Pokretanje direktnih srpsko-albanskih pregovora na vrhu tražila je srpska strana pošto se u dosadašnjih sedam rundi takozvanih tehničkih pregovora gotovo svako važnije pitanje sudaralo sa pitanjem kosovskog statusa. Srpski pregovarački tim su u ponedeljak 24. jula u Beču predvodili predsednik Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica i ministar inostranih poslova Vuk Drašković, a čini li su ga članovi pregovaračkog tima Slobodan Samardžić, Leon Kojen, Sanda Rašković-Ivić, Dušan Bataković, Goran Bogdanović, Marko Jakšić, šef premijerovog kabineta Aleksandar Nikitović, savetnici Tomas Flajner, Aleksandar Simić, Vuk Jeremić i šef predsednikovog kabineta Miroslav Rakić.

Na strani kosovskih Albanaca bili su predsednik Fatmir Sejdiu, premijer Agim Čeku, predsednik Skupštine Kolj Beriša, opozicioni lideri Hašim Tači i Veton Suroi i članovi prištinskog ekspertskog tima koje je predvodio Ljutfi Haziri.

Predsedavao je posrednik Marti Ahtisari, a učestvovali su njegov zamenik Albert Roan, američki izaslanik Frenk Vizner i izaslanik EU-a Štefan Lene, 11 političkih direktora Kontakt grupe, predstavnika EU-a, OEBS-a i NATO-a, a od domaćina, austrijski kancelar Volfgang Šisel i ministarka spoljnih poslova Ursula Plasnik.

SRPSKI PREDLOG: Premijer Koštunica je pošao od konstatacije da se u evropskoj istoriji ne može pronaći nijedan presedan koji bi mogao da posluži kao argument da se Srbiji oduzme 15 odsto njene teritorije; te da treba zaboraviti pomisao da je za budući status Kosova i Metohije moguće naći rešenje koje bi bilo suprotno evropskim standardima, strano evropskom iskustvu i protivno načelima međunarodnog prava.

On je naglašavao da se razgovori vode pod pokroviteljstvom Saveta bezbednosti UN-a i da je okvir za razgovore utvrđen jasnim pravilima koja proizlaze iz Povelje UN-a, Helsinškog završnog akta i Rezolucije SB-a 1244, a da sva ta tri dokumenta nedvosmisleno garantuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i njene međunarodno priznate granice.

Premijer je izložio detalje srpskog predloga o suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju, koji je učesnicima podeljen pre početka pregovora, a koji ima velike sličnosti sa odranije poznatim Planom srpske vlade za Kosovo i Metohiju.

Suštinska autonomija (substantial autonomy) je inače bila izraz veoma često upotrebljavan od strane američkih i zapadnih političara u krizi 1998–1999, ali je malo ko mogao da objasni šta taj pojam podrazumeva.

Nezavisnost, uslovna nezavisnost, odložena nezavisnost i neka forma nezavisnosti su pojmovi koji su ušli u opticaj kasnije.

Po srpskom predlogu, suštinska autonomija bi bila rezultat ustavnog dogovora u pregovaračkom procesu, koja bi bila predviđena opštim sporazumom, uključena u red najviših ustavnih obaveza Srbije i Kosova i Metohije, i bila međunarodno garantovana.

Po tom predlogu, Pokrajina bi imala institucije zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Raspolagala bi finansijskom autonomijom i samostalno bi obavljala poslove neophodne za njen unutrašnji ekonomski, socijalni i kulturni razvoj.

Kosovo bi imalo skupštinu biranu na neposrednim izborima, koja bi imala unapred određen garantovani broj poslanika koji predstavljaju Srbe i ostale nealbanske zajednice. Odluke koje se tiču njihovih vitalnih interesa, uključujući i donošenje pokrajinskih zakona, ne bi mogle valjano da budu donete ako "za" ne glasa i većina poslanika srpske nacionalnosti.

Srbiji bi, prema tom predlogu, pripale nadležnosti koje su povezane s državnim suverenitetom (spoljni poslovi i kontrola granica, određen broj zaštitnih funkcija u oblasti osnovnih prava, u zaštiti vlastitog verskog i kulturnog nasleđa i u oblasti posebnih carinsko-inspekcijskih poslova).

Funkcije odbrane ne bi se sprovodila u pokrajini, jer bi ona, kako je to rekao predsednik Tadić, bila demilitarizovana, a da ne dođe do nasilja fizičkog ili nekog drugog, najveću odgovornost bi snosila međunarodna zajednica.

Po srpskom predlogu Kosovo i Metohija može i treba da sprovodi međunarodnu saradnju u svim oblastima svojih ustavnih nadležnosti sa drugim državama, regionima i međunarodnim organizacijama – ukoliko za takve odnose nije neophodan međunarodnopravni subjektivitet, uz uslov da uvažava interese matične države Srbije.

U cilju uklanjanja prepreka slobodnom kretanju ljudi, robe, kapitala i usluga, ustavom bi bile utvrđene oblasti saradnje između Beograda i Pokrajine. Bili bi utvrđeni i posebni oblici saradnje u pojedinim sektorima kao što su bankarstvo i platni promet, usklađivanje poreske politike, infrastrukturni sistemi, komunikacije.

