Verujem da je javnost Srbije iskreno bila obradovana najavom ministra Ivana Tasovca da je "Ministarstvo kulture uzelo stvari u svoje ruke" i da će obnova Narodnog muzeja biti završena do 10. maja 2016. godine, a Muzeja savremene umetnosti do 20. oktobra ove godine. Koliko god akcija postavljanja satova koji otkucavaju vreme do završetka radova izgledala prevashodno kao marketinški potez, niko mu to nije zamerio. Sve bi mu bilo oprošteno samo da okonča decenijsku agoniju dva najveća srpska muzeja.

Onda je u Skupštinu Srbije stigao izveštaj o radu Ministarstva kulture i informisanja za prva tri meseca ove godine, potom je 10. maja obeležena i 171. godina od osnivanja Narodnog muzeja. "Obradovanost" prelazi u zapitanost, a pojavljuje se i sumnja.

U izveštaju Ministarstva piše da se na Narodnom muzeju izvode radovi na fasadi, a da je krajem marta predat tek "Idejni projekat sanacije,adaptacije i rekonstrukcije Muzeja". U svečanim izjavama povodom godišnjice, ministar i direktorka Muzeja potvrdiše da se radi na fasadi, a "posle će unutra".

U istom izveštaju za Muzej savremene umetnosti piše samo da je raspisana javna nabavka za izbor izvođača radova i izbor firme za nadzor nad radovima.

Na sednici Odbora za kulturu Skupštine Srbije održanoj 11. maja ove godine ministar opet ne pomenu nikakve rokove i ne odgovori na pitanje: "Šta, u stvari, satovi otkucavaju"?

Nije da slutim neki privid i marketinšku prevaru, ali moram da postavim neka pitanja, više iz očaja: neće valjda opet neka ujdurma, neka šarada tek za slikanje i pokazivanje?!

Da ne bude zabune: divno je što se radi fasada Narodnog muzeja. Biće lepa, zablistaće ne samo zgrada Muzeja, zablistaće Trg Republike, ma, ceo Beograd, Srbija.

Ali, kako prvo fasada, a Izvođački projekat za sanaciju i rekonstrukciju nije još gotov. Kad bude gotov, raspisuje se tender za izvođača, za nadzor, pa saglasnosti, dozvole. Čak i da ne bude žalbi na tendersku proceduru koje značajno produžavaju rokove, za sve te poslove potrebno je bar nekoliko meseci. Na osnovu čega je Ministarstvo kulture odredilo rokove za završetak radova bez glavnog projekta, bez ponude izvođača? Elementarna je stvar da se prilikom izbora izvođača radova, osim cene kao najbitnijeg faktora, uzima u obzir i rok za završetak radova. Može i investitor da postavi rok, ali to je uvek rizično. Uz to, zgrada Muzeja je podignuta 1903. godine i ko zna koje sve tajne sopstvene dotrajalosti skriva, što obično izaziva neke nepredviđene radnje. Može i na silu nešto da se skarabudži i kobajagi završi. Pitanje je da li to "skarabudživanje" sme da se dogodi kad je u pitanju ovakav objekat i ovakva institucija?

Možda se stvarno sve procedure i radovi završe svetlosnom brzinom, po čemu smo, je li, mi u Srbiji baš poznati. Ali: kako prvo fasada? Šta je sa sanacijom krova koji prokišnjava, sređivanjem vodovoda i kanalizacije, elektroinstalacija, izložbenog prostora? Šta je sa depoima? Valjda je svrha obnove Muzeja trebalo da bude obezbeđivanje uslova za smeštaj, obradu, zaštitu i prezentaciju umetničkih dobara, pre svega obezbeđivanje optimalnih mikroklimatskih uslova za čuvanje dela. Možda će biti dovoljno to što se menjaju prozori na fasadi, pa će onda moći dobro da dihtuju i štite umetnička dela od hladnoće i lako da se otvaraju za provetravanje!

Šta je sa projektom stalne postavke? To bi trebalo da bude kruna i smisao otvaranja Muzeja. To niko i ne pominje. Možda će se onako, na brzinu (sat otkucava) izneti iz depoa slike, skulpture, prebrisati prašina, postaviti natpisi.

Nemam ništa protiv fasade. Mislim da se ona radi po istom onom projektu koji sam lično uručila direktorki Narodnog muzeja na donatorskoj večeri koju je 17. juna 2002. godine organizovao Zoran Đinđić. Projekat je uradio Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, platila ga je Skupština grada Beograda kao svoju donaciju. Ne bi ni mogao da bude drugi projekat jer ga je uradila služba zaštite. To je dosad jedini neosporen projekat. Sve drugo je bilo sporno. I projekti i pare.

