Najistaknutiji članovi Srpskog poslovnog kluba Privrednik i predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije sastali su se za ručkom u prostorijama kluba u Šekspirovoj 27. U najmanju ruku čudo: za svega nekoliko sati predstavnici rada i kapitala, po suštini svog postojanja večito sučeljenih, u atmosferi razumevanja i međusobnog uvažavanja, dogovorili su da upute predsedniku i premijeru Srbije zvaničan poziv za hitan sastanak, e da se dogovore o merama Vlade i Narodne banke Srbije o stabilizaciji kursa, pružanju finansijske podrške privredi i stimulisanju domaće potrošnje. "Šta je u tome čudno?", pita se Ljubisav Orbović, predsednik najvećeg sindikata u Srbiji. "Oni zapošljavaju 100.000 radnika, mi predstavljamo te radnike. Prirodno je, dakle, da razgovaramo." Reč je, veli, o problemima koje muče i njih kao predstavnike kapitala i nas kao predstavnike zaposlenih.

"VREME": Na čiju je inicijativu sastanak održan?

LJUBISAV ORBOVIĆ: Inicijativa je potekla iz dijaloga sindikata iz "Knjaza Miloša" i poljoprivrede oko nekih problema koje imaju u "Knjazu" sa gospodinom Bekom. Nakon tog razgovora se rodila ideja da se održi ovakav sastanak. To je bila ta inicijalna kapisla: pitali su da li bismo želeli da razgovaramo, mi smo odgovorili potvrdno.

Šta je to bilo u "Knjazu", kakav problem, pa je iniciran ovaj "sastanak na vrhu"?

To je bila redovna komunikacija: mi sa predstavnicima u firmama imamo redovne razgovore – potpisivanje kolektivnih ugovora, pregovore oko tih kolektivnih ugovora, neka druga pitanja zaštite na radu, ili već nešto, zavisi šta je to o čemu sindikat i poslodavci razgovaraju. U svim tim firmama mi imamo sindikate u velikoj većini i moram da kažem, sa naše tačke gledišta, ne ulazeći sada u neke druge probleme, oni su socijalno odgovorni: isplaćuju redovno plate, imamo potpisane kolektivne ugovore, nema nepovezanog staža, imaju redovno zdravstveno osiguranje, možda čak i neka dodatna osiguranja, da ne ulazimo sada u te pojedinosti… Sa te strane, oni su za nas legitimni i potpuno prihvatljivi za ove razgovore. Nažalost, mi moramo pregovarati i pregovaramo i sa onima koji krše ljudska prava u firmama, sa onima koji vrše mobing: i sa takvim poslodavcima mi kao sindikat pregovaramo. Inače, da postoji pravna država, oni nikada ne bi bili poslodavci.

Dočim u preduzećima velikih poslodavaca takvih primera nema?

Nismo dobijali primedbe, generalno gledano. Moram da kažem da ne ni pojedinačne, možda negde u nekim momentima. Ali, generalno, za čitav ovaj period mi nismo imali prijava. Postojale su neke naznake u nekim slučajevima, ali da je neko konkretno došao, to ne.

Plaća se prekovremeno, ne štimuju se radne liste, svi su srećni i zadovoljni…

Nismo imali pritužbe, mada svi znamo da postoje takve stvari. Kod nas sve postoji, mi ne sporimo to pitanje. Da bi došlo do rešavanja tog problema predstoji veliki konflikt, ili dijalog, zavisi šta će biti između sindikata i poslodavaca u narednom periodu. Ovo je pokušaj da se stvori ambijent iz kojega bi posle mogli da razgovaramo o nekim sledećim koracima. Vi nećete smanjiti prekovremeni rad ako na ulici stoji 50 ljudi koji čekaju na to radno mesto. To je suština problema – ambijent u kome se momentalno nalazimo kao zemlja, kao građani: imamo blizu milion ljudi nezaposlenih, dolazi do spuštanja cene rada, ucenjuje se… Mi u ovom slučaju nismo s njima raspravljali o tome, mi sa njima govorimo samo i isključivo o stvaranju ambijenta, jer ćemo ući u još veću krizu, da će još više moći da rade to što rade i da ucenjuju na bilo koji način. Ovo je bilo pitanje uzajamnog interesa, stvaranja zdravijeg ambijenta u zemlji da bi moglo da se dođe do bilo kakvog dobra. Nastavi li se ovako, da u ovoj zemlji gde ionako nema posla, ovo malo posla što ima rade tuđi radnici, da ovo malo tendera što imamo država plaća iz prihoda običnog građanina, a daje drugim nekim radnicima iz drugih zemalja da rade, znači da mi imamo ozbiljan problem. Kada se to pitanje reši onda mi možemo nastaviti dalje, pokretanje pregovora, potpisivanje kolektivnog ugovora i tako dalje.

