Predsedničke privilegije
Srpski koeficijent
Dok se u većini demokratskih zemalja vrlo precizno vodi "knjigovodstvo" koliko poreske obveznike koštaju njihovi eks-predsednici, kod nas je ova sfera u priličnoj meri – maglovita
Vaclav Havel, ovenčan gotovo svim svetskim priznanjima, konačno odlazi u zasluženu penziju. Havel (66) je posle Tomaža Masarika i Gustava Husaka najduže bio stanovnik dvorca na Hradčanima, punih trinaest godina. Jedan je od najuspešnijih tranzicionih lidera Istočne Evrope – bio je prvo predsednik Čehoslovačke, a potom Češke. Ovaj popularni državnik, pisac, disident i zatočenik sa političke, a sva je prilika i javne scene silazi početkom januara sledeće godine.
Kao i toliki događaji u istoriji ove zemlje, i ovaj teče mirno, bez skandala i preterivanja. Ovih dana u češkom parlamentu treba da bude izglasan zakon
koji bi odredio da Havelova penzija bude oko 3000 eura, da uživa besplatno stanovanje i kancelariju, da ima besplatno zdravstveno osiguranje, da se nadležne službe i dalje staraju o njegovoj bezbednosti, da na raspolaganju ima auto sa vozačem. Komunisti su jedina parlamentarna stranka koja, izgleda, ima neke primedbe na ovaj zakon koji obezbeđuje skroman, ali dostojanstven penzionerski status bivših predsednika.
POLITIČKO PLEMSTVO: I tako, dok se u većini demokratskih zemalja vrlo precizno vodi "knjigovodstvo" koliko poreske obveznike koštaju njihovi eks-predsednici, na primer u Češkoj i Americi (pogledati okvir "Siromašni Hari Truman"), u drugim, velikim i bogatim, na primer u Rusiji Borisa Jeljcina je Putin ispratio u penziju sklopivši "dil" sa kojim javnost ni izdaleka nije bila upoznata.
I kod nas je ova sfera u priličnoj meri – maglovita. Udovica Jovanka Broz godinama bezuspešno traži svoje "zakonsko pravo"; suprotno slovu zakona Mirjana Marković je po odluci predsednika Vojislava Koštunice više meseci ostala u predsedničkoj vili Mir na Dedinju, iako njena porodica ima vlastite, vrlo impresivne nekretnine na "čarobnom brdu". Da bi porodica Milošević-Marković izvela megalomanske "adaptacije" prekršeno je još nekoliko zakona…
Krajem 1998, posle godina strašne inflacije, sankcija i izolacije, ratova i bede, posle svih onih demonstracija i protesta građana širom Srbije, donesen je – Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica kojim se ustoličava, kako je jedan lucidni hroničar gorko primetio, "političko plemstvo" nasuprot "kontejnerskoj klasi".
Ovaj zakon, po nekima jedan od najsramnijih u novijoj istoriji našeg parlamentarizma, sikofantski je obrazložio ministar pravde Dragoljub Janković, uz napomenu da će biti primenjen retroaktivno, od 1990. godine! Uz ogromne prinadležnosti, "izabrana lica" uživala bi i čitav niz neverovatnih privilegija. Naravno, kako je sve pravljeno po cezarističkoj meri tadašnjeg političkog vrha i njegove kamarile, predsednik Republike imao bi platu 20 odsto veću od najviše funkcionerske plate, a kad ode u penziju dobijao bi 85 odsto ove plate, imao bi doživotno lično obezbeđenje, ali i obezbeđenje za članove uže porodice, kao i objekata boravka, imao bi i kancelariju, zaposlenog za administrativne poslove, službeni automobil, šofera i pomoć u kući. Najmanje troje ljudi bilo bi u ovoj funkciji. Mnogima su, pored ove nušićevske slike s brojnom poslugom, najviše zasmetali neki koeficijenti: plata predsednika Republike izračunavala bi se tako što bi se prosečna plata u republici pomnožila s koeficijentom 18, na to onda dolaze razni koeficijenti za svaku započetu godinu radnog staža, najviše za 20 dosto… Bila su tu, u slučaju predsednika Republike, i posebna prava za suprugu…
Kada je donesen ovaj zakon, profesor Pravnog fakuleta Dragoljub Kavran, stručnjak za javno pravo, rekao je da ovaj akt "izaziva duboku zabrinutost, pre svega zbog ekonomskih posledica jer predstavlja ogromno opterećenje za mali i ovako napregnut budžet". On je izračunao da kada bi isti procenat iz budžeta koji kod nas predviđa ovaj zakon bio na snazi, na primer, u Americi, plata predsednika Bila Klintona bila bi 204 puta viša od sadašnje i iznosila bi oko 47 miliona umesto tadašnjih 230.000 dolara, a predsednik bogate Švajcarske bi po "srpskom koeficijentu" imao čak 300 puta veću platu!?