Po sadržaju, Predlog Beograda predviđa više ingerencija i sigurniju poziciju za Kosovo nego što je to bilo u Ustavu SFRJ iz 1974.

ALBANSKO NE: Albanska strana je ignorisala taj predlog, odbila je da se posle svega upušta u razmatranje bilo kakve solucije o autonomiji (Suroi) i ponavljala je stav da je nezavisnost alfa i omega, kako je to formulisao Fatmir Sejdiu, koji se pozivao na nepokolebljivu i nesalomivu volju najvećeg broja građana Kosova da ono postane nezavisna i suverena država. Koštunica je na to odgovorio da se do nezavisnosti može doći samo najgrubljim kršenjem međunarodnog prava i dovođenjem u pitanje nečega što je sam temelj međunarodnog pokreta, a to je teritorijalni integritet i suverenitet postojećih država.

Predsednik Srbije Boris Tadić ocenio je da srpska strana, koja je došla da pregovara, od Albanaca nije čula nikakve pojedinosti, osim ultimativnog zahteva za nezavisnost. U neformalnom delu razgovora bio je organizovan zajednički ručak na kome je ostao predsednik Tadić, a Koštunica je izbegao ručak zbog konsultacija s članovima srpske delegacije pred nastavak razgovora. Upitan o utiscima posle susreta s Fatmirom Sejdiuom Tadić je rekao da je susret potvrdio velike razlike među njima.

Druga tačka sučeljavanja odnosila se na aktuelno stanje na Kosovu.

Koštunica je konstatovao da je albanska strana prikazivala stanje na Kosovu kao idilično, a da su izlaganja kosovskih Srba Marka Jakšića i Gorana Bogdanovića ukazivala na oporu stvarnost Kosova.

Srpski pregovarači su očito računali na tvrd stav albanske strane i dali su nagoveštaje da ne nameravaju da ustanu od pregovaračkog stola.

Koštunica je govorio o tome da su strpljivi razgovori jedini put koji može dovesti do sporazumnog i kompromisnog rešenja, a predsednik Tadić konstatuje da su ovom trenutku pregovori veoma teški, ali treba veoma intenzivno učestvovati, braneći vlastitu legitimnu poziciju.

Da li je pozicija Beograda posle Beča jača ili slabija, teško je reći.

Indikativno je, na primer, to da se u dokumentu EU-a "Buduća uloga i doprinos EU-a na Kosovu", koji je nedavno dospeo do medija, nijednom ne pominje Srbija, mada se ponavlja da se ne želi prejudicirati konačno rešenje za budući status. Tim nacrtom za neki prelazni period predlaže se da buduća međunarodna misija raspolaže s tri vrste ovlašćenja: za poništavanje zakona i odluka koje nisu u skladu s međunarodnim standardima, za kažnjavanje i otpuštanje kosovskih funkcionera i za privremeno preuzimanje izvršne vlasti (što jako liči na Bosnu).

PRITISCI: Američki izaslanik Frenk Vizner je već u utorak 25. jula bio u Beogradu, očito radi novih pritisaka (sudeći po saopštenju američke ambasade traži konstruktivan stav Beograda u tekućim pregovorima o Kosovu), ali možda i zbog priprema narednih rundi (pored razgovora sa Koštunicom, Draškovićem i Tadićem, susret sa šefom ekonomskog pregovaračkog tima i sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve).

Ahtisari je zamolio delegate koji su učestvovali u prethodnim rundama pregovora da odlože letnje odmore i da nastave razgovore početkom avgusta (predviđena dva sastanka). On u prvoj polovini septembra ima nameru da referiše Kontakt grupi, a potom i generalnom sekretaru UN-a.

Po Albertu Roanu, pritisak će na obe strane biti nastavljen. Planirane su i ekspertske posete Beogradu i Prištini. Kontakt grupa je odmah po završetku bečkog sastanka izdala saopštenje u kome kaže da se nada konstruktivnom angažovanju, fleksibilnosti i spremnosti na obe strane da se postigne realno rešenje zasnovano na kompromisu. U tom tekstu se kaže da je Priština pokazala fleksibilnost u razgovorima o decentralizaciji, ali da treba da bude i predusretljivija u mnogim pitanjima i da pokaže dalji napredak u primeni standarda (nekad je to bila ključna reč, sad se pominje samo uzgred).

Kontakt grupa ponavlja svoj poziv Beogradu da ukine naredbu o platama za kosovske srpske prosvetne radnike, da preda katastarske knjige i prestane sa opstruiranjem učešća kosovskih Srba u kosovskim institucijama. Taj pritisak traje više od četiri godine – kosovski Srbi odbijaju učešće u institucijama zbog ugroženih prava i nemogućnosti kretanja, a međunarodna administracija ih gura u kosovske institucije verovatno zato što bi izveštaji UNMIK-a lepše izgledali.