Najveći poslodavac u Srbiji je država, ali kad god sindikat hoće da pregovora sa državom, prvo preti štrajkom, ili organizuje štrajk, pa tek onda pregovara. U ovom slučaju nije tako. Da li je reč o paktu sindikata i krupnog kapitala kao pripremi pregovora sa državom?

Mislim da ste to dobro definisali. U ovom slučaju, da budemo iskreni, mi u tim firmama nemamo razlog da štrajkujemo. Nismo seli sa njima da bi se pravio neki odnos tipa "šta vi radite, što ne isplaćujete plate?" U svim tim firmama je prosek zarada iznad proseka Republike, iznad proseka gradova u kojima se nalaze, i one se isplaćuju redovno. Mi ulazimo sa njima sada u pregovore, ne u štrajk. I kada je u pitanju država, ne ulazimo odmah u štrajk, već prvo ulazimo u pregovore. Smisao svega su pregovori, znači dijalog, kada nema dijaloga, onda se ulazi u štrajk, ili kada ne može da se nađe rešenje. Štrajkuje se zato što nema socijalnog dijaloga.

Ako nema problema, čemu ovaj sastanak?

Nismo se sa njima sastali zato što imamo problema u njihovim firmama, naprotiv, mi smo pregovarali i razgovarali u strahu da ćemo ako se kriza nastavi i ako se nastavi sa ovakvim rešavanjem problema, imati probleme u budućnosti. Pokušali smo da napravimo jedan korak ispred i da do toga ne dođe, ako već ne kasnimo. Ako se nastavi ovako, sigurno će doći do novih otpuštanja radnika i u tim firmama o kojima govorim, onda nastaje problem. Pokušaj, smisao ovog sastanka je da, opet se vraćam, uključimo treću, tj. prvu stranu i da sa njima pokušamo da napravimo jedan ambijent, da oni kažu šta je to što je problematično: kada je u pitanju kurs, kada su u pitanju tenderi, rezerve u bankama i tako dalje.

Šta je konkretno dogovoreno na ovom sastanku?

Suštinsko je pitanje stvaranja privrednog ambijenta u društvu, iz kojega bi mogla da se pokrene privreda i da se zaustavi pad nezaposlenosti, da se zaustavi pad plata, odnosno da bi u nekom kraćem vremenskom periodu moglo da dođe do rasta plata. Ono o čemu smo takođe razgovarali je kontrola potrošnje novca od strane države i pitanje velike diplomatske aktivnosti koju su predsednik Tadić i naša diplomatija obavili u poslednjih godinu dana. Imali smo prilike da svi veliki državnici prime našeg predsednika ili da oni dođu ovde, ali šta smo mi kao država ekonomski dobili od toga: poklonili smo NIS, dobili dva kredita, dolaze nam Kinezi da prave most, Rusi nam dali 200 miliona da finansiraju budžet, a ovih 800 za privredu stoje po strani. To što je otišlo para u budžet to je samo trošak, to neko mora da vrati, a nema ko drugi nego svi mi odavde. I šta onda sa našom privredom? Rezultat dogovora je da zajednički nastupimo ispred Vlade Republike Srbije, da uputimo jedan dopis, dato je saopštenje za javnost i to je to. Očekujemo da dođe do razgovora i verovatno ćemo pripremiti zajedničku platformu koju ćemo dostaviti Vladi Republike Srbije, odnosno premijeru.

Da se zaustavi pad dinara?

Pitanje kursa vrlo je značajno, kao i pitanje rezervi banaka: da li je to dovoljno ili ne, ne bih mogao da govorim, ne bih želeo da se mešam u to, ali bi bilo interesantno da čujemo šta oni misle o tome. Šta znači ako mi držimo svoje rezerve u nekim bankama van zemlje i imamo kamatu jedan odsto, a pritom uzimamo kredite sa kamatom od pet ili šest odsto. O tome će svakako odlučiti Vlada, ali je logično i da sasluša najveći sindikat, odnosno predstavnike zaposlenih i da sasluša predstavnike poslodavaca. Poenta tih razgovora je da mora da uđe i treća strana – država, i to kao prva u toj trojki: da razgovaramo i da pokušamo da se nađu neka određena rešenja.

Kako izgleda Klub privrednika iznutra?

Malo sam kasnio, tako da kada sam stigao, ušao sam pravo za sto tako da nisam imao neke prilike da ga vidim. Pa, otprilike, malo bolje sređen restoran, ono što sam ja video. Sasvim pristojno.