Premijer Srbije Aleksandar Vučić u subotu, 11. jula, otišao je u Potočare da oda poštu žrtvama masovne likvidacija muslimanskog muškog stanovništva u Srebrenici 1995. Poseta je u Beogradu najavljena kao gest pomirenja i dobre volje. "Istorijsku" posetu pozdravili su i Brisel i Vašington i sve evropske vlade zainteresovane za stabilizaciju bezbednosno rovitog zapadnog Balkana. Pre nego što je otišao da se pokloni nad žrtvama masakra koji su počinile trupe bosanskih Srba pod komandom generala Ratka Mladića, premijer Vučić je izjavio da bi voleo da i Bošnjaci odaju počast srpskim nevinim žrtvama u Bosni i Hercegovini. Istovremeno, predsednik Republike Tomislav Nikolić zamolio je Rusiju da uloži veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na rezoluciju o Srebrenici koju je predložila Velika Britanija. Premijer je podvukao da će, ukoliko Moskva ne uloži veto, Srbija znati da je u teškim trenucima sama. Rusija je uložila veto, rezolucija nije prošla. Ali je zato Evropski parlament usvojio Rezoluciju o Srebrenici u kojoj se eksplicitno pominje genocid.

Premijer Vučić je otišao u Srebrenicu priznajući da je tamo počinjen jeziv zločin, ali indirektno negirajući da je reč o genocidu, kao što su to utvrdili i Tribunal za ratne zločine počinjene prilikom raspadanja Jugoslavije i Međunarodni sud pravde. Sarajevo je insistiralo da Beograd prizna da je u Srebrenici počinjen genocid. U Srbiji se govorilo da postoji pokušaj da se Srbi obeleže kao genocidan narod.

Premijer Vučić je otišao u Potočare, gde ga je grupa ljudi izviždala, gađala kamenjem, pokušala da ga "linčuje". Ministar policije Nebojša Stefanović govorio je o pokušaju atentata na premijera Srbije, neki srpski mediji o "organizovanom pokušaju ubistva". Na konferenciji za medije nakon incidenta Aleksandar Vučić je smirio tenzije i poručio da njegova ruka "ostaje ispružena". Istraga je u toku.

U organizaciji nedeljnika "Vreme" i Foruma ZFD, 10. jula, održana je tribina pod nazivom "Dvadeset godina od genocida u Srebrenici". Istog dana na ulicama Beograda iz "bezbednosnih razloga" zabranjeni su svi skupovi povodom obeležavanja dve decenije od srebreničkog genocida, to jest desničarskih organizacija koje negiraju genocid počinjen u Srebrenici.

Na tribini su učestvovali bivši predsednik Srbije Boris Tadić, tužilac za ratne zločine Republike Srbije Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Bosne i Hercegovine Ibro Bulić i Staša Zajović, aktivistkinja "Žena u crnom". Moderator je bio Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme".

ŠTA STE RADILI 11. JULA 1995?: Na tribini su otvorena pitanja o odnosu Srbije prema Srebrenici, njenoj moralnoj odgovornosti za ono što se događalo leta 1995, o genocidu, ili pak poricanju genocida jednog dela srpske javnosti, te zašto je tako teško da se o svemu tome pokrene javna rasprava.

Švarm je počeo diskusiju konstatacijom da je Srebrenica naročito neuralgična tačka u odnosima Srbije i BiH i dodao da srpsko društvo i država Srbija moraju da imaju izraženo osećanje empatije kada je reč o Srebrenici. Pitao je sagovornike šta su radili tog 11. jula 1995. godine.

Evocirajući svoje uspomene na taj datum, Boris Tadić je rekao da u tom trenutku nije ni slutio da će on imati neki uticaj u kasnijem poimanju i razrešenju ovog događaja, jer nije planirao da se aktivno bavi politikom. "Saznao sam za Srebrenicu tek kad se ona dogodila. Moj utisak je bio da se iza brda valja nešto veliko, da to nije samo običan zločin. Toj vojnoj operaciji beogradski mediji su pridavali dosta značaja, ali su izveštaji bili nejasni, puni magle. Do dana današnjeg nismo uspeli da saznamo ko je kakvu ulogu u njemu imao", rekao je Tadić.