Već znam da će mnogi reći: Zašto vi "žuti" niste to uradili kad ste bili na vlasti, a sad kritikujete? Neću ni da branim ni da optužujem, već da pokušam da objasnim i razumem šta se dešavalo sa ovim muzejima i zbog čega svi mi, i žuti i plavi i crveni i liht roze, treba da se osećamo odgovornim i poraženim.

Zoran Đinđić je pokrenuo inicijativu za rekonstrukciju Narodnog muzeja 2001. godine kada je organizovana izložba "Probudimo uspavanu lepotu". U junu 2002. bila je pomenuta donatorska večera. Onda je izvršen atentat, Đinđića više nema. I nema više nijednog sledećeg premijera koji će stati iza projekta obnove muzeja. Nikada se više pitanje obnove muzeja nije postavilo kao pitanje premijera, Vlade, državno pitanje. A moralo je!

Sve do 2012. godine kad SNS (tj. Vučić) stiče apsolutnu vlast, Srbijom su upravljale koalicione vlade u kojima su ministarstva tretirana kao stranački feudi. Vlade su donosile odluke po željama ministara (stranaka).

Tokom 2004. i 2005. godine donose se različite odluke i bira idejno rešenje za rekonstrukciju Narodnog muzeja arhitekte Milana Rakočevića. To rešenje usvojila je i Vlada Srbije 2006. godine (ministar kulture Dragan Kojadinović). Završen je glavni projekat, pribavljene sve saglasnosti,dobijena građevinska dozvola. Trebalo je da radovi počnu 2007. godine.

Radovi ne počinju. Raspisani su parlamentarni izbori. Izabrana je nova vlada (ministar kulture Vojislav Brajović), ali je građevinska dozvola za rekonstrukciju Muzeja istekla. Pribavlja se nova. Dozvola je potrajala duže od mandata Vlade. (Oko godinu dana.)

U mandatu te vlade otvara se afera sa "Kunsttransom", austrijskom firmom koja je trebalo da izgradi i iznajmi depoe za potrebe Muzeja. Govori se o nepovoljnom ugovoru. (Kasnije,austrijska firma tuži Narodni muzej kao "umešača". Sporovi traju. "Kunsttrans" neke dobija, neki još nisu pravosnažni,teško da bi i sveti Petar ne nebu to raspetljao. Te nebeske stvari će se još i rešiti,ali ove zemaljske skupo će izgleda da koštaju, kao i uvek, građane Srbije. A depoi prazni.)

Dolazi 2008. godina i novi izbori. Ministar kulture postaje Nebojša Bradić. Osporava se i dalje ugovor sa "Kunsttransom", ali i projekat Milana Rakočeviča. Formira se tzv. ekspertski tim Ministarstva kulture, koji dovodi u pitanje taj projekat i sa stanovišta stručnosti i sa stanovišta cene izvođenja. Ko je u pravu?

Svaki posmatrač bi normalno rekao neka struka presudi. Kako? Sa jedne strane je projekat Milana Rakočevića za koje nesporni pripadnici struke: muzealci, arhitekte, građevinci, statičari, mašinci, kažu da je dobar, uostalom prošao je sve provere, dobio sve saglasnosti, čak i nagrade.

Sa druge strane stoji novi ekspertski tim u kome neki drugi pripadnici struke: muzealci, arhitekte, građevinci, statičari, mašinci kažu da nije dobar i da je preskup.

Ko onda arbitrira? Politika, tj. ministar koji veruje ekspertskom timu koji je formirao. Odbacuje se projekat Milana Rakočevića. Godine 2010. raspisuje se konkurs za novo idejno rešenje rekonstrukcije Muzeja ne kome pobeđuje arhitekta Vladimir Lojanica. Ministar Bradić najavljuje radove. Onda Bradić biva smenjen i na njegovo mesto na predlog iste stranke, G17 plus, dolazi 2011. godine Predrag Marković. Po njegovom nalogu postavljaju se skele na pročelju Muzeja. Sa kojim ciljem? Predizbornim!

Na izborima održanim 2012. pobeđuje SNS, a ministar kulture postaje Bratislav Petković. On počinje da govori da za rekonstrukciju nema para i da će se raditi samo sanacija. Braca će ostati upamćen po tome što je njegov budžet za kulturu bio najmanji u istoriji, ali i ono malo para što je imao za investicije nije uspeo da potroši.

U rekonstruisanoj vladi 2013. na opšte iznenađenje i oduševljenje, eto Ivana Tasovca. Ko je tad mogao pomisliti da će on imati obrnuti put od onog "Kroz trnje do zvezda". Mada, kaže Šekspir: "I za pad je potrebna visina."

