Sedam godina nakon što sam Nemačku upoznao sa zebrastom uniformom logoraša iz Aušvica, Buhenvalda i njihovih radnih komandosa, krenuo sam na put da kao novinar lista "Omladina" pišem reportaže iz te zemlje. Pasoš sam dobio na preporuku Centralnog komiteta Narodne omladine. U mom prtljagu nalazili su se dvopek, salama i nekoliko kutija "zdenka" sira da bih nešto uštedeo i kupio poklone onima koji još nisu mogli da putuju u inostranstvo. Bio je to drugi put da se posle rata vraćam na "mesto zločina"

Tog, ispostaviće se, istorijskog 17. juna 1953. godine večerao sam u stanu sekretarice jugoslovenske ambasade u Bonu. Na televiziji su prikazivali sovjetske tenkove kako tutnje kroz istočni Berlin i gone protivnike režima koji su protestovali na ulicama. Bila je to prva pobuna protiv staljinističkog sistema u jednoj istočnoevropskoj zemlji, svega tri meseca posle smrti samog Staljina.

Hitlerov režim, koji je o svojoj zemlji govorio kao o "Velikoj Nemačkoj", kapitulirao je 8. maja 1945. Velike sile, SSSR, SAD i Velika Britanija, na konferenciji u Jalti podelile su Nemačku na četiri okupacione zone – Vašington i London su jedan deo teritorije pod svojom upravom prepustile Francuskoj. Tri zapadne zone su se 23. maja 1949. ujedinile u Zapadnu, Saveznu Republiku Nemačku. Oktobra iste godine se istočna, sovjetska zona proglasila za Nemačku Demokratsku Republiku. Berlin je takođe bio podeljen. Zapadnoj Nemačkoj uzor je, naravno, bio zapadni kapitalizam, pa je o svom ustrojstvu govorila kao o "socijalnoj tržišnoj privredi", a istočna, koja se ugledala na iskustva SSSR, o "realnom socijalizmu".

Posle nekoliko godina, zahvaljujući Maršalovom planu i uspeloj monetarnoj reformi, Zapadna Nemačka započinje razvoj poznat kao "nemačko privredno čudo". Istočna Nemačka, iz koje su nakon svih ratnih razaranja odvukli i mnoga industrijska postrojenja u Sovjetski Savez, nije doživela nikakav pozitivan preporod. Životni standard u Zapadnoj Nemačkoj je četiri godine nakon njenog osnivanja bio zavidno viši od onog u državi stvorenoj na istoku zemlje. Revizije granica posle kapitulacije takođe su mnogo više pogodile istočni od zapadnog dela bivše "Velike" Nemačke. Da bi sprečila masovni prebeg na Zapad, vlast Istočne Nemačke 1961. u Berlinu podiže zid koji je postao simbol Hladnog rata.

ILZE I VOLOĐA: Bio sam upoznat sa situacijom u dve Nemačke kad sam u stanu sekretarice jugoslovenske ambasade u Bonu Ilze na malom ekranu gledao intervenciju sovjetskih tenkova.

Ilze – neću joj pomenuti prezime, udajama ga je menjala nekoliko puta – bila je prebegla iz Istočne Nemačke u Jugoslaviju sledeći svog prvog muža Volfganga Leonharda. Leonhard – koga smo zvali Volođa – dete komunističkih roditelja, završio je gimnaziju, fakultet stranih jezika i tajnu školu Kominterne u Kušnarenkovu, u kojoj su studirali i Titov sin Žarko i kćerka Dolores Ibaruri La Pasionarije. Bio je najmlađi član takozvane grupe Ulbriht – prve desetorice nemačkih komunista prebačenih avionom iz Moskve u Berlin da bi izgradili novu državu. Leonhard se 1949. godine izjasnio protiv rezolucije Informbiroa, a za ideje Titove Jugoslavije. Uz pomoć naše tajne službe je, pre nego što će ga uhapsiti, u poslednjem trenutku prebegao u Beograd.