Saglasan sa ovim stanovištem bio je i tužilac za ratne zločine Vukčević koji je u to doba bio zamenik okružnog tužioca Tužilaštva u Beogradu. "U to vreme vladala je medijska blokada za događaje u Bosni. Ovih dana sam pregledao neke medijske izveštaje iz tog vremena. Televizijski Dnevnik je 11. jula 1995. godine počeo sa izveštajem o poseti tadašnjeg predsednika Vlade Mirka Marjanovića žitnim poljima. Ni mi koji se bavimo tim poslom nismo ni znali šta se dešava u Srebrenici", rekao je Vukčević.

SLUČAJ KRAVICE: "Tužilaštvo u Bosni i Hercegovini deset godina radi na predmetima u vezi sa Srebrenicom pokušavajući da dokaže da je tada izvršen genocid", nadovezao se Bulić. Prvi slučaj koji to pokazuje razrešen je 2005. godine. Reč je o slučaju masovne egzekucije preko hiljadu Bošnjaka u skladištu zemljoradničke zadruge Kravica.

Od samog početaka rada na ovom slučaju tužilaštvo BiH se oslanjalo na presude Haškog tribunala i tek vrlo skromnu sopstvenu riznicu dokaza, kaže Bulić. "Dokazi su bili veoma oskudni, ali upornim radom došlo se do rezultata i taj predmet je presuđen kao genocid, u tome su nam mnogo pomogli i insajderi. To su složeni predmeti i slučajevi se istražuju i po tri godine da bi mogli da se iznesu na sudu. Genocid je najteže delo protiv čovečnosti. Strogi su zahtevi da bi se nešto nazvalo genocid, ali kada se ti zahtevi ispune, onda nema nikakvog razloga da se to tako i ne kvalifikuje. Genocid se odnosi u najviše slučajeva na glavne političke faktore i zapovednike, on ide od gore prema dole", objašnjava Bulić.

Dešavanje u Kravici Sud u Srbiji okvalifikovao je kao ratni zločin i procesuirao ove godine osam ljudi koji su bili neposredni izvršioci, to je prvo hapšenja na teritoriji Srbije zbog masovnih egzekucija u Srebrenici i okolini. Predstavnici porodica žrtava ratnih zločina, u svojstvu oštećenih, dali su saglasnost pravosuđu Srbije za procesuiranje ovih osumnjičenih.

Saglasan sa kolegom da je reč o genocidu bio je Vladimir Vukčević. On je rekao da je genocidnu nameru teško dokazati kod običnih izvršilaca, a mnogo lakše kod ljudi na višim položajima. "Za izvršenje ovakvog krivičnog dela treba da postoji specijalna genocidna namera. To znači da kod ljudi koji čine ratni zločin i genocid, postoji svest da oni to rade. Oni istrebljuju jednu etničku grupu zato što su Muslimani, Hrvati, Albanci ili bilo ko drugi. Tu ne smeju da se mešaju motiv i namera. Može se desiti da se iz osvete odigra ubistvo celog jednog muslimanskog sela. Tu nije prisutna genocidna namera, već osveta, što je vrlo delikatno i teško za dokazivanje. Zato imamo situaciju da su pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu osuđena dva generala, Radoslav Krstić i Zdravko Tolimir, oficiri Vojske Republike Srpske Ljubiša Beara i Vujadin Popović, kao i oficir policije Dragan Nikolić. Dakle, to je petoro ljudi koji su tada bili na visokim položajima i osuđeni su za genocid", objasnio je Vukčević. Prva presuda Tribunala za genocid izrečena je 2001. godine za pomaganje i podržavanje genocida generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću.

