U višestepenoj proceduri, poništavanje izbora nikad nije jednostavno. Da bi se izbori oborili na nekom biračkom mestu, članovima gradskih ili republičke komisije moraju se u praksi predočiti takvi dokazi da oni sami rizikuju kaznu ako se o njih ogluše. Ako na biračkom mestu nije došlo do većih nereda tokom glasanja, lomljenja kutija ili kakvog drugog krivičnog dela, izbori će uglavnom biti ponovljeni zbog neke od standradnih nepravilnosti. Postoji, naime, nekoliko fatalnih grešaka biračkih odbora, češće učinjenih iz neznanja nego iz namere, zbog kojih se izbori ponavljaju.

Jedna od tih grešaka je nedostatak kontrolnog lista iz kutije, o čemu su se u zapisniku već izjasnili članovi odbora i otišli kući znajući da su uzaludno organizovali izbore (ova užasna nepravilnost znači da kutija na kraju dana nije ona sa kojom je glasanje počelo i da je u toku dana zamenjena i najčešće je posledica nesposobnosti predsednika da propisno započne glasanje sa prvim biračem). Sledeća takva očigledna nepravilnost je nedostatak samog zapisnika (što je zaista retkost), ali i postojanje zapisnika koji nije kompletan, njegov deo je otcepljen ili nedostaje jedan od dva dela zapisnika, ćešće slog sa potpisima članova odbora nego sa rezultatima. Česta nepravilnost su zapisnici koji su očigledno matematički neispravni, tako da je, na primer, broj izašlih birača veći od broja upisanih, ali i zapisnici koji nisu očigledno, ali se relativno lako otkriva da su neispravni jer, na primer, broj izašlih ne odgovara broju potpisa u biračkom spisku (što nije lako dokazati).

Najvažniji broj koji odbor treba da odredi jeste broj izašlih birača na izbore. To treba da uradi prebrojavanjem potpisa u biračkom spisku i taj broj mora biti veći ili jednak zbiru svih listića pronađenih u kutiji. Ako nije tako, neko je ubacivao dodatne listiće. To je sistem koji štiti od velikog broja prevara u koje građani sumnjaju kao što je sistematsko ubacivanje listića ili postojanje mitskih bića kao što su fotokopirani listići. Sve takve greške se vide u brojevima. Zato su neispravni zapisnici gde je ukupan zbir glasova po izbornim listama zajedno sa brojem nevažećih listića veći od broja glasača koji su izašli. Sa njima je i sam odbor bio svestan da je gadno zabrljao u računu i da duboko u noć ništa ne može da učini, a zapravo je reč o biračkim mestima gde su tokom glasanja (ili tokom prebrojavanja) dodavani listići. Na takvim mestima se rutinski obaraju izbori, a odgovorni se procesuiraju, barem dok se ne ustanovi da je greška bila iz neznanja matematike ili kakve druge budalaštine.

Suprotno ustaljenom viđenju da na izborima radi ko šta hoće, kaznene mere za dokazane izborne prevare su čudovišne, spadaju u najstrože u našem pravnom poretku i većina aktera koja tokom izbornog dana i potom sprovodi izborne radnje, čini to u strahu. Dobro osmišljene prevare računaju na totalni izostanak kontrole u biračkim odborima gde se niko pojedinačno neće pozivati na odgovornost jer neće biti dokaza i za dublje greške sistema.

Ponavljanje manjeg obima ništa ne može da promeni i vodiće ka priznavanju izbora. Birač prosto nije motivisan da izlazi jer nigde floskula kako “svaki građanin ima samo jedan glas” nije tako očigledna kao na ponovljenim izborima. U novijoj istoriji parlamentarizma u Srbiji nijedni ponovljeni izbori nisu presudno uticali na konačni rezultat za više od jednog ili dva mandata, mada su u par slučajeva odlučivali o strankama na ivici cenzusa. To je pritom zahtevalo izuzetno forsiranu kampanju jer je na prosečnom biračkom mestu pitanje da li neka stranka prelazi cenzus relevantno za svega tridesetak (ranije pedesetak) ljudi koliko ih na jednom mestu u proseku glasa za liste na ivici cenzusa od 3 odsto (ranije 5).