Ilze, koja je dobro naučila naš jezik, zaposlila se u jugoslovenskoj ambasadi, Volođa je nastavio školovanje u Engleskoj, na Oksfordu. Veći deo naučne karijere proveo je kao profesor na američkom univerzitetu Jejl i objavio brojne teorijske i istorijske knjige.

Kada sam video tenkove na ulicama Berlina, kolebao sam se da li da sednem na prvi voz u pravcu Istočne Nemačke, ali su me ubeđivali da bi to bilo isuviše opasno. Govorili su mi da možda "onima tamo" treba baš neko kao što sam ja da bi ga optužili da kao agent titoističke Jugoslavije izaziva nemir, da bi ga kao krunskog svedoka izveli pred sud i dokazivali da se nemiri u zemlji "radnika i seljaka" seju spolja.

Pre dolaska u Bon bio sam u Kelnu i stanovao kod Volođe. On me je zabrinuto upozoravao da na ulici, a posebno kad bih se vraćao u njegov stan, povedem računa da li me neko prati, da li je išta sumnjivo, da li su neka kola bezrazložno parkirana pred kućom, jer se plašio da ga ne kidnapuju, vrate na Istok i osude kao izdajnika ili špijuna. Takva je bila atmosfera, opisana u nebrojenim špijunskim romanima i filmovima.

Poslušao sam pomalo kukavički i nisam otišao na istok Nemačke. Smatrao sam da Volođa i Ilze dobro poznaju situaciju "tamo preko". Zbivanja u Istočnoj Nemačkoj od 17. juna pa nadalje posmatrao sam i opisivao za svoju redakciju iz Zapadne Nemačke, iz sigurnog Bona. Tek ću tri godine kasnije biti dovoljno hrabar da odem "na lice mesta" i budem ratni dopisnik jedne drugačije revolucije: mađarskog ustanka 1956, koji je imao donekle slične korene, ali trajao duže i bio neopisivo krvaviji.

TITO I ULBRIHT: Pet godina ranije, 28. juna 1948, objavljena je Rezolucija Informbiroa, napad staljinističkog SSSR na titoističku Jugoslaviju. Ja sam upravo polagao diplomski ispit kao građevinski tehničar arhitektonskog smera u Novom Sadu. Za razliku od nekolicine mojih drugova, skojevaca, nisam uopšte sumnjao da je u tom konfliktu Tito u pravu, ali sam neko vreme verovao da drug Staljin "možda nije dobro obavešten". Naš politički sekretar, prvoborac iz Srema, pucao je sebi u glavu jer nije mogao da se opredeli.

Posle toga su počeli napadi na Tita u svim istočnoevropskim državama. Mislim da je Istočna Nemačka prednjačila u tome, naročito između 1949. i 1951. Tito je nazivan zapadnim špijunom ubačenim među komuniste, a vrhunac je valjda bio kada su o njemu pisali kao o "fašističkom psetu puštenom sa lanca". Taj ton je postepeno jenjavao, pogotovu posle Staljinove smrti 5. marta 1953. – tri i po meseca pre ustanka u Istočnoj Nemačkoj. Dve godine kasnije, maja 1955. godine, Hruščov će doći u Beograd da prizna grešku SSSR i njihovih satelita.

Mnogo kasnije ću saznati da je na tako žestoke napade na Tita uticala i činjenica da se on i lider Istočne Nemačke Valter Ulbriht lično nisu podnosili zbog razmirica koje su imali još tridesetih godina, kada su obojica u Moskvi stanovali u hotelu Luks. Ulbriht je jedva dočekao da se SSSR okomi na Tita.