Posle vrlo kritičkih tonova sa svih strana, uključujući i inicijativu članova SPS-a iz Bora, sramni Zakon je ukinut posle samo nekoliko nedelja, 28. decembra 1998. Ukinula ga je ona ista Skupština Srbije koja ga je izglasala 7. decembra.
PO DRUGI PUT: A onda je, posle nepunih godinu dana, 4. novembra 1999. posle svih strahota bombardovanja, ista persona dramatis, republički ministar za pravosuđe Dragoljub Janković, opet izašao pred Skupštinu Srbije da bi predložio jedinstven zakon za jedinstvenog predsednika:
"Budući da je predsednik Republike jedinstven među nosiocima javnih funkcija, u tom smislu što je jedino on izabran neposredno od strane čitavog naroda, celog biračkog tela, stalo se na stanovište da i njegove dužnosti i prava ovim zakonom treba individualizovati", rekao Janković.
Prema Predlogu zakona o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike, ovaj funkcioner je dužan da savesno i odgovorno obavlja svoju funkciju, pridržava se Ustava i zakona i čuva državnu tajnu i po prestanku obavljanja funkcije. Spisak predsednikovih prava je duži. Predsednik ima pravo na posebnu zaštitu od napada na njegovu čast i dostojanstvo, na lično obezbeđenje, rezidenciju, pravo na korišćenje voznog parka koji obezbeđuje obavljanje funkcije predsednika Republike i pravo na besplatan prevoz u svim vrstama saobraćaja. Predsednik ima pravo i na platu veću za 20 odsto od najviše plate za nosioce državnih funkcija u Republici Srbiji koju prima u punom iznosu i ako je pre stupanja na predsedničku funkciju ostvario pravo na penziju. Kad prestane da obavlja tu funkciju, predsednik Republike ima pravo na penziju u iznosu od 85 odsto predsedničke plate. Po prestanku obavljanja funkcije, predsednik ima pravo na doživotno obezbeđenje, obezbeđenje najuže porodice, obezbeđenje objekta, pravo na zaposleno osoblje za obavljanje administrativnih poslova, službeni automobil i vozača. Štedro i rastegljivo.
Već tada je Demokratska stranka Srbije ocenila da Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike "reguliše samo privilegije, a ne i obaveze predsednika": Zakonom nije propisano da predsednik javnosti stavi na uvid podatke o svom imovinskom stanju, kako u vreme kandidature i kada bude izabran na funkciju predsednika tako i po isteku mandata, što je predviđeno propisima koji važe u demokratskim državama. DSS je tada poručivao da je "bezočno i bestidno govoriti o doživotnom ličnom obezbeđenju i rezidenciji u vreme kada narod na jednom delu Srbije nije bezbedan, a oni koji su izbegli ostavljeni su bez krova nad glavom".
OPŠTI INTERES: Posle smene Miloševićevog režima došlo je, februara 2001. i juna iste godine, do izmena i dopuna ovog zakona koji je po mišljenju dr Stevana Lilića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, "sveden na razumnu meru": bivši predsednik Republike ima pravo na doživotno lično obezbeđenje i obezbeđenje objekta u kome stanuje. Na ovim poslovima angažovana je jedna osoba. Ima pravo i na jednog administrativnog službenika koji ima osmočasovno radno vreme. Bivši predsednik ima pravo da "po potrebi" koristi službeno vozilo. Ovde se više ne naglašava specijalni predsednički koeficijent, već platu, odnosno penziju bivših predsednika reguliše Zakon o radnim odnosima (predsednička plata je 20 odsto viša od najviše funkcionerske plate).
