Oko 11.30 časova 2. aprila, ispred kafića "Mariki" u Zvečanskoj ulici stao je svetli alfa romeo: muškarac – po navodima medija – u maskirnoj majici, sivoj trenerci i crnoj kapi izišao je sa suvozačkog mesta i iz heklera otvorio vatru… Ubijen je Rade Rakonjac (52), a ranjeni su Stojan Novaković Cope i Goran Ristanović – prvi je sedeo za stolom sa Rakonjcem, a drugi u samom kafiću.

Ristanović je bivši košarkaš i, po svoj prilici, slučajna žrtva u ovom zločinu. Rakonjca i Novakovića međutim spaja jedan čovek – komandant paravojne Srpske dobrovoljačke garde (sdg) Željko Ražnatović Arkan: Rakonjac mu je bio telohranitelj, a Novaković potpredsednik njegove Stranke srpskog jedinstva.

Još jedno ime takođe se našlo u centru pažnje. Reč je o Luki Bojoviću, koji u španskom zatvoru čeka izručenje u Srbiju gde je optužen da kao šef kriminalnog klana stoji iza više ubistava. Naime, on i Rakonjac su kao članovi SDG početkom devedesetih čuvali Arkanovu decu, a zajednički su optuženi i za iznudu 2005; optužnica je potom zastarela.

Inače, zločin je izvršen u nedelji kada su, bez jasnog povoda i izvora, mediji naširoko raspredali da, pored drugih naručenih likvidacija u Srbiji tokom devedesetih, bivši predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević stoji i iza ubistva Arkana 15. januara 2000. u hotelu "Interkontinental", a policijska akcija "Vihor" – kontrola najvažnijih saobraćajnih punktova u Beogradu neposredno posle ovakvih krivičnih dela – završena je pronalaskom spaljenog alfa romea na Voždovcu.

TRAGOM TIGRA: Priča o Radetu Rakonjcu i Stojanu Novakoviću priča je o Arkanu, najpoznatijem srpskom paravojnom komandantu i ikoni podzemlja; o delovanjima i sudbinama iz njegove Garde sastavljene od Zvezdinih navijača, kriminalaca, ratnih profitera, masovnih i sitnih ubica, patriota, klinaca hipnotisanih ratnom propagandom; priča je to krvavija i mračnija nego što je izgledao kafić u Zvečanskoj drugog aprilskog podneva u kome je, po svoj prilici, došlo do još jednog obračuna kriminalnih klanova.

"Neki od tih Arkanovilh ljudi vratili su se svojim porodicama, žive u tišini i niko ne zna gde su bili i šta su radili. Kako neko može da zna da mu komšija ima krvave ruke do lakata? Neki od njih su postali i ugledni biznismeni, regularni članovi društva", kaže za "Vreme" jedan bivši pripadnik paravojnih jedinica. Nije bio u Arkanovim tigrovima, ali je mnoge od njih poznavao: "Možete vi da mislite o Arkanu šta hoćete, ali manji deo jedinice su bili ti koji su vršili likvidacije, pljačkanja. Iz mog kraja, nekoliko drugara se prijavilo. Većina su bili lokalni krimosi, ali bilo je i poštenih koji su otišli iz patriotskih razloga – vole Srbiju, imaju neku rodbinu tamo itd."

Jedan od pomenutih krimosa, kako kaže naš sagovornik, skinuo se u Erdutu sa droge: "Poginuo je čist."

"Kada sam ih sretao tokom ili posle rata, niko nije imao loše mišljenje o toj priči. Oni su bili smešteni kao vojska, imali su vrhunsku opremu koja ti u ratu spasava život, nisu transportovani na front kao stoka, kao što je to JNA radila, imali su platu i, što je najvažnije, sigurnost – znali su da će, ako treba, svi da poginu za jednog. Međutim, rat je definisano stanje – ovde je prijatelj, a na onoj strani je neprijatelj. U miru ništa nije definisano…"

Arkan je pričao da je Gardu formirao 11. oktobra 1990, u manastiru Pokajnica kod Velike Plane. Da je iza svega stajala Državna bezbednost MUP-a Srbije – nije pominjao. Izvesno je samo to da će im se svima zajedno u narednih pet godina trag pratiti po ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Centar Arkanove Garde bio je u bivšoj kasarni u Erdutu.

