Viminacijum je bio vojni logor i grad naslonjen na njega nastao u prvim decenijama prvog veka posle Hrista sve dok ga Huni nisu razorili 400 godina kasnije. Najmanje sto godina pre nego što su prvi Sloveni kročili na Balkan. Danas se Arheološki park Viminacijum nalazi okružen kopovima lignita za termoelektranu "Kostolac". Na tri kilometra od grada Kostolca uzdižu se dimnjaci stare ali i nove elektrane i pomoćnih objekata koju ubrzano grade kineski investitori. Na još nedovršenim građevinama postavljeni su natpisi – transparenti na kineskom. U tročlanoj reporterskoj ekipi "Vremena" su Marija, urednica fotografije, i Lenka, fotografkinja, koje često traže da se zaustavimo ne bi li uslikale zastrašujuće visoke dimnjake okružene gigantskim rovokopačima sa jedne i mirnim poljima kukuruza i suncokreta s druge strane. Upravo usred tih polja, tik do nezamislivo velikih građevina termoelektrane, nalazi se verovatno najbolje istraženo i turistima najpristupačnije rimsko nalazište u Srbiji. Dolazimo malo ranije, te Miomira Koraća, direktora projekta Viminacijum, naučnog savetnika i direktora u Arheološkom institutu Beograd čekamo u senovitom peristilu, unutrašnjem prostoru replike rimske vile koja se zvanično zove Domvs Scientiarvm Viminacium, a na srpskom Naučno istraživački i turistički centar. Profesor Korać stiže odeven u skladu sa stilom arheologa i avgustovskim vrućinama: u majici i bež bermudama. Ima svetloplavu kosu sa razdeljkom na sredini čiji se krajevi blago uvijaju u visini ušiju. Ima još svetlije plave oči i široki osmeh. Nikada ne biste rekli da mu je punih 67 godina. Svoj šarm i harizmu pokazuje jednostavan, zanimljiv razgovor iz kojeg se oseća veliki autoritet. Svi smo opušteni, sve nas živo zanima i sve troje stalno, bez ustručavanja, nešto zapitkujemo dok nam Korać strpljivo i s lakoćom odgovara na skoro svako pitanje. Primećujemo da se linija kopanja lignita veoma približila nalazištu i njegovim pokrivenim i zaštićenim celinama kojih ima ukupno sedam: od vile koja nije deo originalnog nalazišta već, prema Koraćevim rečima, delimična replika jedne vile pronađene i proučene u Pompeji, do termi, mauzoleja, delimično rekonstruisanog amfiteatra i najnovije građevine – replike rimskog logora. Iako su nekoliko stotina metara udaljene od arheološkog lokaliteta, mašine za površinsku eksploataciju uglja izgledaju kao dvanaestopalubni kruzer u Bokokotorskom zalivu.

"VREME": Da li ste u delu u kome se nalazi kop nalazili neke artefakte i preneli ih?

MIOMIR KORAĆ: Definisanjem pravca razvoja kuda ide kop mi smo napravili jednu granicu kuda kop dalje ne može da ide, a na delu gde se i dalje kopa ugalj uvek ima neke arheologije. Ako se tiče grobova ili pokretnih nalaza, to se istraži, pa oni nastave dalje da rade, a ako su neki nepokretni objekti od značaja, onda ih prebacujemo na druge lokacije. Imamo nekoliko vila rustika koje smo već prebacili. To je spoljni deo gradskog urbanog jezgra gde su isluženi vojnici, veterani posle odsluženog vojnog roka koji je mogao da bude 16, 20 ili 25 godina, zavisi pod kojim imperatorom, dobijali veliku apanažu i zemlju i pravili svoja poljoprivredna imanja. Upravo sada iskopavamo jednu vilu rustiku, to je otprilike vila veličine kao ova koju smo mi napravili: 60 sa 70 metara.

Znači li to da je vlasnik tolike vile bio veoma bogat čovek?