ODLAZAK U POTOČARE: Komentarišući odluku predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića da prisustvuje na sahrani posmrtnih ostataka još 136 žrtava srebreničkog masakra, religijskom obredu i obeležavanju dvadesetogodišnjice od tog zločina, Boris Tadić je rekao da je on pre deset godina sam odlučio da ode i da niko na njega nije vršio pritiske. "Razmišljao sam šta mogu da uradim po pitanju Srebrenice i tih žrtava. Dobrica Ćosić mi je rekao da nikako ne treba da idem, moj otac mi je rekao da sam odlučim, a Dragoljub Mićunović mi je rekao da svakako treba da odem. Moj motiv je bio da neko ko obavlja funkciju predsednika Srbije mora da bude tamo na desetogodišnjici. Smatrao sam da to mora da bude unilateralni akt izvinjenja kao pretpostavka pomirenja. Mislim da je bitno da to bude jednostrano. Kreirane su kontroverze istog trenutka. Želeo sam da to uradim bez ikakvih zahteva za reciprocitet. Bez pomirenja ne bi bilo progresa na Balkanu", prisetio se Tadić.

Poredeći svoj prvi odlazak na komemoraciju u Srebrenicu 2005. sa sadašnjom situacijom, Tadić je rekao da pre deset godina nije bilo nikakve organizacije njegovog puta i da su danas bezbednost i organizacija na višem nivou. "Mene su tada sa beogradskog aerodroma ispratili pripadnici obezbeđenja sa istetoviranim ružama, koji su protestovali zbog mog odlaska u Srebrenicu, a tamo me dočekala žena koja je govorila da sam ubica. Najveći protivnici mog odlaska tada sada sami odlaze u Potočare. To je pozitivno. Ne treba da se vraćamo deset godina unazad, već treba da idemo napred. Tada je izvršen taj čin izvinjenja u ime jedne zemlje, sada Vučić treba da se izvini u svoje ime i to bi bio veliki doprinos da stvari stvarno počnu da se menjaju. Zbog onog što je nekada govorio dobro je što Vučić ide, ali ne bi bilo dobro da nas vraća u atmosferu od pre deset godina. Nažalost, i sa bosanske strane ima ljudi koji bi želeli da se vratimo na ono što je bilo. Mora da postoji iskrenost, to nema veze sa politikom nego sa elementarnim ljudskim odnosom. Važna je unilateralnost u reagovanju. Ne izvinjavate se vi da dobijete kontrapostupak, jer je to onda knjigovodstvo, trgovina, nego zato što ste moralno obavezni da to uradite. Čin izvinjenja je vaš čin i on ne podrazumeva zadršku, ja ću to uraditi ako vi uradite meni, pa se nađemo na sredini puta, to je besmislica. To je infrastruktura u moralnim odnosima. Čin uniletarnosti je izuzetno važan, istorijski i civilizacijski."

Na moralnu stranu odlaska i iskreno prihvatanje odgovornosti osvrnula se i Staša Zajević: "Da nije bilo svestrane, logističke i svake druge pomoći Srbije, ne bi bio moguć genocid u Srebrenici. Svi oni koji su učestvovali svih ovih dvadeset godina u opravdavanju, prikrivanju, u prećutkivanju i izjednačavanju žrtava i dželata, moralni su mrtvaci. Bio je to organizovani državni zločin. Kako je moguće da su oni koji žele da građane pretvore u zombije ponovo oživeli. Niko ne može Aleksandra Vučića da amnestira za ono što je rekao 20. juna u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da za jednog ubijenog Srbina treba ubiti sto Muslimana. Mogu ljudi da se promene, ali da li su se promenili ako negiraju najdublja osećanja žrtava i ne poštuju međunarodne odluke. Mi nećemo prestati da se sećamo, sve dok se Srebrenica ne usidri u kolektivnu memoriju Srbija neće izaći iz crne rupe." Nevladine organizacije su prve poslale podršku i izvinjenje žrtvama Srebrenice u pismu koje su poslale Majkama Srebrenice i Žepe još 13. jula 1995. godine: "Pošto živimo u gradu odakle se naređuje, režira, odobrava etničko čišćenje ljudi nesrpskog imena, primite naše najdublje saosećanje i izraze najdublje sramote. Mislimo na vas, suprotstavljamo se fašističkom režimu."