"Sećam se kada me je Arkan proveo kroz spavaonice i u jednoj od njih rekao: ‘U ovoj sobi ima, recimo, 250 godina zatvora’", rekao je u dokumentarnom serijalu Jedinica Dragan Vasiljković poznatiji kao Kapetan Dragan.

O Gardi kao sigurnoj kući od pravosuđa i policije svedoči Kristijan Golubović. Dok čeka suđenje za trgovinu narkoticima i uz podebeo kriminalni dosije iz devedesetih, Golubović je više puta pričao kako su ga Arkan i Milorad Ulemek Legija sklonili u Erdut nakon što je 1993. pobegao iz Petog opštinskog suda, skočivši kroz prozor drugog sprata.

Golubović se nije dugo zadržao u Gardi, ali jesu drugi koji su dopadali Arkanu "na čuvanje".

Nakon što je ranio Mihajla Divca, kriminalca sa Novog Beograda, Arkan je u Gardu primio Luku Bojovića, sina svog dugogodišnjeg prijatelja i direktora Beogradskog zoološkog vrta Vuka Bojovića. Bojović ubrzo stiče čin potporučnika, a Rakonjac, u emisiji "Goli život" Milomira Marića (avgust 2013), ističe ga kao najhrabrijeg gardistu i "najvećeg Srbina među gardistima".

U Erdutu, Bojović produbljuje svoje prijateljstvo sa Legijom, instruktorom i Arkanovim operativnim komandantom. Ovo poznanstvo će mu značiti kasnije:

Legija će se nakon rata naći na čelu Jedinice za specijalne operacije (JSO) i postati uz Dušana Spasojevića šef Zemunskog klana. Zahvaljujući tim vezama, danas mediji o Bojoviću pišu kao nasledniku "Zemunaca". Na rođendanskoj svečanosti Garde, 1994. godine, Arkan sumirao je u govoru život i priključenija njenih članova: "Mnogi su se vratili svom civilnom životu, prethodnom životu. Garda je od 26 dobrovoljaca na početku, izrasla u moćnu sumu sa oko pet hiljada boraca. Većina tih ljudi je časno i pošteno obavljala svoj posao, ali kako u svakom žitu ima kukolja tako je i sa mojim borcima."

Izgovarajući reč "kukolj", Arkanu je sigurno kroz glavu prošao slučaj Marinka Magde, "srpskog trboseka". Ovaj bivši legionar i bivši član SDG-a, sa svojom bandom uglavnom iz Garde, početkom 1994. ubio je šestoro ljudi u Subotici, među kojima i desetogodišnjeg dečaka, četvoro u mađarskom Segedinu (među njima još dva maloletna dečaka) i troje ljudi u Kečkemetu. U Srbiji je osuđen na smrtnu kaznu, a njenim ukidanjem preinačena je u 40 godina zatvora. Doživotnu robiju služi u zatvoru u mađarskom gradiću Šatoraljaujhelj, na granici sa Ukrajinom.

U Magdinoj grupi je bio i Arkanov gardista Siniša Petrić Zenica. Osuđen na 15 godina zatvora, beži 2003. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici da bi se u februaru 2012. ponovo našao iza rešetaka – ovaj put zajedno sa Lukom Bojovićem u Valensiji.

Motiv za zločine Magdine grupe bilo je koristoljublje. Isti motiv je pripisivan i celoj Arkanovoj Gardi: nakon njenog pojavljivanja na ratištima u Srbiju su stizali šleperi sa video-rekorderima, televizorima, frižiderima. Takođe i slavonska hrastovima, nafta i cigarete; istočna Slavonija kao deo Krajine naprosto je bila Arkanova privatna država.

Arkan je u to vreme nedodirljiv, a usta su mu puna patriotizma: između ostalog, kao primer ljubavi prema Srbiji, navodi da je na front doveo svog najstarijeg sina Mihajla. Ovaj bivši član SDG-a danas u Las Vegasu ima restoran.

