Ko i ovlaš pogleda naslovne strane takozvane dnevne štampe u Srbiji, naročito one koja se obično naziva “prorežimskom”, može svako malo da primeti da Srbiji preti rat i da nju, Srbiju, mrze gotovo svi susedi, koji neumorno prave razne spletke i podmeću klipove u točkove najjačoj vojnoj i ekonomskoj sili u regionu. Otimaju nam Kosovo, kriju Jasenovac, ubijaju nam predsednika – to su glavne teme štampe već mesecima unazad, uz povremeno otkrivanje kako je u zapadnoj Evropi haos, da ljudi tamo maltene gladuju, prodavnice su im prazne, inflacija ogromna, nemaju struju, nemaju gas, a biće (im) još i gore. Za sve to vreme, u Srbiji – blagostanje, koje uporno pokušavaju da unište strani plaćenici i domaći izdajnici svake vrste.

Ozbiljni problemi sa kojima će se Srbija tek suočiti – dvocifrena inflacija kojoj se ne vidi kraj, problemi sa snabdevanjem naftom nakon što od novembra ona više ne bude mogla da dolazi iz Rusije, problemi sa energentima na domaćem tržištu (pelet), uspešno sopstveno upucavanje u nogu onesposobljavanjem EPS-a da obavlja svoj posao u dužem periodu, sve skuplja cena zaduživanja – gotovo da se i ne pominju, ili se provuku kroz uveravanje svemogućeg predsednika da će sve biti u najboljem redu.

LEPE ŽELJE I SUMORNA REALNOST

Vratimo se malo unazad: koliko u avgust 2021. Narodna banka Srbije i Jorgovanka Tabaković tvrdile su da inflacija uopšte neće preći zacrtanu granicu od 4,5 odsto (3+/–1,5 odsto). Tada je guvernerka ocenila inflaciju kao “privremenu”, uz napomenu da će se od druge polovine 2022. kretati između 1,5 i 3 odsto. Potom, nepuna dva meseca kasnije, NBS je saopštila da će, zapravo, inflacija da se vrati u koridor ispod 4,5 odsto od aprila 2022.

Danas, u avgustu 2022, znamo da je inflacija za prethodni mesec, jul, bila 12,8 odsto, a da je NBS na predstavljanju izveštaja o inflaciji pre desetak dana sada napravila projekciju po kojoj će inflacija vrhunac dostići tokom trećeg tromesečja ove i da će se u ciljani koridor vratiti tek u prvoj polovini 2024. godine. Istovremeno je guvernerka uveselila građane rekavši da su za rast cena krompira od 152 odsto u odnosu na prošlu godinu, osim suše, zaslužni svadbe i slavlja koje su ljudi počeli da organizuju “kada je prošla pandemija”.

Sa svoje strane, NBS je povećala referentnu kamatnu stopu na 3 odsto, pokušavajući tako da poskupi cenu novca, odnosno da doprinese smanjenju novca u opticaju (inflacija se javlja kad previše novca “juri” premalo dobara). Međutim, ove napore NBS zdušno potkopava izvršna vlast – na početku godine je izdelila silan novac penzionerima i mladima ispod 30 godina, a za kraj godine najavljuje “neviđeno” povećanje penzija i plata u javnom sektoru.

Kako za “Vreme” kaže nekadašnji guverner NBS i profesor na Ekonomskom fakultetu Dejan Šoškić, u poslednjih 10 godina inflacija je gotovo stalno van cilja – ili je ispod, ili iznad njega.

“Centralne banke, po pravilu, grade svoj kredibilitet na osnovu toga što u praksi čine ono što zvanično tvrde da čine i na osnovu toga što su u stanju relativno precizno da procenjuju buduća kretanja u vezi sa inflacijom i drugim makroekonomskim parametarima. Nažalost, naša centralna banka godinama javno tvrdi da sprovodi monetarni režim ciljanja inflacije, a u praksi, sasvim očigledno, sprovodi ciljanje kursa. Već godinama unazad je NBS isuviše često pokazala da se njene prognoze u vezi sa kretanjem inflacije, pa i drugih makroekonomskih parametara, u realnosti ne ostvaruju. Mislim da i ovog puta, nažalost, prognoze NBS nisu realne. Verujem da se inflacija neće uskoro zaustaviti, i sada vidimo neke procene koje govore da će Velika Britanija, kao zemlja van EU sa sopstvenom proizvodnjom nafte, početkom naredne godine imati inflaciju i iznad 18 odsto”, kaže Šoškić.

On dodaje i da je naša centralna banka pre nekoliko godina nepotrebno “potrošila” neke mehanizme moguće odbrane od uvozne inflacije kad im vreme nije bilo, a da je sa reakcijom na ovu inflaciju zakasnila bez realne potrebe, i sada “daje procene u vezi s inflacijom koje se već nekoliko kvartala ne ostvaruju u realnosti”.

Šoškić podseća i da za ovu inflaciju, kako u Srbiji tako i u svetu, nema efikasnog kratkoročnog leka samo na strani centralnih banaka, tj. da je nerealno očekivati da same centralne banke u kratkom roku mogu rešiti ovaj problem, jer dominantan uzrok inflacije leži na strani ponude.

“To znači da druge ekonomske politike stimulisanja proizvodnje nedostajućih roba i usluga moraju biti stavljene u dejstvo, ali i da se političke odluke koje su izazvale probleme u međunarodnoj trgovini stave što pre van snage. Ako ovu inflaciju treba da reše samo centralne banke, rešenje tj. snižavanje inflacije je moguće, ali samo na srednji i dugi rok i sa velikim recesionim pritiscima, tj. sa značajnim gubicima na strani ekonomske aktivnosti i zaposlenosti”, kaže Šoškić.