GENOCIDNA NAMERA: Praksa suda u Bosni i Hercegovini je da se genocidna namera dokazuje na osnovu niza indirektnih činjenica, a to su: opšti kontekst događaja u kojima je počinjeno delo kao i plan izvršenja krivičnog dela, upoznatost izvršioca sa tim planom, posebna priroda dela koja uključuje da nema dela ako nije postojala genocidna namera, jedinstvenost cilja, napori da se savlada otpor žrtava, napori da se savlada otpor drugih počinilaca, napori da se spreči beg žrtava, kontinuirano učešće u samom delu, ponavljanje destruktivnih radnji, broj žrtava, korišćenje pogrdnih reči prema članovima ciljne grupe, sistematsko i plansko ubijanje, oružje koje se koristi radi nanošenja telesnih povreda, sistematičan način planiranja, žrtve kao predmet napada bez obzira na starosnu dob, napad na preživele, način izvršenja i priroda učešća počinilaca.

"Tužioci koji rade na slučajevima utvrđivanja činjenica genocida, imaju velike probleme dok opreme jedan predmet da ga iznesu pred sud", objašnjava Bulić. "Kada je reč o Srebrenici, ubijanje zarobljenika čiji se broj kreće između 7000 i 8000 ne čini jednu zaokruženu pravnu celinu za genocid, ali u kombinaciji sa prisilnim preseljenjem stanovništva, žena, dece, staraca, stvara osnovu za tužbu za genocide. Međunarodni sud pravde u Hagu je tako pre osam godina, po tužbi Bosne i Hercegovine, presudio da je genocid učinjen ubistvom muškaraca i prisilnim preseljenjem stanovništva sa područja u Srebrenici. Tom presudom Srbija nije proglašena krivom za genocid u Srebrenici, međutim jeste za nesprečavanje genocida. Rezolucije o Srebrenici kojima se potvrđuje ta presuda Međunarodnog suda pravde doneli su Evropski parlament, parlamenti zemalja EU, Kanada, SAD i Australija."

"Negiranje genocida u Srebrenici između ostalog je i nemoralno. Prihvatio sam se ovog posla da ja i moja generacija završimo taj posao. Mi ne smemo da ga ostavimo generacijama koje dolaze", rekao je Vukčević.

REZoLUCIJA O SREBRENICI: Rusija je uložila veto na rezoluciju o Srebrenici koju je podnela Velika Britanija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Boris Tadić smatra da zvaničnici Srbije nije trebalo da zahtevaju od Rusije ovakav potez. "Karakteristika današnjeg političkog trenutka je višestruka politika, koja će se u budućnosti tumačiti na različite načine. Jedna od njih je zahtev da Rusija uloži veto na rezoluciju Velike Britanije o Srebrenici. Srbija se instrumentalizuje u međunarodnim odnosima. Instrumentalizacija tragedije u Srebrenici je sama po sebi loša. Diskutovanje o brojevima je pogubno jer svaka žrtva je tragedija za sebe. Sada ćemo opet imati instrumentalizaciju Srebreničkog zla. Toga se pribojavam. To nije samo pitanje geopolitike, nego i bezbednosno pitanje. Nije trebalo da se traži veto u političkoj areni. Konsekvence su da imamo usvojenu Rezoluciju Evropskog parlamenta o Srebrenici."