Zavisi od organizacije vile, materijala kojim je izgrađena, čime je popločana, koliko prostorija ima hipokaust, odnosno podzemno grejanje. Za vilu veličine kao što je ova može se reći da je pripadala bogatom rimskom građaninu. Ona ima ulazni prostor, peristil, jedno centralno dvorište oko kojeg se granaju atrijumi u kojima su prostori za spavanje, za poslugu… Te vile rustike su vrlo interesantne za oslikavanje života svakodnevice. Viminacijum je doživeo velika ekonomska razaranja 441. ili 443. – mi naučnici volimo da se sporimo oko nekih datuma – kada Huni prolaze ovim prostorom i praktično negiraju Limes, tu čuvenu granicu koja je odvajala varvare od civilizovanog sveta. Ovo nije bilo samo vojno uporište, već je Viminacijum bio i grad sa izuzetno razvijenom ekonomskom podlogom i zato je među prvima bio razoren. Dakle, bio je prvi grad koji je mogao dobro da se opljačka. Nikada se više nije oporavio, osim jednog kratkog perioda u šestom veku u vreme Justinijana kada je tu bio manji vojni logor sa malom vojnom jedinicom. Ima jedan interesantan detalj antičkog autora koji još uvek nismo arheološki potvrdili a koji tvrdi da je lokalno stanovništvo pobeglo na ostrvo na Dunavu. Neki geomorfološki snimci pokazuju da je Dunav meandrirao i pravio jedno ostrvo koje je bilo naseljeno.

Ono što je za nas arheologe najlepše jeste da se niko nikad više nije naselio na prostoru Viminacijuma. Ovde je bio legijski logor u kojem je bila smeštena čuvena Sedma Klaudijeva legija, to je oko 5500 do 6000 vojnika. Na celom potezu Limesa, granice, od Škotske pa duž Rajne, Dunava do Iraka i Irana i submediteranske Afrike bilo je oko 50 takvih logora. To je ukupno, otprilike, 250.000 vojnika što nije neka preterana vojna sila. U njima žive legionari, dobro plaćena kategorija ljudi, primali su platu u srebrnim denarima. Izgradnji legijskog logora prethodi dolazak pametnih i mudrih ljudi koje su nazivali metari – oni su bili stratezi, arhitekte, ekolozi i određivali su mesto gde će se logor nalaziti. Vodili su računa da to bude na raskrsnici kopnenih i vodenih puteva, sa rudonosnim zaleđem, čak i na ekološki zgodnom mestu. Kad stignu legionari, uz logor počinje da niče naselje u kojima rade i postoje trgovci, zanatlije, javne kuće. Takva naselja rastu i traju po petsto, šeststo godina. E, sad, kada tuda prođu Atila i njegovi Huni, oni sve razruše i opljačkaju, ali ti gradovi ipak nastavljaju da žive. Tako da danas u arheološkom smislu od svih tih logora nemamo ništa – nema ništa od Londinijuma jer je London nastavio da živi iznad njega, nema ništa od Mediolanuma, Milano je preko, od Singidunuma, Beograd je tu, ni od Sirmijuma, Sremska Mitrovica je iznad. E, jedino mesto na celom tom prostoru gde nemate novo naselje jeste Viminacijum, što je za nas metafizički nedokazivo, a tek logički nije. Zašto novo naselje nije ovde? Zašto, u krajnjoj liniji, Požarevac nije ovde, a on je na nezamislivo lošem mestu – okružen trima rekama, a ni na jednoj od njih? To je nama potpuna nepoznanica, ali nam zato danas dozvoljava da imamo oko 450 hektara neograničenog prostora za istraživanja.

Miomir Korać je svoju karijeru započeo još kao student radeći na iskopavanjima na lokalitetu Đerdap II. U Viminacijumu je od 1981. i tu je još uvek. Bio je od 1997. do 2000. kodirektor projekta sa Ljubicom Zotović, koja je do tada već punih 20 godina rukovodila istraživanjima u Viminacijumu. U poslednjih 19 godina lokalitet Viminacijum doživljava arheološki procvat otkad ga Korać vodi. Ima još tri godine do penzije.

Koliko je do danas istražen lokalitet u Viminacijumu?