Paralelno sa aktivnostima Garde, Arkan razvija političku karijeru: decembra 1992. postaje poslanik u Narodnoj skupštini ispred grupe građana "Za Kosmet". Sledeće godine osniva Stranku srpskog jedinstva (SSJ).

GODINE OBILIĆA: Nakon Erdutskog sporazuma iz novembra 1995. Arkanova Garda napušta Erdut. Formalno raspuštena, prema sopstveni izvorima imala je 383 ranjena i 51 poginulog pripadnika ratnim dejstvima.

Međutim, manji deo ove paravojne formacije zajedno sa pripadnicima "crvenih beretki" ući će 1996. u Jedinicu za specijalne operacije. Ostatak se vraća "prethodnom životu".

Nebojša Đorđević Šuca prvi je od njih koji će stradati u sačekuši: 12. oktobra 1996. ubijen je pred svojom kućom u Zemunu, dok je parkirao svoj automobil vukovarskih registracija. Više od dvadeset metaka iz automatske puške završilo je u Đorđevićevoj glavi; očevidaca nije bilo, a nepoznati napadači su do danas ostali takvi. Udovica Aleksandra postaće kasnije druga supruga Milorada Ulemeka Legije.

Kao i Rade Rakonjac, Đorđević je u SDG-u imao čin pukovnika. Međutim, neuporedivo veći značaj imalo je naručeno ubistvo Arkanovog neposrednog "poslodavca": načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije i komandant srpske Teritorijalne odbrane u istočnoj Slavoniji, Radovan Stojčić Badža ubijen je u piceriji "Mamma mia" 11. aprila 1997. Ovaj zločin do danas nije razjašnjen.

Prethodnom životu su se vratili i pevači, bivši članovi SDG-a, Oliver Mandić i Toni Montano. Poslednji je, navodno, demantovao da je imao veze sa Gardom, ali u novinama iz tog perioda ima svedočenja da su se ova dvojica popularnih pevača "šepurili po čitavoj Srbiji kao manekeni i slikali se u uniformi gde god su stigli". U Gardi je bio i Dušan Prelević, poznati beogradski pevač koji je umro 29. jula 2007.

Mandić je, inače, bio portparol i intendant u SDG-u. Kako je sam pričao, upravo je on upoznao Arkana i njegovu treću ženu Cecu Veličković i to na jednoj od proslava u Erdutu. Sa pesmom "Ono što ti nisam rekao" učestvovao je u finalu izbora za srpskog predstavnika za Eurosong 2013. godine.

Zamenivši uniformu odelom, umesto crne kape Arkan na glavu stavlja gel za kosu i okreće se biznisu, pre svega FK "Obiliću". Operacija preuzimanja kluba izvedena je preko Novakovića (ranjenog 2. aprila): u julu 1994. fudbalski klub "Obilić" raskida ugovor sa kompanijom "Kopeneks", a novi vlasnik postaje Stojan Novaković Cope. Ubrzo će ga na tom mestu zameniti Arkan, a Novaković će potom postati potpredsednik SSJ-a i dever na venčanju Arkana i Svetlane Cece Ražnatović. U "Obiliću" pojedinci iz Garde dobijaju posao kad god treba, naravno kao civili.

ZBOGOM KOMANDANTE: Najveći udarac za Srpsku dobrovoljačku gardu desio se 15. januara 2000. godine. Tada je u holu hotela "Interkontinental" ubijen Željko Ražnatović. Pored njega stradali su i njegovi prijatelji Milenko Mandić Manda i Dragan Garić. Za ovaj zločin, 9. oktobra 2006. osuđeni su Dobrosav Gavrić, na 35 godina zatvora, Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić na 30 godina.

Na Arkanovu komemoraciju u Domu sindikata, 19. januara 2000, između ostalih došli su pisac Brana Crnčević, bivši portparol JUL-a a danas ministar u srpskoj vladi Aleksandar Vulin, vlasnik RTV Pinka Željko Mitrović, pevači Oliver Mandić, Toni Montano, Zoran Kalezić, Aca Ilić i Rade Jorović, kompletan prvi tim FK "Obilić" sa direktorom Dragoslavom Šekularcem na čelu…

Među desetinama čitulja, jednu u "Večernjim novostima" potpisuje i Rade Rakonjac: "Zbogom moj voljeni komandante". Istog dana, jednu daje i u "Politici", a pored njega potpisan je i Luka Bojović.