Tasovac takođe govori o sanaciji, a ne rekonstrukciji Narodnog muzeja,iako on za svoj budžet dobija neuporedivo više para. U startu je u prvom budžetu ministra Tasovca za 2014. godinu za investicije bilo predviđeno dve milijarde dinara. Bilo je to dovoljno da se završi Muzej savremene i dve trećine Narodnog muzeja po bilo kom projektu. Nažalost, projekata nije bilo. Ministarstvo piše "amandman" u kome za investicije planira 866 miliona dinara .Tasovac najavljuje "etapnu sanaciju" Narodnog muzeja: krov, vodovod, izložbeni prostor na drugom spratu.

Godina prolazi, pare se ne troše, "rebalansom" na toj poziciji ostaje 452 miliona, od čega se do kraja godine iskoristi tek 150 miliona i to ne na Narodni muzej. Izgubljeno vreme, izgubljene pare. A stalno se priča: Para nema.

Prvo: U svim budžetima od 2004. bile su predviđene pare za ove investicije. Te pare nikad nisu iskorišćene zbog loše organizacije, tj. dezorganizacije.

Drugo, od 2003. do 2014. isplaćeno je preko 220 miliona dinara (bez "Kunsttransa") za: projektovanje, dozvole, razne stručne i ostale ekspertske komisije. Sve je to bačeno "kroz prozor" u zemlji u kojoj nema para.

Treće: projekat Milana Rakočevića je odbačen i iz razloga što je navodno bio preskup. (Projektantska procena: 22 miliona evra). Ne zna se koliko bi koštao da je ikad završen projekat Vladimira Lojanice, sve sa depoima koji bi se ukopali ispod Trga Republike. Možda bi i bio jeftiniji, ali bi se bar sredila trajno unutrašnjost Muzeja.

Četvrto: odustaje se od projekta rekonstrukcije,radi se samo sanacija. Nema para.

Svašta bi se u budžetu Srbije našlo za pitanje : "Kako za ovo ima para?"

Ne moramo dalje od budžeta Ministarstva kulture i informisanja.

Ako nema para, kako se odjednom u 2014. godini pojavi za javne servise (RTS i RTV) preko 60 miliona evra? U 2015. godini za iste te namene, 70 miliona evra!

Da se razumemo: javni servis treba da postoji i mnogo košta.

Mora li baš toliko? Kako je opstajao pre budžetskog finansiranja? Procenat pretplate nije bio neki, onda je još gospodar Vučić najavio njeno ukidanje, pa su i oni što su plaćali to prestali, a onda je pretplata i ukinuta. Zašto odmah nije uvedena ta taksa za TV. Izađe lepo premijer kome narod Srbije veruje i kaže: "Poštovani građani Srbije,braćo i sestre, aman ljudi ko Boga vas molim plaćajte tu pretplatu za TV. Ako vi plaćate pretplatu, ostaće para u budžetu da obnovimo Narodni muzej, da sačuvamo umetničko blago, da odbranimo nacionalni ponos, dušu da spasemo."

Da vidim tog patriotu koji je stoički podneo da mu od plate ili penzije uzmu više hiljada dinara, a da ne plati 500 dinara za TV. Sramota bi ga bilo da ne učestvuje u obnovi najvažnije srpske kulturne institucije.

Od ovih para što su planirane za televizije mogli bi se obnoviti kompletno i Narodni muzej i Muzej savremene i svi muzeji po Srbiji,još i da pretekne kao dodatak na pretplatu za TV.

Moglo je to i tako da zaista postoji plan, strategija, odgovornost.

Ko stvarno može da poveruje da će Muzej savremene biti otvoren kad sat otkuca? Da li je moguće da se do 20. oktobra 2015. godine završe radovi koji treba da koštaju oko osam miliona evra?

Za Narodni muzej ministar je izjavio: "Prioritet je fasada. Posle ćemo unutra."

Nekako me to sa fasadom podseća na onu metaforu o "Potemkinovim selima".U toj priči nije važna samo poenta, nego i drugi motivi, te ne mogu da odolim da je ne prepričam. (Napominjem da svaka sličnost sa aktuelnim događajima NIJE isključena).

Priča glasi: "Stepama južne Ukrajine koje su 1783. godine posle aneksije Krima pripale Rusiji, upravljao je ruski vojskovođa i knez Grigorij Aleksandovič Potemkin, miljenik carice Katarine Velike. Godine 1787. carica odluči da poseti ove krajeve. Potemkin uz put kojim se ona kretala postavi kulise nepostojećih sela sa seljacima, stadima, pastirima. Cilj mu je bio da carici i gospodarici pokaže kako ti krajevi pod njegovim ministrovanjem cvetaju i napreduju. Bitno mu je bilo i da ostane u njenoj milosti, kako ga ne bi zamenila nekim novim ljubimcem."

Naravno, fasade nisu što i kulise. Trajnije su, izdržljivije. Dok ih ne naruže prokišnjavanja. Potrajaće dok ne prođe carica, mislim, rekonstrukcija Vlade.