To je zapanjujuće malo. Sa svojih 450 hektara Viminacijum je za jednu trećinu veći od Pompeje, a od toga mi smo istražili oko četiri odsto. Narednih 300 godina čekaju nas arheološka iskopavanja, a i Pompeja se istražuje još od 17. veka. Kada ovo pričam, uvek mi je interesantno da pomenem jedan detalj iz naše knjige utisaka. Ima jedna divna rečenica posetioca kome se, očigledno, sve ovde dopalo, ali mu je, izgleda, bilo malo: "Vrh, brate, kopaj brže!" Danas arheologija podrazumeva čitav splet različitih disciplina – od geofizičara, matematičara, elektroinženjera, stručnjaka za satelitsku navigaciju i analizu 3D objekata u zemlji. Mi znamo da na ovih 450 hektara nešto ima, ali nas uvek zanima šta ima. Kad preklopite nalaze svih disciplina, onda uveče na ekranu dobijete objekat. To je veoma uzbudljivo. Mi iz humanističkih nauka smo uvek bežali od matematike, ali sačekala nas je nekad u životu. A, opet, mi smo sve druge učili arheološkom jeziku tako da smo mi danas iznedrili nove discipline. U našem timu u ovom Domusu, istraživačkom centru je 25 istraživača, od toga 15 doktora nauka i deset doktoranada.

Dok razgovaramo, upravo ti istraživači, ali i razno drugo osoblje prilazi Koraću i srdačno se pozdravljaju. Svi ga grle, nije bio tu dve nedelje i čini se da je svima nedostajao. Izgleda da ova otvorena intimizacija nimalo ne urušava njegov autoritet.

Koji su najznačajniji nalazi u Viminacijumu?

Mi smo do 1997. istraživali rimsku nekropolu odnosno groblje. Istražili smo 13.500 grobova. To je najveći broj istraženih grobova u Rimskoj imperiji do sada. Mi smo se učili na Intercisi što je danas Dunajvaroš u Mađarskoj, tamo je nađeno 4500 grobova. Da bi vam bilo jasnije – u celoj Italiji je pronađeno 6000 grobova. Lično sam u studentskim danima iskopao oko 300, a kada arheolog u svom životnom veku iskopa 40 grobova, to se smatra za veliko iskustvo. Mi smo imali i po 50 grobova dnevno, to je bilo gotovo industrija. E, kad iskopate toliki broj grobova, onda oni počnu da deluju na vas i meni je bila prva stvar kad sam preuzeo upravljanje Viminacijumom da pobegnemo od nekropola. Mada, te nekropole su oslikavale impuls i život jednog grada. Nekropole su vam kao izvrnuta rukavica – recimo, nađete grob lekara, pa na osnovu njega možete da rekonstruišete zdravstvenu službu: pa vidite da, recimo, očni lekar ima instrumentarij koji se gotovo ne razlikuje od današnjeg; pa shvatite da on poznaje anatomiju oka, da ume da leči kataraktu. Arheologija danas ima zadatak da rekonstruiše jedan trenutak života, a to ni malo nije lako. Kad kopate sondu, tu jednu rupu, vi ništa celo ne nalazite, sve je u fragmentima i vi treba da rekonstruišete bilo da bukvalno sastavite neki predmet, bilo da shvatite šta taj nalaz predstavlja. To vam je kao kada vam stave povez na oči, pa vas povedu za ruku, pa u autobus, u voz, na brod i onda vam skinu povez sa očiju, upere vam pogled ka nebu i kažu: "E, sad mi reci gde sam te doveo." A dan vedar, nigde oblačka. E, to je isto tako i sa arheologijom. Jedan od tih sjajnih istraživača je bio profesor Dragoslav Srejović. On je šezdesetih godina kad se gradila brana na Đerdapu našao Lepenski Vir. A Lepenski Vir u tom trenutku nema analogije. Mi radimo po analogijama – ja sam nešto ovde našao, pa je neko u Dunajvaroši našao nešto drugo, pa je još neko našao i objavio rad, i sad ja gledam i upoređujem šta je slično, da li se nalazi slažu vremenski, tipološki. Imaš repere. Nauka voli modele, ne voli haos i pokušava nešto da definiše. A profesor Srejović definiše Lepenski Vir, koji nema nikakvih analogija, kao mezolitsku kulturu osmog ili devetog milenijuma pre nove ere. Kako? Ne znam.

Šta je potrebno da bi se postao dobar arheolog?

Prvo, zahteva od vas fizičku spremnost. Malo je lepih dana na terenu. Leti ste na suncu izloženi visokim temperaturama, a u jesenjim kampanjama ovde na Viminacijumu kiša pada horizontalno. Duva tako snažan vetar da oči ne možete da otvorite. Istraživači se vraćaju u smeštaj blatnjavi kao prasići. S druge strane, mora da te krasi analitika pomešana s nečim što ja ne umem baš najbolje da objasnim – ne postoji kod arheologa, bar ja takve nisam upoznao, da ustaju sa težinom posla. Dakle, ustajete i radite kao da vam je to hobi.