BIRAČKI ODBOR

Kao što je birač glavni akter izbora, tako u sprovođenju njegove izborne volje na izborni dan glavnu ulogu ima birački odbor. Zapravo je reč o tri različita tela koja zajedno rade – biračkom odboru u stalnom sastavu, biračkom odboru u proširenom sastavu i posmatračima. Stalni sastav čine članovi na predlog parlamentarnih stranaka, a prošireni dolaze od stranaka koje učestvuju na konkretnim izborima. Posmatrači su, takođe, unapred akreditovani i ima ih više vrsta. Oni imaju mogućnost da posmatraju ceo proces, ali ne smeju da obavljaju izborne radnje i da broje glasove, dok članovi odbora ne smeju da razgovaraju sa njima (tu se misli na zagovaranje i ometanje njihovog rada).

Ključna osoba u odboru je njen predsednik, a uz njega njegov zamenik, koji imaju nešto veća ovlašćenja i zadužuju materijal, kako onaj koji se donosi, tako i onaj koji se posle izbora nosi u gradsku komisiju. Zakon je ovde nemilosrdan prema predsednicima i pored toga što policija, na poziv, prati predsednike, na njih je oslonjena regularnost i njihova je krivična odgovornost ako materijal nestane. Ova pojedinačna odgovornost čini da je zaista malo verovatna manipulacija materijalom u međuvremenu, ma koliko o tom pitanju postajale različite priče na društvenim mrežama.

Raspodela ljudi koji čine odbor zapravo dovodi do toga da je rad biračkog odbora na izborni dan demokratija u svojoj suštini. Članovi odbora iz različitih, uzajamno sukobljenih stranaka zapravo su najbolja moguća uzajamna kontrola.

TAMNE ZONE

Nažalost, praksa u Srbiji pokazuje da većina stranaka nema dovoljno veliku infrastrukturu kojom bi svojim članovima pokrila sve biračke odbore na svim biračkim mestima. Vladajuća stranka ima mnogo članova, organizovana je u kapilarni sistem i na svakom biračkom mestu ima veći broj predstavnika koje je delegirala u biračke odbore. Iz razgovora sa više ljudi koji su radili u biračkim odborima moglo bi se reći da postoje bar dva tipa SNS članova biračkih odbora – prvu čini neka vrsta profesionalnih članova koje stranka rotira i šalje na kritična mesta, to su uglavnom iskusni administrativni radnici, državni službenici, ljudi koji razumeju sistem i njima se poverava nimalo jednostavan posao da se izbori organizuju. U drugoj grupi su članovi koji zapravo samo prave gužvu, njih predsednik neće rasporediti na neku od dužnosti, oni sede i posmatraju čak i tokom brojanja, a u toku izbornog dana stoje na vratima, odlaze kući ili donose sendviče i pite koje, galantno za sve članove, šalju iz štaba SNS-a biračkom odboru.

Opozicioni predstavnici se mogu podeliti u četiri grupe – u prvoj su osposobljeni profesionalni članovi koji poznaju pravilnike i zakon i mogu da pariraju SNS aparatu; u drugoj su angažovani članovi koji će se prihvatiti jednostavnijih dužnosti i pomoći oko brojanja, ali kako su tokom celog dana u sasvim personalnim sukobima sa članovima SNS-a, ne mogu koncetrisano sve pratiti; u trećoj su proaktivni, najčešće mladi članovi koji nemaju iskustva i četvrti su članovi koji su sasvim pasivni i koji eventualno, tek nakon brojanja, pokažu svoj stav – tako u jednom slučaju, član odbora ceo dan presedi u tišini, a onda, kad je nakon brojanja pobedila “Srbija protiv nasilja” stavlja ruku na hrpu listića i zaplače. Ćutke, kao tokom celog dana. No, zajedničko svim ovim grupama članova kad je reč o opoziciji jeste da ih je malo.