Nakon likvidacije u "Interkontinentalu", vođstvo SSJ-a preuzima Borislav Pelević. On je bio general SDG-a i Arkanov kum. Kasnije se SSJ utopila u Srpsku radikalnu stranku, a potom će Pelević postati i član predsedništva Srpske napredne stranke. Istupivši iz nje, na poslednje parlamentarne izbore izašao je sa grupom građana "Patriotski front dr Borislav Pelević" i osvojio 4514 glasova – manje nego što je imao pri prijavljivanju svoje izborne liste. Član SSJ-a bio je Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine i treći čovek aktuelne jake političke koalicije koju čine Socijalistička stranka S rbije, Partija ujedinjenih penzionera Srbije i Markovićeva Jedinstvena Srbija (JS). Palma je kao kandidat SSJ-a 2000. godine postao republički poslanik, da bi svoju stranku osnovao 2004. Pored svega drugog u Jagodini, i danas vodi Arkanov humanitarni fond "Treće dete".

Posle Arkanove smrti usledio je niz likvidacija ljudi koje su imali veze s njim. Tu su pripadnik Garde Nenad Pumpalović Pumpa, zatim Milan Đorđević Bombona, jedan od najbližih Arkanovih prijatelja…

Posle petooktobarskih promena 2000, nove vlasti izručuju Slobodana Miloševića Sudu u Hagu, a u središtu političkih igara između činilaca nove vlasti našao se Milorad Ulemek Legija. Ovaj Arkanov prvi saradnik u Gardi i svojevrsni naslednik biće nekoliko godina kasnije osuđen četiri puta na maksimalnu kaznu od četrdeset godina zatvora: za atentat na premijera Zorana Đinđića; za otmicu i ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stamobolića i atentate na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića; za likvidacije Zemunskog klana…

Nakon Arkanove smrti i Legijinih optužnica, vesti od bivših članova SNG-a se proređuju. Pre tri godine, mediji pišu o sukobu Cece Ražnatović sa Vojkanom Đurkovićem Puškarom. Oni su, naime, vodili spor zbog 116.000 evra od iznajmljivanja Arkanove imovine u Bijeljini u kojoj Đurković i danas živi. Ovaj bivši vođa "Delija" i major u SDG-u 2005. godine je uhapšen zbog optužbi za etničko čišćenje u svom gradu; pušten je nakon nekoliko meseci.

GODINE ČEKANJA: Šta je sa članovima Srpske dobrovoljačke garde koji nisu bili dovoljno dobri da ih Legija uzme u JSO, koji nisu imali znanja da naprave kafanu, legalno ili kriminalno carstvo, koji nisu imali dovoljno samokontrole da počnu novi život "običnih komšija", da pobegnu pre dizanja poternica i sakriju se u nekim afričkim pustarama u kojima debelo naplaćuju svoje tigrovske veštine, šta je sa onima koji su izbegli "sačekuše"?

Jednog takvog "Vreme" je sasvim slučajno našlo u Bačkoj Palanci. Ima dečačko lice, obrijan je i kratko ošišan. Ruke i oči mu drhte, nema sve zube. "Danas sam socijalni slučaj… Nemam posao, nemam porodicu… Reći ću ti iskreno, prosim ovde po Palanci."

U razgovoru pre toga rekao je da je u dobrovoljce otišao sa 19 godina i to iz patriotskih razloga, "ne da kokošari". Svestan je da te, 1991. godine, "kad su mladima Kristijan, Knele i kompanija bili idoli", dečak kao on nije mogao da razume te "turbo godine". Međutim, kaže i ovo: "Jesam razočaran svime… Izgubio sam svoje najbolje godine, ali išao bih opet. Iako više nisam ni fizički ni psihički sposoban, išao bih opet."