Molimo Koraća da nas provede kroz vilu i pokaže nam njene prostorije. Neke su otvorene za posetioce, poput muzeja, neke nisu, kao što su istraživačke laboratorije, a neke su privatne jer su tu smešteni istraživači. Pokazuje nam peristil, veliko dvorište popločano ciglom sa fontanom u sredini, stepenicama u pročelju i ulazom u muzej ispod portala oslonjenog na stubove.

"Mnogi umetnici su ugradili sebe ovde", priča nam profesor i podučava: "Da znate i vi – kad ste došli ovde, ostavićete deo duha hteli vi to ili ne. Deo duha fotografskog ili novinarskog, to uvek ide tako. Profesor Miroslav Lazović, jedan od naših najboljih mozaičara, autor je ovog mozaika u portalu. Tu je predstavljena Mezija, ona je personifikacija Gornje Mezije, kako se zvalo područje Srbije u rimsko doba, i njeni atributi lav i bik. Vila ima centralni peristil iz koga se granaju atrijumi. Jedan od atrijuma je ovaj u kojem su smešteni doktorandi. Kad doktoriraju, prelaze u atrijum preko puta. Smeštaj je potpuno isti i hrana je potpuno ista. Rimljani su prvi izmislili erkondišn. Čim uđete u vilu, a pogotovo u atrijum, temperatura je za par stepeni niža zbog konstrukcije krovova koja utiče na strujanje vazduha. Rimljani znaju sve. Oni bi se danas iznenadili možda jedino avion da vide. U Rimu, koji je u vreme Oktavijana imao milion stanovnika, postojali su ležeći policajci na raskrsnicama da spreče obesne mladiće iz bogatih porodica, a takvih ima uvek, da ulete u raskrsnicu i pogaze nekoga. To je jedan prostor gde postoji slobodna razmena ljudi, ideja i robe. To je rimska maksima, nije naša."

Mogu li se ondašnje i današnje vreme porediti u smislu svakodnevnog napretka?

Divan je članak izašao 2016. u "Njujork tajmsu" u kojem je pisalo da je to najbolja godina u istoriji civilizacije. Najveći broj obrazovanih ljudi u istoriji, najmanji broj dece umrle od gladi i tako dalje. Navodi čitav niz stvari iz kojih vidiš da čitav svet napreduje uprkos milionima poginulih i unesrećenih. Ja se slažem s tim člankom, možda sam optimista, ali smatram da svet uvek ide napred i da je čovek napravio nešto što niko drugi nije – pojam dobrote. Da imam tu moć, uveo bih da svi stanovnici na svetu imaju jednu ovakvu narukvicu. Zašto? Zato da svakog dana jedan sat gledaš emisiju o kosmosu i da onda vidiš onu sliku iz Vojadžera kada je napuštao Sunčev sistem. I da vidiš Zemlju kao jednu malu plavu tačku. Prva stvar koju će te ta slika naučiti je da budeš skroman. Da vidiš koliko je taj život na Zemlji dragocen.

Uvodi nas u biblioteku. Ta prostorija ne liči na ono kako laik zamišlja biblioteku iz vremena Rimljana. Više liči na englesku aristokratsku biblioteku iz perioda kraljice Viktorije. Pokazuje portrete svojih profesora u biblioteci i dok su Marija i Lenka zauzete fotografisanjem kružnih stepenica, galerije, visokih polica, pokretnih merdevina i susedne uske prostorije, Korać maše rukom i pomalo konspirativno počinje tiše da priča: "Ovo je profesor Milutin Garašanin, unuk Ilije Garašanina. A ovo je profesor Srejović, pa profesorka Cermanović, Đorđe Mano Zisi, Vladislav Popović, sve sjajni ljudi", nabraja Korać i još tiše se poverava: "Ponekad tako uđem, okrenem se da me neko ne gleda pa se malo ispričam s njima. Pitaju me: ‘Je li, mali, je l’ nas brukaš?’, kažem: ‘Profesore, za sada ne.’ Oni su me naučili ne samo zanatu, već i pogledu na život. Na neki su me način oblikovali i ja ne dozvoljavam, bar ne onima na koje imam uticaj, da ijednog profesora blate." Uvodi nas u usku prostoriju pored, sva je u drvetu, sa strana su klupe obložene zelenom kožom, sva mesta imaju masivne drvene rukohvate, u dnu prostorije su velike i čvrste stolice od punog drveta. Na ovom mestu su se branili mnogi doktorati istraživača u Viminacijumu. Korać nam objašnjava: "Ova se soba zvala Dom lordova zbog zelene boje kože. Onda su nam došli bivši rektori Bumbaširević i Popović kao i mnogi dekani i rekli: ‘Kakav Dom lordova, ovo je Senat.’"