ROĐENDANSKI POKLON: U proleće 1953. je ekonomska situacija u Istočnoj Nemačkoj bila izuzetno teška. Na osnovu vladine politike investiralo se u tešku industriju i u neke prestižne objekte, a na račun poljoprivrede i proizvodnje za ličnu potrošnju. U gradovima bi uveče obustavljali dovod električne energije koja je bila neophodna industriji. Agrarna reforma je upropastila seljačka gazdinstva. Građani su spali na manje porcije mesa i masti nego što su bile za vreme rata, a za razliku od ostalih istočnonoevropskih država građani Istočnog Berlina su pred nosom imali Zapadni Berlin kao pravi izlog prosperitetnog, kapitalističkog, potrošačkog društva.

U takvoj situaciji je istočnonemačka vlada 28. maja 1953. godine donela nesrećnu odluku o povećavanju normi u industriji i građevinskoj delatnosti i to još sa obrazloženjem da će to biti dar radničke klase Valteru Ulbrihtu za šezdeseti rođendan. Znači, trebalo je više da se radi za iste pare. Ta mera je pogodila isključivo radničku klasu, a Nemačka Demokratska Republika govorila je za sebe da je država radnika i seljaka.

U utorak, 16. juna, građevinskim radnicima "pukao je film". Trebalo je u što bržem tempu da završe pompeznu "Staljinovu aleju" u Istočnom Berlinu, koja se gradila po uzoru na Moskvu tridesetih godina. Ja ću se posle sa mnogim istomišljenicima rugati toj nepotrebno kitnjastoj, neogotskoj arhitekturi, ali još mnogo kasnije, kada sam bio u nekim stanovima tih palata, donekle sam se predomislio. Ukrasne fasade i nepotrebne male kule sam i dalje smatrao suvišnim, ali stanovi su veliki, sa pametnim rasporedom, visokim tavanicama, udobnim kuhinjama i kupatilima. Tu se lepo moglo stanovati, ali sada još nije o tome reč, sada se još grozničavo gradi i manja povorka radnika pravo sa gradilišta kreće u pravcu centrale Sindikata, gde, međutim, niko ne pristaje da razgovara sa njima.

USTANAK I KRVAVI KRAH: Sve je počelo zahtevom da se norme vrate na stari nivo, ali zbog šturog reagovanja vlasti, situacija je postala eksplozivna. Sutradan, 17. juna, ulicama Istočnog Berlina spontano je krenula daleko veća povorka, zahtevajući sada i ostavku vlade i slobodne, demokratske izbore. Odnekud su nabavili i razglasna kola. Zahvaljujući izveštajima zapadnih radio-stanica, pre svega američkom radiju RIAS u Zapadnom Berlinu, vest o demonstracijama se munjevito proširila kroz celu zemlju. Do masovnih protesta je došlo u preko 500 naseljenih mesta. Ustanici su tog dana zauzeli sedam sedišta okružnih veća, jedanaest sedišta srezova, četrnaest gradskih većnica, oslobodili su zatvorenike iz devet zatvora, osvojili dve zgrade tajne policije Štazi i nekoliko komandi policije. U Berlinu je, pored ostalog, u centru grada zapaljena devetospratna poslovna zgrada zvana "Kolumbova kuća". Fotografije tog požara obišla je svet kao simbol ustanka 17. juna.

Još su nepouzdane procene koliko je u demonstracijama ukupno učestvovalo građana, variraju između 400.000 i milion i po. U svakom slučaju dovoljno da uzdrmaju državu. Čini se da 17. juna ni demonstranti ni, kako se to danas kaže, međunarodna zajednica, nisu bili svesni masovnosti i snage ustanka.

U sukobima sa policijom bilo je linča: jednu policajku su golu terali ulicama. Broj mrtvih i povređenih je takođe nesiguran, ali dokumentovana je smrt 55 ljudi u samim neredima, od kojih pet policajaca. Zapadni mediji i istoričari su u vreme Hladnog rata polazili od nekoliko stotina poginulih.

Oko 14 časova 17. juna vlada NDR izdala je proglas da se ukida povećanje normi zbog kojih je pobuna počela, ali je demonstracije nazvala delom provokatora, fašističkih agenata i njihovih izdajničkih pomagača. Svestan situacije, partijski i državni vrh pobegao je u berlinsko predgrađe Karlshorst koje je služilo kao baza sovjetske armije i bilo zatvoreno za Nemce.