Od Beograda se traži da pokaže više fleksibilnosti u razgovorima no što je to do sada činio, pogotovu u vezi sa decentralizacijom, uprkos ponavljanim porukama (predsednik Tadić) da upravo Beograd nije zadovoljan tokom tih tehničkih pregovora. Predsednik i premijer Koštunica su pre mesec dana pokrenuli inicijativu da se što pre sklopi i odmah počne s primenom sporazuma o decentralizaciji vlasti u Pokrajini i zaštiti Srpske pravoslavne crkve na Kosovu.

Koštunica je negativno reagovao na to pisano saopštenje Kontakt grupe: ako se očekuje fleksibilnost, kako se ističe u tom saopštenju, onda je srpska strana do sada zaista pokazala maksimum fleksibilnosti, i u odnosu na ono što se na Kosovu dešava sa Srbima i nealbancima i u odnosu na traženje rešenja i predloge koje su do sada davali.

U zapadnoj štampi bečka runda je zabeležena, ali čini se da je u naslovima zapaženiji albanski zahtev za nezavisnost, nego srpska ponuda. "Njujork tajms" u svom izveštaju, pozivajući se na neimenovane funkcionere Ujedinjenih nacija, konstatuje da proces mora biti doveden do kraja, te da će, ako pregovori propadnu, Savet bezbednosti verovatno usvojiti novu rezoluciju koja bi bila nametnuta obema stranama.

Kod kuće, kako je Koštunica pre mesec dana najavio, sada bi bilo normalno očekivati da se Skupština Srbije, koja je prema sopstvenoj rezoluciji poslednji domaći sudija u tim pregovorima, posle letnje pauze upozna sa stanjem na zelenoj čoji.

Kulturna baština i zaštita

Baš kao što je slučaj i s većinom drugih stavki u pregovorima o konačnom statusu Kosova, konačni dogovor po pitanju srpskih crkava i manastira na Kosovu još se i ne nazire. Prema zvaničnoj informaciji, objavljenoj posle sedme runde pregovora, 18. jula 2006, pregovarački timovi "nisu postigli dogovor o broju i veličini zaštitnih zona srpskih verskih i kulturnih spomenika".

Prema navodima dnevnika "Blic", kancelarija međunarodnih pregovarača (UNOSEK) ponudila je da zaštićenim zonama bude proglašeno deset manastira, odnosno ukupno 1476 hektara površine, s tim što bi tek trebalo da budu iscrtane okvirne zone za Gračanicu, Gazimestan, selo Velika Hoča, Prizren i Lipljan. Za sada, nezvanično se navodi da se zaštićena zona za Pećku patrijaršiju prostire na 193 hektara, Sokolicu 47, Gorioč 122, Zočište četiri, Dečane 866, Svete Arhangele 27, Banjsku 63, Budisavce 28, Draganac četiri i manastir Devič 122 hektara. Šta to zapravo znači? Ukratko, to da će navedeni manastiri i tačno određen prostor oko njih biti pod zaštitom međunarodnih snaga – imajući u vidu da tako zaštićene zone zauzimaju više prostora od same manastirske zemlje, moglo bi se očekivati da objekti i pokretna imovina u njima budu adekvatno "pokriveni". To i inače nije sporno. Sporno je, naime, koliko će takvih zaštićenih zona zapravo biti: pregovarački tim Beograda predložio je najpre 42 zaštićene zone, uz dogovor sa SPC-om taj broj smanjio je na 39 i svoje zahteve tako sveo na zaštitu tri odsto ukupnog broja verskih i kulturnih objekata na Kosovu. S druge strane, albanska delegacija i UNOSEK su planom o desetak zaštićenih zona svoju ponudu sveli na varijantu u kojoj bi zaštitu imao samo jedan odsto objekata.

Prema zvaničnim podacima Republike Srbije, na Kosovu je pre ratnih dejstava bilo ukupno 208 srpskih i vizantijskih i 116 albanskih i turskih spomenika zaštićenih zakonom. Od tog broja, tokom i posle 1998, nepovratno su stradala 52 srpska, dva albanska i tri turska zaštićena spomenika, a oštećeno ih je otprilike još toliko. (Pošto su ovi podaci objavljeni pre uništavanja 25 crkava i manastira u martu 2004, broj stradalih srpskih objekata trebalo bi uvećati za bar još toliko). S druge strane, međunarodne organizacije uglavnom su ostajale neme pred takvim podacima: u više različitih izveštaja, uništavanje srpskih spomenika navođeno je uzgred, uz napomenu da je reči uglavnom o objektima sagrađenim "u poslednjih 20 godina".

U međuvremenu, na sastanku održanom od 8. do 16. jula, Komitet UNESCO-a za svetsku kulturnu baštinu prihvatio je predlog da se na listu spomenika ugrožene svetske baštine uvrste Pećka patrijaršija, Gračanica i Bogorodica Ljeviška u Prizrenu. Takođe, odlučeno je da se prošire zaštitna zona i atar oko Patrijaršije i Gračanice. Na ovom spisku se od 2004. nalazi i manastir Veliki Dečani.

T.S.