U prvim reakcijama na niz "incidenata" tokom i posle finalnog meča vaterpolo prvenstva Evrope (Srbija i Crna Gora vs. Hrvatska 9:8) uzalud je tražiti naznaku bilo kakve veze s navijačkim nasiljem od pre petnaestak godina, nasiljem koje je neposredno prethodilo raspadu "velike" Jugoslavije. S jakim razlogom: što se raspalo, raspalo se. S druge strane, zanimljivi su "akcenti" istaknuti u prvim izjavama domaćina šampionata (Slovenija) i državnih zvaničnika Hrvatske, Srbije i Crne Gore (potonje dve su jedna ekipa).

Slovenci su uredno ugasili televizijsku sliku nereda na bazenu u Kranju, možda strahujući od narušavanja imidža male, dobro uređene, alpsko-jadranske evropske države na početku turističke sezone. Ivica Račan je istakao da nemili događaj ne znači vraćanje Hrvatske u večni krug balkanskog nasilja; RTS je hladnokrvno prevideo demoliranje hrvatske ambasade u Beogradu; novosadska policija je odlučila da službeno saopštenje o neredima odloži za kasnije… Zamrzavajući sliku na vedro nebo i gust avio-saobraćaj, režiser prenosa iz Kranja zaboravio je da isključi ton, pa se iz ofa manje-više jasno čuo razvoj tekućih obračuna; službeni Zagreb bio je zgrožen i diplomatski energičan; s "pobedničkim slavljem" u Beogradu i Novom Sadu ostaje da vidimo šta će biti, posle zvaničnih izvinjenja (Hrvatskoj), pretnji ukidanjem budućih dočeka šampiona i, za sada bar, nerazjašnjenim policijskim pucanjem u masu "navijača".

Povodom ove priče još će se raspravljati, možda čak nešto i rešavati. Žalosni simptom neke nove – naše – varijante loše beskonačnosti očit je već u brzini s kojom su, za razliku od policije, reagovali ovdašnji političari. Oni već znaju ko je, kako i zašto organizovao divljanje u Beogradu i Novom Sadu.