Tužilac Vukčević potvrdno je odgovorio na pitanje da li bi rezolucija bolje prošla kada u njoj ne bi bio pominjan narod, nego samo imena pojedinaca koji su činili genocide. Deklaraciju o Srebrenici ili Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici donela je i Narodna skupština Republike Srbije 31. marta 2010. godine. U tekstu deklaracije poziva se na presudu Međunarodnog suda pravde i u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid. Tadić kaže da je u tom trenutku bilo mnogo opiranja i nesuglasica oko toga.

"Kada sam ja predlagao rezoluciju o Srebrenici, ona je sadržala presudu Haškog tribunala, i tada su predstavnici Srpske napredne stranke tražili da se u rezoluciju uključe i zločini prema srpskom narodu. Mišljenja sam da, kada je u pitanju integritet Bosne i Hercegovine, od ogromne strateške važnosti je očuvanje celovitosti. U kontekstu Srebrenice to podrazumeva da se pronađu tačke susreta. Moj stav je bio da bi bilo kakvo ugrožavanje integriteta Bosne i Hercegovine bilo katastrofalno."

SARADNJA SA HAŠKIM TRIBUNALOM: Praksa suda u Bosni i Hercegovini, ali i u drugim zemljama bivše Jugoslavije je da sarađuje i koristi bazu podataka Haškog tribunala. Za razliku od ostalih sudova i organa gonjenja u regionu Haški tribunal na raspolaganju ima prinudu, tako je mogao nizom pretresa pod nadzorom snaga UN da pribavi važnu dokumentaciju, pre svega materijalna dokumenta, naredbe, izveštaje sa terena, sa najviših pozicija u vojsci i policiji. "Zahvaljujući tome došli su do solidne baze dokaza koje su iskoristili i uspeli da procesuiraju prve slučajeve u vezi sa Srebrenicom. Prva presuda bila je protiv generala vojske Republike Srpske Radislava Krstića, komandanta Drinskog korpusa, u tom predmetu prijavljena je značajna dokumentacija koja je poslužila kasnije i nama u Tužilaštvu Bosne i Hercegovine da procesuiramo neke slučajeve. Mi smo usvojili zakon da možemo koristiti sve dokaze i činjenice Haškog tribunala, nismo morali da dokazujemo istorijski kontekst o Srebrenici, nego smo ih usvajali. Obilato koristimo ovaj zakon. Imamo protokol o saradnji i sa Haškim tribunalom, postoji protokol da i oni mogu da ostvaruju procesne radnje preko nas", objašnjava Bulić.

Ovu praksu koriste i institucije u Srbiji kaže Vukčević: "Saradnja je dvosmerna, oni imaju jednu bazu i banku podataka koja je ogromna i to je nama izvor dokaza. Mi imamo direktan ulaz u tu bazu. Zahvaljujući toj saradnji, mi smo došli do nekih svedoka, gde smo rasvetlili u značajnoj meri događaje u Kravici. Ne vidim doprinos Haškog tribunala pomirenju u regionu, pomirenje će doći samo. Naša uloga je da izvršioce ratnih zločina i genocida izvedemo pred lice pravde, to bi bilo pošteno, a da li ćemo u tome i uspeti, ne znam. Takođe ne znam da li to vodi pomirenju."

RESTORATIVNA PRAVDA: Pravda se ne može svoditi samo na sudski nivo, smatra Zajević: "Mi radimo sa Majkama Srebrenice svakodnevno i to je restorativna pravda. Videli smo koliko je značajna ta pravda, koliko je obnoviteljska, isceliteljska i koliko je bitna uloga države u tome. Posećivanje mesta zločina, edukacija, ženski pristup pravdi. Kažnjivost se ne može svesti na sudski način, treba uvesti nove vrste kažnjivosti – kolektivne vrste kažnjivosti institucija. Koštunica je predavanje haških optuženika shvatao kao komercijalni aranžman. On se kao žrtvovao za nacionalne interese, inače mu je sve to ogavno i odvratno. Za mene je to otimanje pravde. Ako Vučić ide u Srebrenicu jer ima ličnu odgovornost uvažavanja bola, patnje, time se pravi diskontinuitet sa politikom režima pod kojim je počinjen genocid, ako se ne pravi diskontinuitet, onda se nastavlja kontinuitet iste politike, histerija većine medija i stvaranje straha. Mediji su pod kontrolom i nadzorom izvršne vlasti, prostor slobode je veoma mali. To pokazuje činjenica da ljudi koji imaju drugačiji stav i stvaraju pluralitet javnosti imaju potpunu zabranu u medijima da govore o tim temama."