Ostavljate utisak hedoniste, ne uživate samo u poslu. Da li je i to možda posledica druženja sa vašim profesorima?

Ima toga. Arheologija oslikava ceo život. Prva stvar koju vidite kad nešto iskopate, ne mislim samo na onih 300 grobova, jeste da shvatite koliko je život dragocen. I koliko ne treba preterano da ga trošiš na nevažne stvari. S vremenom shvatite da vi, u stvari, služite nečemu. Ja sam bukvalno sluga Viminaciju, ali srećni sluga. Novac je opasna kategorija, on traži vreme, a onda si sve manje s onima koje voliš. Tako s godinama imaš žal što se sa mnogim osobama nisi ispričao.

Uvodi nas u muzejski prostor u koji se ulazi ispod portala sa mozaikom Mezije. U desnom delu mozaika petougaonog oblika jedva se vidi mala plava linija koja likovno odvaja glavni prikaz mozaika od drugačijeg motiva u tom uglu. Na prvom nivou muzeja, preko puta interaktivnih ekrana, nalazi se nekoliko bista u koloru. Pažnju pored nordijskog lica svetle kože i kose privlači i bista tamne puti i kovrdžave kose. "Ovo su na osnovu lobanja pronađenih u nekropolama rekonstruisani izgledi stanovnika grada Viminacijuma", kaže Miomir Korać.

Na koji način je rekonstrukcija urađena?

Rađene su analize stroncijuma. Stroncijum se formira u vašem telu u zubima i kostima iz biljne i životinjske hrane koju jedete. Poluraspad stroncijuma je ogroman, nekoliko stotina hiljada godina, što je u odnosu na rimski period ogroman period. Stroncijum je na svakom mestu na planeti različit i to je izmereno. Zatim smo mi zajedno sa profesorkom Gizelom Grupe iz Državne antropološke zbirke Nemačke u Minhenu utvrdili devet kategorija stanovnika od kojih, da ne povredim nečija nacionalna osećanja, sedam uopšte nisu odavde. Tako ako slučajno budu uzimali vaš DNK… Srbi narod najstariji… (smeh).

Marija dodaje da je neko od njene rodbine uradio tu analizu: "Ispostavilo se da smo iz Irana."

"Eto, tako da znate da je u vama milion stvari", spremno Korać odgovara Mariji, a zatim zaključuje: "Rim je izmešao ogromnu populaciju na ovom prostoru. Ne samo deportacijom – bilo je i toga, jedan rimski imperator preselio je 100.000 varvara sa leve na desnu obalu Dunava, ali to nije najvažniji razlog. Upravo je slobodno mešanje stanovništva dovelo do devet tipova stanovnika."

Ispod muzeja je prostorija sa ogromnom maketom Viminacijuma i vojničkog logora koji je bio pored grada. Na maketi je sve što je prosečan rimski grad imao: forum, hramovi, vile, pijace, insule (višespratnice sa stanovima u kojima su živeli siromašni), amfiteatar, arena i Circus Maximus (mesto gde su se održavale trke dvokolica).

"Profesor Petrović je tri i po godine radio ovu maketu", objašnjava Korać i odmah prelazi na pitanje: "Kako mi znamo da je grad ovako izgledao? Prvo, smo ceo Viminacijum prešli geofizičkim metodama tako da znamo šta nas čeka. A pošto su to tipizirane građevine, mnogi su naučnici istražili slične po svetu, onda na osnovu debljine zidova statičari mogu da definišu spratnost objekata. Zato je ovo mogući izgled Viminacijuma."

Još jedan nivo ispod i dolazimo do povelike podzemne prostorije u kojoj je prijatno sveže. Sva je u mozaiku od plavog kamena, na podu je Hristov monogram u krugu, na plafonu gredama oivičeni pravougaonici sa žutim motivima zvezda. U nišama nekoliko rimskih sarkofaga, iskopanih u blizini, zatim desetak masivnih drvenih stolica naslonjenih na zidove, a iznad njih glave 18 rimskih imperatora koje su izvajali savremeni umetnici.