Otprilike u isto vreme, generalmajor Pavel Dibrova, komandant sovjetskog sektora Berlina, objavio je vanredno stanje u 167 od 217 srezova u Istočnoj Nemačkoj. Vanredno stanje će prestati tek 10. jula. Šesnaest divizija Crvene armije sa 20.000 vojnika, uz pomoć 8000 istočnonemačkih policajaca, sa tenkovima, oklopnim kolima i teškim naoružanjem za 24 sata je razbilo demonstracije. Usledilo je prilično nasumično hapšenje oko 6000 "kolovođa" ustanka. Sedmorica su osuđena na smrt, četvorica su u zatvoru umrla od neljudskog tretmana, a četvorica izvršila samoubistvo.

Brutalno slamanje ustanka 17. juna u Istočnoj Nemačkoj nije sprečilo da kroz nekoliko godina dođe do sličnih pokreta u Poljskoj, pa i u Mađarskoj.

PRESUDA DRUGA KARDELJA: Eventualno učešće zapadnih snaga u ustanku 17. juna je detaljno proučeno. Nije ga bilo direktno, niti je bilo poziva da do njega dođe, niti je dokazano postojanje ma i jednog provokatora zapadnih službi. Neosporno je, međutim, da do takve masovne pobune i njenih početnih uspeha verovatno ne bi došlo da nije bilo američke radio-stanice RIAS, koja ne samo da je iz časa u čas izveštavala o događajima, nego je prenosila stvarne ili izmišljene pozive na okupljanje, pravce marševa demonstracija i slično.

Zanimljivo je da se u Vašingtonu razmatrala pretpostavka da je možda reč o sovjetskoj provokaciji koja bi poslužila kao izgovor za slanje vojnog pojačanja i eventualno nasilnog zauzimanja zapadnog sektora Berlina. Kao vrhunac antikomunističke histerije 19. juna su u Americi pogubljeni Etel i Julius Rozenberg, navodni sovjetski špijuni. Međutim, zbog svojih akcija u Aziji – Koreji, Tajvanu i Indokini – vlada SAD u tom trenutku nije bila zainteresovana za promenu statusa u Evropi.

Na stav Jugoslavije čekali smo desetak dana. Intimno sam navijao za ustanike, ali nisam bio baš siguran šta se o svemu tome misli u Beogradu. Najzad, 28. juna u "Borbi" je izašao uvodnik Edvarda Kardelja u kome je ustanak od 17. juna nazvao "najvažnijim događajem posle jugoslovenskog otpora iz 1948. godine". Dalje je napisao da su štrajkovi i demonstracije imali "karakter prave, revolucionarne akcije radničke klase protiv sistema koji sebe samo naziva socijalističkim i proleterskim". Mogao sam da odahnem. Kardelj je nastavio da nije tu reč samo o problemu Nemaca sa stranim okupatorima nego o klasnom protestu nemačkog radnika protiv državno-kapitalističkih odnosa i da je u tome istorijski značaj događaja. Valja obratiti pažnju na to da su sovjetske vojne snage u Nemačkoj samo osam godina posle završetka rata nazivane "okupatorima".

BREHTOVO RASPUŠTANJE NARODA: Bertolt Breht, po mom mišljenju najveći pesnik i dramski pisac svekolikog XX veka, "komunista bez domovine" kako su takve likove nazivali jer nikada nisu bili članovi partije, ali odani ideji, bežeći od nacista nije hteo da se zaustavi u SSSR, nego se putujući vozom kroz celu ogromnu "prvu zemlju socijalizma" u Vladivostoku ukrcao za Holivud. Uplašen da bi u Americi moglo da dođe do fašizma, pošto je saslušan pred Makartijevim komitetom, 1947. godine se navrat-nanos prebacio u Švajcarsku i razmatrao gde da se skrasi. Istočna Nemačka mu je dala pozorište, neograničene finansije za teatarsku proizvodnju, pa je tako postao paradni umetnik te zemlje i sistema.