U Zakonu je napravljena još jedna važna intervencija: lice koje je osuđeno na zatvor duži od šest meseci ne ostvaruje posebna prava predviđena ovim zakonom.
"U trenutku kada se donosio ovaj Zakon, nije se imalo u vidu da će Milošević završiti u Hagu. Kako je visok stepen verovatnoće da će biti i osuđen, mislim da bi trebalo da ima pravo na administrativnog službenika koji bi mu pomagao u sređivanju arhive i u sličnim poslovima… Bilo bi to u opštem interesu", kaže u razgovoru za naš list profesor Stevan Lilić.
Američki eks-predsednici: Siromašni Hari Truman
Bil Klinton, "vešti Vili", bivši predsednik SAD, mnogo putuje i mnogo priča: hroničari su izračunali da je prošle godine širom sveta održao 75 predavanja i da je za neka dobio i po nekoliko stotina hiljada dolara! Kad se ovoj cifri doda 12 miliona dolara, koliko je dobio za svoju autobiografiju koju tek treba da napiše, Klinton je finansijski vrlo uspešno proveo svoju prvu "umirovljeničku" godinu. Nekim američkim medijima ovo je bio najnoviji povod da javno postave pitanje nije li vreme da poreski obveznici prestanu da plaćaju račune svojih bivših predsednika, multimilionera.
Naime, bivši američki predsednici dobijaju penziju od 157.000 dolara godišnje (što je približno toliko i u eurima). Pored toga, bivši predsednici do kraja života imaju plaćeno zdravstveno osiguranje, specijalno obezbeđenje, kancelarijski prostor, službenike, besplatno putuju bilo kojim prevoznim sredstvom, ne plaćaju poštarinu i telefon.
Tradicija je da svaki američki predsednik ima biblioteku i muzej koji, naravno, nose njegovo ime. Dobro, tačno je da su sredstva za ove institucije obezbeđena iz privatnih fondova, ali poreski obveznici plaćaju za osoblje zaposleno u ovim, po pravilu ne naročito posećenim ustanovama, kažu oni koji smatraju da bivšim američkim predsednicima, multimilionerima treba ukinuti ove privilegije.
Američki Kongres je tek 1958. izglasao Zakon o bivšim predsednicima, kojim se utvrđuje da bivši nacionalni lideri dobijaju penziju i beneficije koje smo pomenuli. Naime, kada je Hari Truman otišao u penziju, bila je javna tajna da je ostao bez para: plata predsednika SAD nikada nije bila osobito velika za američke standarde i Truman je posle Bele kuće sa ženom Bes morao da se preseli kod svoje tašte, I ode "iza sedam gora", u gradić Indipendens u državi Montani. Javno se žalio da nije u mogućnosti da plaća službenike koji bi otvarali hiljade pisama koje svakodnevno dobija. U to vreme jedini živi američki eks-predsednik osim Trumana bio je Hebert Huver, koji je pre dolaska u Vašington kao rudarski inženjer zaradio ogromne pare, pa je čak odbijao da kao predsednik SAD prima platu! Ipak je, iz solidarnosti sa Trumanom, prihvatio da prima penziju, tvrdi istoričar Ričard Norton Smit.
Mada su mnogi bivši američki predsednici bili izuzetno imućni, neki su kao Julisis Grant totalno bankrotirali. Granta je Mark Tven nagovorio da napiše memoare i tako spase sebe i porodicu bede. Grant je umro samo nedelju dana pošto je izdavačima predao rukopis: porodici je ostalo pola miliona dolara. Peti predsednik SAD Džejms Monro je posle Bele kuće živeo sa kćerkom u Njujorku. Tu je i sahranjen: porodica nije imala novca da ga prenese u rodnu Virdžiniju. Posle nekoliko ovakvih slučajeva u američkom Kongresu, ali i van njega, sve glasnije se čulo da je nedopustivo da bogata Amerika ovako postupa sa svojim bivšim predsednicima.