"Ovo je naša Plava dvorana", predstavlja Miomir Korać i objašnjava: "Ovo su biste 18 rimskih imperatora rođenih na teritoriji Srbije. To je potpuno luda priča posebne vrste – od više od 80 imperatora 18 je rođeno ovde. To će tek dobiti svoju naučnu verifikaciju jer prosto označava nešto. U trećem veku Rim je u krizi i obraća se (to je sad naša interpretacija koja je u koliziji sa zapadnoevropskim istoriografima) najzdravijem prostoru rimske imperije u tom trenutku, a to su Ilirika i Mezija, dakle, ovi prostori oko nas. Tu su se regrutovale najelitnije trupe. Vladari sa ovog područja počinju sa Trajanom Decijem koji je rođen u Sirmijumu i oni su jedan drugom u repu i oni će potom iznedriti jednog Konstantina koji je rođen u Nišu. Neki od njih su visokog ranga iz uglednih porodica, a neki su neobrazovani, samo dobri mačevaoci koji su se uzdigli u vojnoj hijerarhiji. Konstantin će promeniti civilizacijsko lice ove naše zemlje. Pazite, kakve su to stvari! Pa, iza toga Justinijan, rođen u Caričinom Gradu, koji će kodifikovati rimsko građansko pravo. Vidite koliko su ljudi sa ovog prostora dali i spasili rimsku imperiju i udahnuli joj novi život. Naravno, nemojte to da shvatite kao da su to srpski imperatori."

Pa, baš to. Kakve to veze ima sa Srbijom?

Ima veze sa prostorom odakle su regrutovani. Jedan prostor, ovaj naš, izvanredan za život, dao je izvanredne civilizacije. Nama ne treba izraz tipa "Srbi, narod najstariji." Da li smo nekada bili najpametniji? Ne mi, nego ljudi koji su živeli ovde. U Lepenskom Viru pre 10,000 godina ljudi skupljaju plodove, bave se lovom, prave naselja i imaju potrebu za prvom monumentalnom skulpturom, što se ne jede. To je eksplozija u glavi da bi se to napravilo. Zatim u istočnoj Srbiji, dva milenijuma kasnije, javljaju se prvi metalurzi, vade rudu, prerađuju je, prave predmete. To nije bilo ni u Španiji, ni u Nemačkoj, ni u Engleskoj. Imate jedan kontinuitet civilizacije na ovom tlu od 9500 godina. Ne najstariji, već najpametniji.

Ali, zar upravo ovo što ste sad ispričali ne daje vetar u leđa kvazi naučnicima da i dalje insistiraju na svom stavu da su Srbi narod najstariji?

Vi nikoga ne možete da sprečite da tvrdi šta god hoće. To je potpuno legitimno. Za lokalnu upotrebu, možete da zaludite određeni broj ljudi: "Aha, pa jeste. To smo mi, pljunuti. Eno, vidim po nosu, rođak mi je." Poenta je u tome što morate da date dokaz, arheologija počiva na dokazima. Ne možete samo na osnovu lingvističkih egzibicija koje sprovedete da tvrdite o kontinuitetu, o pismu vinčanskom itd. Ja nemam arheološki dokaz te vrste o Srbima kao narodu najstarijem. Možda bih voleo kao pripadnik ovog naroda, ali nemam dokaz. Ali, vi ne možete da prenebregnete da je prva monumentalna evropska skulptura nastala u Lepenskom Viru. To vam govori da je ovaj prostor izvanredan za život. Nemojte da sumnjate da dok hodate po ovom prostoru, da se u vaša stopala utapa sva ta civilizacija.

A kako onda tumačite da već dugo mi nismo sposobni da iznedrimo jednu pristojnu državu? Zašto još uvek životarimo?

Arheologija nas uči – sad ću nešto anatemski da kažem – da uopšte nije važna teritorija koju držite. Važno je da sačuvate materijalne i ljudske resurse i da se prema njima odnosite kako treba, a teritoriju ostavite po strani. Ona će 50 godina biti veća, pa 100 manja, zavisi od okolnosti. To je strašno mereno našim životima, ali mereno arheološkim životima to nije tako strašno. Prema tome, možda mi i nismo tako loši u odnosu šta nemamo.