Da je restorativna pravda delotvornija ponekad i od sudske, složio se tužilac Bulić: "Kada su u pitanju poverenje i pravda u vezi sa ratnim zločinima u regionu, nisam optimista, ako se ne bude insistiralo na onome što je nevladin sektor u regionu započeo. Imam poseban odnos prema tome i mislim da se bez restorativne pravde neće moći svi zločinci identifikovati i neće se sve žrtve pronaći, tako da nevladin sektor treba podržati. Svedoci smo umiranja, ne samo činilaca najtežih zločina, jer su u vreme izvršenja zločina bili glavnokomandujući na najvažnijim pozicijama i imali 50-60 godina. Sada, posle 20 godina, prirodni proces umiranja dovešće do toga da nećemo imati protiv koga voditi postupak. Isto se odnosi i na svedoke, grupe ljudi koji su preživeli zločine, koji bez restorativnog načina sagledavanja neće moći da dočekaju svoju pravdu."

Boris Tadić je bio skeptičan što se tiče stava nevladinih organizacija po ovom pitanju. "Pre neki dan sam čuo izlaganje aktivistkinje jednog NVO-a da je prekasno završena saradnja sa Haškim tribunalom. Prvi haški optuženik izručen je devedesetih godina u vreme Miloševića. Bilo bi dobro da je to završeno u vreme Zorana Đinđića, kada su nam bili dostupni Karadžić i Mladić, bilo bi dobro da je to završeno u vreme Koštunice ili na početku mog mandata. Ali dobro je da je završeno. Kada nismo znali gde se kriju optuženi za ratne zločine u nemogućim okolnostima, mi smo tu saradnju završili. Krajnje je uvredljivo bilo kada su nam oni na kraju rekli da smo znali gde se kriju. Ipak, Srbija je dokazala da poštuje međunarodno pravo, ostaje da se završe procesi pred Haškim tribunalom i ostvari pravno finale. Dok god živimo u nedovršenim okolnostima, mi ćemo biti nedovršena država i nećemo moći da izađemo iz konflikata. Meni se čini da je ta borba stalna", kazao je Tadić

MIR U REGIONU: Učesnici tribine nisu imali zajednički stav oko procesa pomirenja. Vladimir Vukčević je tako ispričao šta mu se dogodilo na jednoj konferenciji u Sarajevu. "Pre tridesetak dana bio sam u Sarajevu na konferenciji povodom godišnjice Srebrenice. Došao sam baš tog dana kada je objavljena vest da je uhapšen Naser Orić u Švajcarskoj. Sugerisali su mi da se vratim u Beograd, ali sam ja to odbio. Šetao sam Sarajevom i Baščaršijom, imao sam, naravno, obezbeđenje, ali ono nije bilo baš vidljivo. Na panel-diskusiji jedan čovek me je onda pitao kako ja mogu tu da sedim, kada hapsim njihovog zaštitnika Nasera Orića. Odgovorio sam na pitanje pitanjem: Kako možete da mi postavljate takvo pitanje, kada sam uhapsio vaše glavne krvnike? Tada je došlo do komešanja, a ja sam shvatio da do pomirenja ipak neće tako lako doći."

Predstavnica nevladinog sektora Staša Zajević videla je problem u nedostatku demokratije i otvorenosti društva. Sve dok postoje zabranjene teme, neće doći do kritičke javnosti niti do pomirenje, kaže Zajović: "Naša odgovornost je u tome da demaskiramo sve to. A policija nas stalno prati. Naše društvo došlo je do toga da su antifašizam i fašizam jedno te isto. To je sunovrat."