Sada, kada se većina američkih predsednika ubraja u izuzetno imućne ljude, javnost postavlja pitanje da li poreski obveznici zaista treba da plaćaju za njihove ogromne kancelarije (Klintonova je šest puta veća od Ovalne sobe u Beloj kući!), ali i činovničku svitu.
Prema "Los Anđeles tajmsu", bivši predsednici bez po muke zarađuju ogromne pare: Ronald Regan je tako 1989. za kratak nastup na jednom simpozijumu u Japanu dobio dva miliona dolara, Buš senior zarađuje godišnje oko četiri miliona dolara držeći predavanja. Neki hvale bivšeg predsednika Džimija Kartera, koji je jedini izabrao drugačiji način života kada su se za njima ugasila svetla političke pozornice: on je osnovao Karterov centar, neprofitnu organizaciju koja se bori za mir u svetu, ljudska prava i poboljšanje zdravlja svetske sirotinje. Pored toga, osnovao je i Habitat for Humanity: gde, konkretno, s drugim dobrovoljcima radi na podizanju stanova za siromašne porodice. Kartera neki zovu pomalo ironično i "majka Tereza", aludirajući na neverovatan samopregor u pružanju pomoći onima sa društvene margine. Za neke je Karter prvi američki postmoderni predsednik, posle koga su došli Ford, Regan, Buš senior, Klinton. I svi, sem Regana, koji boluje od Alchajmerove bolesti, i dan-danas primaju debele pare, za tanke govore, tvrde oni koji misle da je vreme da se radikalno skreše Zakon o bivšim predsednicima.
Slobodanka Ast
Slovenija: Janez na Brdu
Milan Kučan, dosadašnji predsednik Slovenije, odslužio je dva mandata bez selidbe, nastanjen u tipskoj, jednospratnoj atrijskoj kući u sasvim običnom ljubljanskom naselju Murgle. Kakav će status imati kao eks–predsednik
Skorašnji odlazak Milana Kučana sa funkcije predsednika države izazvao je u Sloveniji burnu polemiku o privilegijima i pravima koje bi trebalo da uživaju bivši, ali i budući predsednici Republike. Polemika se u međuvremenu toliko odužila da će odluku o korpi "predsedničkih privilegija" Drnovšekova vlada usvojiti tek posle drugog kruga izbora za predsednika države (dakle, posle 1. decembra), što je donekle nezgodan detalj pošto je upravo Janez Drnovšek, aktuelni šef vlade, favorit u trci za zauzimanje Kučanovih znamenja. Posledično – Drnovšek je i potencijalni uživalac potonjih privilegija (kad siđe s funkcije), pa je Janšin deo opozicije iz petnih žila opstruisao zakon, koji bi im se inače svideo (kad bi iko od njihovih prvaka bio u poziciji da u bliskoj budućnosti uživa u njegovim blagodetima).
Bilo kako bilo, Kučanov status (ali i svih budućih slovenačkih eks-predsednika) na milosti i nemilosti je – bar posredno – Janeza Drnovšeka. Ako pobedi u predsedničkoj trci 1. decembra, jasno je da će zakon proći relativno glatko. I s te tačke gledišta nije čudno da je Milan Kučan među predsedničkim kandidatima javno izdvojio Janeza Drnovšeka kao čoveka koga bi najviše voleo da vidi na svom mestu.
Tako se predlog zakona o uslovima za obavljanje predsedničke funkcije i dalje nalazi u parlamentarnoj proceduri, uz najave da će usvajanje u parlamentu proći najkasnije do kraja ove godine. U vladinom predlogu o privilegijama bivših predsednika precizirana su posebna prava, koja bi po isteku mandata trebalo da pripadnu starom predsedniku. Istina je da predsednik Republike i prema važećem zakonodavstvu zadržava pravo da godinu dana po odlasku sa funkcije prima istu platu, oko 3500 eura mesečno. Ali, to i nije neka posebna ugodnost pošto slične odredbe važe za ustavne sudije, ministre, predsednika vlade i poslanike… Milan Kučan, pored toga, želi da posle odlaska sa funkcije zadrži titulu "bivši predsednik države", kao i pravo na učešće na državničkim svečanostima. Nije zaboravljena ni apanaža – ako poslanici desnice u parlamentu ne odluče drugačije, Kučan će u predsedničkoj plati s regresom i dodacima moći da uživa bar još dve godine, ukoliko je to period u kome će ispuniti uslove za penziju.