Iz podzemnog sveta Korać nas vodi na površinu, ka delu vile koji je suprotan i simetričan atrijumu u kojem su smešteni doktorandi i tu nam pokazuje tri laboratorije. Za laboratoriju za obradu ljudskih ostataka kaže da imaju najbogatiju kolekciju ostataka deformisanih lobanja. Izgledaju kao da im je gornji deo čela nečim pritisnut tako da se nazad potiljak izdužio. Smatra se da su običaj doneli Huni i da je takva lobanja predstavljala estetski poželjan izgled ili određeni status. Taj efekat se postizao bandažiranjem dečje glave u veoma ranom uzrastu. U susednoj laboratoriji je ogroman sto prepun različitih fragmenata grnčarije razvrstanih u gomilice prema boji i tipu koje čekaju na mukotrpnu rekonstrukciju. Na policama okolo i na podu veliki broj već sastavljenih ćupova, amfora i ostalih sudova. Korać naglašava da je ovde nađen najveći broj različitih tipova grnčarije na jednom mestu. Preko puta u zooarheološkoj laboratoriji dve istraživačice proučavaju kosti životinja. Kažu da su pronađene i kosti jaguara, koji je verovatno doveden u Viminacijum za borbu sa gladijatorima.

Na koji način se Viminacijum finansira?

Ima više izvora – od Ministarstva kulture, što su minorna sredstva, do Ministarstva energetike, koje zbog eksploatacije uglja mora po sili zakona da odvaja određenih 0,3 odsto investicija, što je enorman novac, ali naravno, dobijamo mnogo manje. Zatim, imamo šest, još malo ćemo imati osam međunarodnih projekata koje finansira Evropska unija. Ti projekti čine ukupno oko šest miliona evra.

U Viminacijumu je prošle godine organizovan 24. "Limes", međunarodni kongres arheologa koji se održava na svake tri godine. Ugostio je više stotina istraživača iz 45 zemalja i za potrebe kongresa izgrađena je replika rimskog legijskog logora. Domaćini tvrde da sobe za smeštaj izgledaju slično onima pre dva milenijuma sa po tri kreveta na sprat izrađenih od grubo tesanih debelih greda. Razlika je što su ove opremljene klimom i kupatilom. Prateći objekti su velika kuhinja i trpezarija sa drvenim stolovima i klupama. Tu su i dve multifunkcionalne prostorije za predavanja i radionice. Budućnost ovog projekta Korać vidi u školskim ekskurzijama i rekreativnim nastavama, ali i tim bildinzima zainteresovanih kompanija. Pored velikog broja edukativnih radionica za sve uzraste nalazi se i Park avanture sa različitim planinarskim i drugim fizičkim preprekama. Dok nas vodi da vidimo najnovija iskopavanja kod kapije koja povezuje delimično rekonstruisan amfiteatar, opet mu prilaze kolege istraživači i radnici koji ga srdačno grle. Pitamo Miomira Koraća da li je u skorije vreme na lokalitetu bilo pljačkaša arheološkog nalazišta.

"Kako da ne", spremno odgovara i dodaje: "Devedesetih godina mi skoro da nismo istraživali jer nije bilo sredstava. Postojale su organizovane grupe ljudi koje su lokalnom stanovništvu plaćali 500 ili 1000 maraka da ne obrađuju njive. Oni su govorili da su pod zaštitom Marka Miloševića, ne znam da li je to istina. Pravili su posebno konstruisane plugove koji su orali više od metar u dubinu. Izoru tako njive, a za njima je išla oružana pratnja sa metal detektorima i samo su kupili metalne predmete, novčiće. A, recimo, izoru ceo nadgrobni spomenik. Mi smo bili skeptični šta ćemo posle toga naći. Na neki način, Viminacijum je spaslo pravljenje arheološkog parka koji je zaživeo. Naravno, danas je lokalitet pokriven kamerama."

Koliko se artefakata sa nalazišta u Viminacijumu čuva u muzeju u Požarevcu?