Hronični nedostatak obučenih članova biračkih odbora je tumor na srpskoj demokratiji. Poznavaoci bi rekli da je to veći problem opozicije od medijske zastupljenosti i zastrašivanja. Stranke opozicije ne ulažu u obuku, nemaju dovoljno motivisanih ljudi za ove aktivnosti i mada će rado prihvatiti ne pitajući za članstvo u stranci svakog građanina koji se javi da bude član odbora, svejedno, ne mogu da pokriju sva biračka mesta u Srbiji. Tako čitavi regioni praktično glasaju u mraku, po logici da se “profesionalni” birački odbori prave na mestima gde se očekuje pobeda opozicije, na osnovu prethodnih rezultata. Zbog toga se, zapravo, može reći da ne znamo za koga Srbija zaista glasa.

IZBORNI DAN

U nedelju, na dan glasanja, dok je Srbija još u mraku, hiljade ljudi žurno idu ka biračkim mestima gde počinje jedan mali “rat za demokratiju”, koji će trajati od raspakivanja materijala i pripreme biračkog mesta do zaključenja zapisnika. No, ma kako naoštreni, dok traje izborni dan, članovi će sve izazove zajedno rešavati pre svega nalazeći minimum onog o čemu su saglasni, što piše ili ne piše u pravilnicima. Zakon je nedvosmilen, ali implementacija pravila je na samom biračkom odboru i od samih članova zavisi koliko će izbori biti zakoniti.

Noćna mora svih biračkih odbora su, na primer, birači koji, kad se istovremeno odvija više izbora, ubacuju listiće u pogrešnu kutiju. Ovi listići se mogu višeznačno tumačiti, ali će kasnije sigurno napraviti manjak u zbiru važećih i nevažećih biračkih listića u odnosu na broj izašlih, odnosno broja potpisa u biračkom spisku. Pošto taj broj može biti manji ili jednak (nikako veći, što bi značilo da su ubačeni lažni listići), pogrešno ubačeni listić nije neregularnost, ali prilikom brojanja izaziva silne diskusije, preglasavanja i glasna čitanja pravilnika šta je nevažeći listić. Birački odbor ne sme da ubacuju listiće, ali motri na kutije celog dana i kad birač, najčešće u teškom zdravstvenom stanju, drhtavom rukom pokuša da ubaci listić i promaši kutiju, salom se sa svih strana zaori “O, ne!”. U nastavku dana iskusni članovi sa mržnjom gledaju uljeza druge boje u kutiji znajući kakva debata dolazi.

Evo nešto drugačijeg primera. Strogo je zabranjena upotreba telefona na biračkom mestu. Ova mera pre svega ima za cilj da osujeti navođeno glasanje jer jednako kao što ne smeju dve osobe ući iza paravana, tako ni birač ne može telefonirati dok odlučuje na izborima. Uz to, ova mera sputava groznu praksu da birači slikaju ličnu kartu i listić kako bi nalogodavcu iz stranke posle pokazali kako su glasali. Kada se uhvati birač koji fotografiše listiće, na šta članovi odbora iz opozicije motre, nastaje velika drama – glasanje se prekida, zove se gradska komsiija, poziva se i policija i biraču sledi prijava, slučaj se evidentira i kasnije navodi u zapisniku pod stavkom 15.1, a članovi pišu prigovor. No, kako niko ne može sa biračem iza paravana, motrenje se svodi na opomene da se telefoni stave u džepove (što je uglavnom dovoljno) i na osluškivanje zvuka da li telefoni slikaju.

U mnogim odborima se “škljocanje” čuje, ali znajući kakav rusvaj će nastati, članovi ga ignorišu. U nekim odborima je uspostavljena druga krajnost – da se birači kontrolišu, pa kada se uhvate, onda mu se uzme listić, birač se otera, a na njegovom listiću članovi odbora konsenzusom zaokruže još jedan broj i ubace ga u kutiju, čime ga učine nevažećim. Ovde odbori prave čitav niz strogo kažnjivih prekršaja – mada bi se izvorno njihova namera mogla posmatrati kao dobra (i efikasna jer isključuje prekid glasanja), nikada član upravnog odbora ne sme da ubaci listić birača u kutiju, a kamoli da piše po njegovom glasačkom listiću. No, za ovakve prekršaje niko nikad ne odgovara – uhvaćeni birač nema interesa da to prijavi, a članovi odbora su zajednički načinili prekršaj o kome neće izvestiti u zapisniku.

