Pokojni Zoran Đinđić, mimo svoje volje, dominantna je figura tabloidnog novinarstva, čak i u ozbiljnim medijima. Svako malo, neko feljtonizira priloge iz života i smrti, posebno ovog drugog. Da li medijska alavost zasnovana na privlačnosti tako dramatične smrti potire bolje sećanje i možemo li mi živi da učimo od mrtvih ljudi.

Krajem nedelje počela je u Skupštini Srbije rasprava o poverenju vladi Mirka Cvetkovića. Po najavama, to će biti jedna politikantska rasprava koja bi trebalo da poboljša rejting stranaka koje su imale šansu da unaprede Srbiju, pa su malo uradile. Ali nije to ekskluzivno njihova mana. I drugi nisu unapredili Srbiju.

Čitalac je dovoljno promućuran da sam sudi o delovima onog što bi danas mogli nazvati testamentom Zorana Đinđića. U trenutku kada je za "Vreme" pisao taj tekst, to je bio program nove vlade.

Dokle smo danas stigli i ko je odgovoran što u Đinđićevom opisu onog što je neophodno da se uradi jedva dve stavke mogu da se precrtaju, a deset novih mogu da se dopišu?

(kliknite na donji link za tekst)