiona. Bivši diplomata Ivo Visković je rekao figurativno da je Bog u ovom regionu dao svima dovoljno idiota. Ostaje da se nadamo da Andrićev venac nije na njihovom čelu”, kaže on.

Bursać ističe da su regionalni odnosi u velikoj meri zavisni od spoljnog faktora. On kaže da pojedini politički akteri u susedstvu “pravilno tumače” vezu Srbije i Rusije kao slabost u aktuelnoj konstelaciji snaga na Balkanu i pokušavaju tu da izvuku “maksimalni interes za sebe”.

“Dok su se u nekim slučajevima pokazali kao voljni da koriste nasilje, u drugima ćemo verovatno gledati standardni set optužbi i pokušaja da se pritisak prebaci na stranu Srbije. Tome naravno pomaže nekonzistentnost spoljne politike Srbije i česta upotreba nacionalnog interesa u svrhe poboljšanja kratkoročnog stranačkog rejtinga. Treba dodati da su za proleće 2023. izvesni predsednički i vrlo verovatno parlamentarni izbori u Crnoj Gori, gde su se akteri pokazali kao vrlo voljni da podgrevaju etničke podele zarad mobilizacije glasova”, ukazuje on.

IMA LI NADE ZA OPOZICIJU

Bursać kaže da stanje na opozicionoj sceni ne obećava mnogo. Građanska opozicija je ponovo podeljena na više grupa nego što “njeno skromno glasačko telo” može da izdrži. “Ujedinjeni za pobedu Srbije” su se razveli odmah nakon izbora, dok se i zelena koalicija podelila na dve stranke u nastajanju.

“To verovatno znači da će jesen pred izbore na kojima su objektivno mogli da kreiraju strategiju preuzimanja (ili bar ostvarivanja natprosečno dobrih rezultata) u nekima od kritičnih lokalnih samouprava, ove stranke verovatno opet provesti u međusobnoj koalicionoj kombinatorici, svesne da je malo koja od njih sposobna da samostalno pređe izborni prag. Slična je situacija na desnici, koja ima relativno otvorenu mogućnost za rast u kontekstu aktuelnih političkih tema, ali je podeljena na 4-5 stranaka i pokreta, koje po svemu sudeći ne mogu da formiraju zajednički front. Sve u svemu, ne očekujem ništa novo, iako predizborna godina moguće krize, u kojoj opozicija (građanska i desna) drži trećinu mesta u parlamentu, u teoriji stvara potencijal da se značajnije napadne vlast SNS-a. U praksi, ne verujem da će opozicioni akteri umeti to da iskoriste, uz već standardne objektivne prepreke koje im vladajuća stranka postavlja u javnom delovanju”, kaže on.

Pajtić, sa druge strane, očekuje da će na političkoj sceni doći do snažnijeg integrisanja desnih političkih snaga, “budući da na tome radi deo crkve i proputinovski elementi u Srbiji”. Takođe, misli da će doći do još “veće dezintegracije takozvanih demokratskih snaga”.

“Kod ovih potonjih, raslojavanje se neće dešavati na ideološkoj liniji, nego, pre svega, na planu većeg ili manjeg stepena ‘saradljivosti’ sa režimom. Sintagma ‘spuštanje tenzija’, koja od pre nekoliko meseci figurira u javnom diskursu i proteže se, u različitim vidovima, na niz spornih tema i situacija – razbiće se o glavu svojim autorima. Autoritarni režimi se ne smenjuju ‘spuštanjem tenzija’, već im se tim ‘metodom’ produžava vek. Ko misli da to birači ne razumeju – potcenjuje ljude čiji glas na izborima očekuje”, kaže on.

Novaković je siguran da se odnos vlasti prema opoziciji neće menjati, “do momenta dok skupo plaćeni propagandisti i savetnici predsednika ne smisle nešto još gore od svega do sada viđenog”.

“Opoziciona scena će se razvijati iz ideje o promeni paradigme. Ko ima ideju, imaće i inicijativu. Ko ne bude želeo da se pozicionira u ovom sistemu, već da gradi drugi, mogao bi biti vredan podrške. Ideja o ujedinjenju po svaku cenu je precenjena i ne radi. Ujedinjenje nije kvalitet ako su akteri ujedinjenja loši. I da, postoje razlike u opoziciji. Neko bi da sarađuje sa vlastima, neko da relativizuje, ali ima dovoljno onih koji hoće smenu i promene. Ako se neki ljute zbog izraza ‘lažna opozicija’, ja ih pozivam da to ne budu, pa ih niko neće tako zvati. Ali ih upozoravam da je značajano teža pozicija kad režimu ne dajete prikrivenu podršku”, kaže Novaković.Bursać veruje da u 2023. godine neće biti održani vanredni beogradski izbori, kako ja najavljivano i iz SNS-a i iz nekih opozicionih stranaka.

“Čini se da je Aleksandar Šapić konsolidovao svoju vlast u glavnom gradu. Osim toga, SNS je svesna da, uprkos lošem stanju u opoziciji, Beograd ostaje jedino bojno polje gde im mogu biti naneti gubici – kako zbog socio-ekonomskog profila biračkog tela, dostupnosti relativno nezavisnih mehanizama javnog informisanja, tako i zbog koncentracije opozicionih struktura u prestonici. Ostaje pitanje zašto bi Vučić dopustio mogućnost takvog poraza kao uvod u prolećne izbore 2024. godine, vojvođanske, lokalne, a izvesno i vanredne parlamentarne”, kaže on.

KAKO SAČUVATI JEZGRO NORMALNOSTI

Novaković, na kraju, podvlači da će zapravo najveći i politički i društveni izazov u Srbiji ove godine, pogotovo u kontekstu globalnih turbulencija, biti – kako sačuvati “jezgro normalnosti”, koje u sebi sadrži “šansu da državu u skorijoj budućnosti povede njegov bolji deo, ako scenario sa najboljim pojedincima na čelu političkih procesa zvuči previše optimistično”.

Beširi kaže Srbija u 2023. godini nema šta dobro da očekuje bez podrške i pomoći iz EU i SAD.

“Možda je vreme da se napravi oštar zaokret, potpiše sporazum sa Kosovom, sprovedu se reforme koje vode u EU i NATO, i na taj način da se trajno politički raskrsti sa Rusijom i Kinom, podrži Sarajevo i završi sa Dodikom. Na unutrašnjem planu da se oslobode mediji i uspostave slobodni izbori, da korupcionaške i kriminalne afere dobiju adekvatno pravosudno razrešenje, da se dugoročno uspostavi energetska stabilnost i zaštiti voda, vazduh, zemlja, flora i fauna. U suprotnom, biće nam upravo ovako kako nam je sada, siromašni materijalno i duhovno, sa depopulacijom veličine Zaječara na godišnjem nivou”, kaže on.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.