BIRAČKO MESTO

Biračka mesta su fizička stvar, isključivo su vezana za prebivališta građana. U Srbiji, u proporcionalnom izbornom sistemu, gde na parlamentarnim izborima teritorija ne igra nikakvu ulogu, to je moglo biti uređeno i na drugačiji način – birački spiskovi na jednom biračkom mestu već su složeni po azbučnom redu, radi lakšeg pronalaženja birača.

Logika da su biračka mesta blizu prebivališta postoji, ali u praksi su stvari bitno komplikovanije. Ako biste iz vazduha pogledali jedan grad i raspodelu teritorije po biračkim mestima, ne biste videli strogo uređeni pazl nego jednu super komplikovanu mrežu čudnovatih cvetova i hobotnica. Naime, biračka mesta obuhvataju ulice, najčešće dve ili tri glavne sa njihovim pritokama, a kako ova mreža nema centralnu simetriju, dobijaju se čudni oblici, pa je nekim biračima bliže glasačko mesto koje nije njihovo.

Zato na biralištima često ima birača sa ličnom kartom koji proveravaju da li su na tom mestu upisani ili su na spisku u drugoj školi, tri ulice dalje. Uglavnom je reč o nedavno doseljenim biračima ili biračima koji prvi put glasaju i koji su po pravilu nekoliko dana pred izbore proverili svoje stanje i prijavili se u biračkom spisku. Kod ovih birača odbor mora da proveri i takozvani dopunski spisak, koji se odskoro doštampava na istu listu (iza slova Š), pa je donekle jednostavnije pronađi birača (ako to članovi odbora znaju, a ako ne, prevrću celo biračko mesto u potrazi za dodatnim biračkim spiskom).

BIRAČKI SPISAK

Idealno biračko mesto u Srbiji ima oko 1000 birača. U gradovima su biračka mesta, posebno u centrima gradova, bitno veća, a neka od njih imaju i više od 1500 birača. Sela u centralnoj Srbiji su obično jedno biračko mesto. Prosečno selo u Vojvodini će obično imati dva biračka mesta, koja onda zauzimaju različite učionice u lokalnoj školi.

Veličina biračkog mesta ima ulogu u brojanju. Na velikom mestu, kakvo je gradsko, sa 1500 i više birača, birački spisak ima više od 40 listova na kojima će, ako je izlaznost natpolovična, biti oko 800 potpisa, što je zametan posao za brojanje, tehnički daleko teži od brojanja listića. Dobar predsednik će prepoznati one članove odbora koji imaju administrativnog iskustva i sreću se sa listama i spiskovima, pa će odrediti dve osobe (iz različitih stranaka) da prebroje potpise u biračkom spisku.

Nažalost, u mnogim odborima će se brojati samo zaokruženi birači (što je vrlo verovatno pogrešna brojka, jer osoba koja radi na spisku ne može uvek da stigne da zaokruži broj, a svaki se birač potpisuje) ili što je još češće, spisak se neće ni brojati, nego će se brojke uklopiti na osnovu prebrojanih listića. Kad se u zapisniku svi brojevi savršeno slažu (ima ih tačno u zbir, a ne manje) to je jasan signal da je odbor preskočio brojanje spiska.

U svakom slučaju, sistem ne poznaje birače koji glasaju a nemaju prebivalište negde u Srbiji, u nekoj konkretnoj ulici i naselju, za koje su vezani birački spiskovi. Kad je reč o građanima sa dvojnim državljanstvom, koji imaju istinsko prebivalište van Srbije, ono im je generički dodeljeno jer u Srbiji ne možete dobiti lična dokumenta bez adrese. Gde su ta mesta i gde će ti građani glasati nije bila tema sve do ovih izbora. Sada će to pitanje možda preokrenuti političku situaciju u Srbiji.