Posle 17. juna bio je razočaran i tome je dao odraza u pesmi "Rešenje", koju je napisao leta 1953. godine. Neposredni povod bio je članak sekretara Saveza književnika Istočne Nemačke Kurta Bartela u kome je pozvao radnike, posebno građevinske radnike, da treba naročito da se napregnu da bi povratili "poverenje vlade."

Breht tim povodom napisao:

Posle ustanka 17. juna

sekretar Saveza književnika

podesi da se u Staljinovoj aleji

podele leci, na kojima je pisalo

da je narod proigrao vladino poverenje

i da sada dvostrukim radom

mora ponovo da ga stekne. Zar ne bi

jednostavnije bilo da ga vlada

raspusti i da sebi

izabere neki drugi narod?

Ta pesma je tek 1959. objavljena u Zapadnoj Nemačkoj, ali će Brehtova udovica, glumica Helene Vajgel, uspeti da se "Rešenje" na kraju objavi i u istočnonemačkom izdanju Brehtovih pesama – tek 1969. godine.

GRASOVI PLEBEJCI: Ginter Gras je napisao komad "Plebejci probaju ustanak", u kome se ruga i ustanku od 17. juna 1953. i Bertoltu Brehtu i Šekspiru, a pre svega, valjda, svojim čitaocima i gledaocima. Premijera je bila januara 1966. godine. U komadu se prikazuju probe za Koriolana u jednom berlinskom pozorištu tog slavnog 17. juna. Glavni lik, u komadu jednostavno zvan "Šef", liči na Brehta, koji je stvarno – ali ne u to doba, nego kasnije – napisao i postavio na scenu svoju verziju Koriolana oslanjajući se na Šekspira. Kod Grasa se Šefu obraćaju i radnici koji "napolju" demonstriraju i štrajkuju, i predstavnik Partije. Obe strane traže njegovu pomoć u formulisanju svojih zahteva. On odbija, ali koristi njihovo raspoloženje da bi bolje shvatio istorijskog Koriolana, odnosno – po mom mišljenju – Gras hoće da kaže da je Brehtu više bilo stalo do pozorišta, nego do politike, radnika i društvene stvarnosti.

Posle berlinske premijere me je posetio ambasador (istočne) Nemačke Demokratske Republike Karl Kormes i zabrinuto pitao da li će u Beogradu da se izvede taj Grasov komad. Rekao sam mu da, koliko ja znam, neće, jer je to, čisto pozorišno gledano, neuspeo tekst.

"Ma kakav neuspeo tekst", uzbudio se ambasador, "to je zao antisocijalistički komad!"

"Zar ste ga čitali?", pitao sam ambasadora, spreman na diskusiju.

"Taman posla!", reče Njegova ekselencija. "Pa neću valjda da čitam takvo đubre!"

To se zbilo desetak godina posle događaja i karakteristično je za percepciju radničkog ustanka u Istočnoj Nemačkoj i direktive koje je, valjda, grešni ambasador dobio ne bi li nekako sprečio prikazivanje Grasove drame u Jugoslaviji, gde niko o tome ozbiljno nije ni razmišljao.

Zapadna Nemačka je sve do svog ujedinjenja sa Istočnom 17. juni slavila kao nacionalni praznik. Tek od ujedinjenja – više volim da kažem "prisajedinjenja" Istočne Zapadnoj Nemačkoj – kao nacionalni praznik se slavi 3. oktobar, Dan nemačkog jedinstva, jer je toga dana 1990. godine i formalno došlo do ujedinjenja dve nemačke države nastale posle Drugog svetskog rata.

Ja značaj tog dana kao veoma mlad jugoslovenski reporter u Nemačkoj svakako tada nisam shvatio, ali ko ikada shvata koji je to trenutak koji upravo doživljava zaista istorijski?