Zanimljivost je da su u pripremi rečenog zakona učestvovala i dva predstavnika iz sadašnjeg Kučanovog kabineta, uprkos tome da je Kučan svojevremeno izjavljivao da posle silaska sa funkcije ne želi službeno vozilo ni telohranitelje. Kritičari zakona su stoga izračunali da će dodatne privilegije za bivšeg predsednika olakšati državni budžet najmanje za 300.000 pa do 600.000 eura godišnje. Iako treba priznati da Milan Kučan za mandata nije bio naročiti rasipnik. Dosadašnji predsednik Slovenije odslužio je dva mandata bez selidbe, nastanjen u tipskoj, jednospratnoj atrijskoj kući u sasvim običnom ljubljanskom naselju Murgle (u kome, doduše, u jednakim kućicama u nizu stanuje dobar deo bivše političke elite); troškove boravka plaća sam, a kvadratura pomenutog stana je, bar kako piše slovenačka štampa, skromna, tako da Kučan živi "lošije od mnogih auto-lakera, zidara i vulkanizera".
Poslanici Janšinog SDS-a najavili su da će minirati i odredbu po kojoj se bivšim predsednicima u slučaju da promene posao iz državne blagajne do smrti isplaćuje razlika između nove plate i 90 odsto predsedničkih primanja. Ni to nije sve – najviše negodovanja izazvale su odredbe prema kojima bi bivšim predsednicima pripadalo pravo na kancelariju, najmanje jednog stručnog saradnika i sekretaricu, pravo na lično obezbeđenje, na obezbeđenje kuće ili stana i stalnu upotrebu službenog vozila sa šoferom. Sva ova prava bivši predsednik prema predlogu zakona može da izgubi samo u slučaju da ga Ustavni sud razreši sa funkcije po osnovi ustavne optužbe zbog kršenja zakona.
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je slovenačka javnost suzdržana prema navedenim predlozima. Oko 71,5 odsto ispitanika misli da predsednik nema pravo na boravak u predsedničkoj palati još dve godine po isteku mandata, 76 odsto protivi se dodatnom administrativnom osoblju, 75 odsto smatra da je nepotrebno lično obezbeđenje, 87 odsto upitanih bivšem predsedniku uskraćuje pravo na daljnju upotrebu službenih kola, a retka većina (53 odsto) podržala je predlog da se bivšem predsedniku omogući pristup arhivu koji pokriva period u kome je obavljao taj posao. Istom procentu (oko 53 odsto) ispitanika mrska je, međutim, ideja da predsednik stupanjem na dužnost "osvaja" i predsedničku rezidenciju.
Pri odlučivanju o ovako osetljivoj temi poslanicima nije od velike pomoći ni praksa u drugim državama Zapada. Dok u nekim državama sličnu postpredsedničku zaštitu uopšte ne praktikuju, u drugima je ona deo tradicije.
U Sloveniji je javnost složna samo u tome da sadašnji i budući predsednici "ne bi smeli da žive u garsonjeri", dok je sve ostalo u rukama parlamenta i vlade.
Situaciju oko usvajanja zakona o prihvatljivim "predsedničkim privilegijama" dodatno otežava sad već javna tajna da Janez Drnovšek ozbiljno razmišlja da se posle izbora za predsednika preseli u obnovljenu zgradu "Oranžerije" na Brdu kod Kranja (u kompleksu koji je nekada pripadao Karađorđevićima, a koji je kasnije koristio J.B.Tito)… Sve to je municija za slovenačku opoziciju, koja tvrdi da bi ovakav popis privilegija Sloveniji naneo mnogo štete, ne u moralnom već u materijalnom smislu – kroz koju deceniju, kad bi se broj "odsluženih predsednika" povećao, troškovi za rezidencije, službena kola i osoblje postali bi nepodnošljivo visoki.
Svetlana Vasović–Mekina