Svi predmeti koje smo pronašli do 2009. mi smo predavali muzeju. Od 2009. ne damo im ništa zato što njih svakih desetak godina neko opljačka. Prva pljačka je bila osamdesetih kada je jedan zaposleni sa kriminogenom biografijom iz kase izneo svih 680 zlatnih predmeta od kojih su neki svetski unikati. Od tih predmeta 60 ili 70 nikad nisu pronađeni. Onda mi opet deset godina skupljamo, pa predamo muzeju u Požarevcu. Oni postave alarm, video-nadzor, ali jedne noći zaborave da zaključaju vrata i sve to da uključe. Naiđe neki pijanac, slučajno se nasloni na vrata, muzej otvoren, on uđe da vidi šta ima. Ja u te priče ne verujem, suviše sam mator. E, od tada im ne dam.

Još jedan važan segment arheoloških nalaza u Viminacijumu jesu ostaci praistorijskih mamuta. Na kopu Kostolac nađen je jedan kompletan skelet (treći u svetu, a drugi je nađen prilikom iskopavanje gline u fabrici "Toza Marković" iz Kikinde i nazvan Kika) mamuta koji je dobio ime Vika. Pored Vike nađeno je još nekoliko kostiju pet drugih mamuta. Za izlaganje ovih ostataka napravljena je posebna prostorija iskopana u jednoj od litica Viminacijuma koji je nekada bio na obali Dunava. Danas je reka udaljena od nalazišta više od kilometar. Prostorija za mamute liči na pećinu, ali na krovu se nalaze specijalni prozori koji omogućavaju osvetljavanje muzejske postavke dnevnim svetlom.

"Vika je legla, zapala u pradeltu reke Morave i tu je uginula", objašnjava Korać kako je praistorijska životinja baš tu skončala: "Mi smo iskopali zemlju oko nje, kao jedan sarkofag i tako smo je preneli zajedno sa zemljom. Tri meseca smo to radili, dve dizalice od po 200 tona su je podizale. Došli su naučnici Dik Mol iz Roterdama i Adrijan Lister iz Londona, pa su različite stvari počeli da govore. Jedan kaže da je uginula pre 1.700.000 godina, drugi kaže nije nego milion. Onda jedan kaže da je muško, drugi da je žensko, jedino su se složili da je bila stara 63 godine na osnovu zuba. Najinteresantnije je da je Vika početak jedne vrste, a kraj te vrste su ovi ostali mamuti koje smo našli. Oni su živeli pre 170.000 godina."

Tokom jednostavnog ručka, sastavljenom od bistre supe s rezancima, musake od krompira, kupus salate u izobilju i dva slatkiša – lenje pite i oblandi, Koraću zvoni telefon. Posle kraćeg razgovora kaže da ga zove prijatelj iz detinjstva sa Novog Beograda, proslavljeni košarkaški trener Božidar Maljković. Za susedna dva stola ruča dvadesetak doktora nauka i doktoranada. U zvaničnoj biografiji Miomira Koraća na sajtu Viminacijuma piše: "U periodu od 2003. do 2015. godine bio je mentor sedam studenata na doktorskim i magistarskim studijama, a kao član ili predsednik komisije za odbranu doktorskih i magistarskih teza učestvovao je u 16 odbrana." Raspoloženje istraživača u Viminacijumu je baš onakvo kako je Korać opisivao – rade svoj posao kao da im je hobi. Udruženim naporom nas troje reportera "Vremena" pokušavamo da saznamo kakav je njegov stav o sumnjivim doktoratima političara o čemu javnost razglaba već pet godina.

Iz ugla pedagoga i naučnika, kako vi posmatrate skandal sa doktoratom Siniše Malog?

Uvek je bilo, čitali smo Nušićevog "Dr", ljudi koji su želeli da imaju nešto što nemaju. Ali, naučnik ima, osim klasične lične karte koju svi posedujemo, još jednu ličnu kartu, a to je CV. U tom naučničkom CV-ju ima zapisano šta ste diplomirali, magistrirali, doktorirali. Pa, koje ste radove objavili pre doktorata. Doktorat, to su me učili moji profesori, nije kraj, već početak karijere. Vi tek tada ulazite u jedan svet. Kad vidite nečiji CV, vi odmah znate da li jeste ili nije naučnik. Ja, prosto, nisam video taj doktorat da bih mogao da tvrdim da li je plagijat ili nije. Nisam bio ni u jednom telu da bih mogao da vidim taj doktorat. Ako je tačno što javnost u tom smislu kaže, to je već obrađeno na različitim mestima, recimo u "Dr" Branislava Nušića. Sve to u životu dođe na svoje.