Tadić ističe da je na mladim generacijama ostalo breme pomirenja. "U poslednjih petnaest dana ja sam dva puta bio u Sarajevu. Vodio sam razgovore o pomirenju naroda, pozvale su me međunarodne institucije. Pričalo se o pomirenju nemačkog i francuskog naroda i omladine, kome vlade daju značajan doprinos. Mislim da je to dobar primer i da treba izgraditi takve institucije. Dok sam bio predsednik Republike Srbije, predlagao sam da izgradimo zajedničke ambasade kao skandinavci, to bi bilo simbolično pomirenje Balkana. Treba zajednički pisati i udžbenike istorije, jer razlike nisu dramatične. Odnos prema deci i institucijama koje rade na pomirenju mladih je najbitniji. Kada sam čuo analize da raste nacionalizam među mladim ljudima u školama, zapitao sam se koja je svrha onoga što sam radio. Šta tome doprinosi, zašto ponovo imamo šovinizam. Mladi su podložni manipulaciji, s njima treba raditi, jer ako oni ne razviju toleranciju, opet ćemo doći u katastrofalnu situaciju."

Svi učesnici su zaključili da stabilne regionalne saradnja prema evropskim standardima neće biti ako ne dođe do obostranog pomirenja i prihvatanja krivice za zločine počinjenih tokom rata u Jugoslaviji.

Slučaj Orić

KAMEN SPOTICANJA: Naser Orić 2015. i 1995.

Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je zbog slučaja Nasera Orića od bijeljinskog okružnog tužilaštva preuzelo četiri predmeta protiv 41 osobe, ali nije podignuta nijedna optužnica. Naime, ratni komandant muslimanskih snaga u Srebrenici Naser Orić uhapšen je 10. juna u Ženevi po poternici Srbije za zločine počinjene u Zalazju, kod Srebrenice. Nakon hapšenja Orića, isporučen je ipak Bosni i Hercegovini, gde su ga nakon saslušanja pustili na slobodu jer Tužilaštvo Bosne i Hercegovine nije zatražilo da mu bude određen pritvor, nego samo mere zabrane. Osvrćući se na ovaj slučaj tužilac Vukčević je rekao: "Mi smo pokrenuli tu istragu i saslušali više ljudi. Nasera Orića nismo uspeli da saslušamo, pa smo raspisali poternicu. Državni funkcioneri su omeli istragu i poremetili protokol. To je primer grubog mešanja izvršne vlasti u posao pravosudnih organa. Sa ovim se nije složio Bulić koji je rekao da se univerzalne nadležnosti dele na apsolutne i relativne. "Ovde je reč o relativnoj nadležnosti, odnosno da se neko protiv koga se vodi postupak može procesuirati tek onda kada se zatekne u toj zemlji. Tako da Srbija može takve slučajeve procesuirati tek ako se nađu na njenoj teritoriji, sve drugo bi bila univerzalna krivična nadležnost. Slučaj Nasera Orića je slučaj suda i tužilaštva Bosne i Hercegovine", naveo je Bulić. Dok je Vukčević ostao pri svom stavu: "To nije tačno. To je praksa svih modernih zemalja kao što su SAD, Belgija i dr. Mi smo imali slučajeve da pomažemo Šveđanima i Norvežanima. Nisu se kolege iz Bosne i Hercegovine našle povređene kada smo procesuirali ljude iz Zvornika i počinioce ratnih zločina na Ovčari, ovde je isključivo problem kada su u pitanju srpske žrtve koje su stradale na području drugih država. Porodice žrtava nisu dale iz bezbednosnih razloga da se to uradi u Bosni i Hercegovini. Mislim da sud i tužilaštvo u Bosne i Hercegovine nisu uradili nijednu procesnu radnju."

foto: reuters