KAKO STOJIMO SA ENERGETIKOM

Među brojnim poskupljenjima, našle su se i cene struje i gasa. Za građane, cena struje biće veća za 6,5 odsto (na šta treba dodati akcizu, pa PDV) od 1. septembra, dok privreda tek treba da sazna koliko će je koštati električna energija nakon što 31. avgusta prestane da važi ograničenje na 75 evra po MWh. Sa druge strane, gas je od 1. avgusta poskupeo za 9 odsto. Sve ovo je i dalje manje od visine inflacije i daleko manje od onoga što je Fiskalni savet predložio u radu iz jula ove godine (“Strukturni problemi srpske energetike u svetlu globalne krize”).

Podsetimo, Fiskalni savet je sračunao da je neophodno povećanje cene struje od 15–20 odsto, ali da je to tek prvi neophodan korak za ozdravljenje EPS-a, a da bi gas trebalo da poskupi 65–70 odsto za domaćinstva i 75 odsto za privredu.

U ovom radu Fiskalni savet navodi da su ukupni gubici EPS-a i Srbijagasa tokom grejne sezone 2021/22. oko milijardu evra, da je od toga država polovinu već dotirala Srbijagasu, te da je poslovanje EPS-a neodrživo. Ujedno, Fiskalni savet procenjuje da će potencijalni gubici ova dva preduzeća u grejnoj sezoni 2022/23. biti dodatnih 850–900 miliona evra, i da će biti neophodno da EPS uveze bar još 2000 gigavat-sati električne energije.

“Dosadašnji način vođenja EPS-a (i EDS-a) ne sme se više tolerisati. Većina indikatora koji opisuju poslovanje javnih preduzeća iz elektroenergetskog sektora (EPS i EDS) je katastrofalna. Proizvodnja je dugi niz godina opadala i sad je već osetno manja od domaće potrošnje, a gubici i krađe na distributivnoj mreži su ogromni, preko 12 odsto, što je dvostruko više od uporedivih zemalja CIE. (…) Pojednostavljeno rečeno, EPS (i EDS) odavno su počeli da zanemaruju svoju osnovnu funkciju – a to je da obezbede stabilno snabdevanje Srbije električnom energijom po tržišnim uslovima i grade elektroenergetsku infrastrukturu potrebnu za ekonomski razvoj i prosperitet zemlje. Umesto toga, EPS posluje pod snažnim političkim uticajem, koristi se kao izvor finansijskih sredstava za pokrivanje brojnih neuspeha domaće ekonomske politike, a društvena uloga proširena mu je i na socijalne ciljeve (kako u pogledu niskih cena struje tako i u pogledu zaposlenosti)”, piše Fiskalni savet.

Pošto EPS i Srbijagas neće moći sami da plate uvoz ovoliko poskupele struje, uglja i gasa, to će se neminovno preliti na državu, koja će onda morati da se zaduži da bi te dugove platila. A ni tu situacija nije ružičasta: tokom 2019. i 2021. država se zaduživala po kamati koja je bila ispod 2 odsto; a nedavno je u “Službenom glasniku” objavljeno da će se država ukupno zadužiti za još 340 miliona evra, ali po kuponskoj stopi koja je tik ispod 4 odsto (plus šestomesečni Euribor).

Prema rečima ekonomiste Mihaila Gajića, programskog direktora ekonomske istraživačke jedinice organizacije Libek, Srbija ove godine treba da se zaduži za oko 530 milijardi dinara, a “prolazi era jeftinog novca”.

“U odnosu na makroekonomske projekcije na osnovu kojih su planirani budžet i fiskalna strategija, došlo je do određenih pokretanja u nepovoljnom pravcu za srpsku privredu. S jedne strane, polako prolazi era jeftinog novca zbog rasta kamatnih stopa. Prošle godine smo se zaduživali po kamatnim stopama koje su bile ispod 2 odsto, u jednom trenutku to je bilo čak i 1 odsto za zelene obveznice, a sad se Srbija zadužuje po 3–3,5 odsto. Dakle, sve više će odlaziti na otplatu javnog duga, ne samo u ovoj, nego i u narednim godinama”, kaže Gajić za “Vreme”.

On smatra da će Srbija morati da uveze i više od 2000 GWh struje.

“To je nešto što većina građana može na svojoj koži da oseti – da li će biti struje ili će biti restrikcija, da li će biti struje za privredu i po kojoj ceni će oni plaćati, kao i koliko novca će država morati da dâ Srbijagasu i EPS-u da bi se prebrodila očekivana energetska kriza. Fiskalni savet je izbacio svoju projekciju da će to biti 2000 GWh, ja mislim da će biti bliže 2500 GWh zato što imamo lošu hidrološku situaciju, a jako su skupi i čvrsti energenti i nema ih. To znači da će deo ljudi barem da se dogreva, ako ne i u potpunosti greje na struju”, kaže Gajić.

Sagovornik “Vremena” dodaje i da će se državne garancije date EPS-u i Srbijagasu videti tek sledeće godine, kada budu stigle na naplatu, i da se trenutno one ne knjiže ni kao deficit, ni kao javni dug, te da “zato i stanje u javnim finansijama sada deluje nešto bolje nego što zaista jeste”.