Prošlonedeljnu posetu predsednika Srbije Tomislava Nikolića i ministra zdravlja Zlatibora Lončara Kubi obeležila je vest da će terapijska vakcina za rak pluća cimavaks EGF napokon biti dostupna i u Srbiji. Pojedini mediji su vest preneli sa tolikom dozom optimizma i euforije da se prosto činilo kako će se dr Zlatibor Lončar sa Kube vratiti poput maratonca sa štafetom, odnosno pomenutom vakcinom u ruci. Međutim, još se ne zna kada će se to dogoditi. Cimavaks EGF najavljuje se već četiri godine unazad i obolelima se taman podgreje, a onda ubije nada.

Podsetimo se 2012. godine. Vesti vezane za kubansku vakcinu gotovo su identične aktuelnim. Zoran Vujović, direktor firme "Vama", generalnog zastupnika kubanskog Instituta za molekularnu imunologiju CIMAB, u martu te godine najavio je da će Agenciji za lekove i medicinska sredstva dostaviti dokumentaciju o vakcini potrebnu za registraciju koja je usaglašena sa propisima EU. U aprilu je ambiciozno najavljivana saradnja između Instituta za virusologiju, vakcine i serume "Torlak" i Instituta za imunologiju u Havani. Tada je bio održan sastanak sa predstavnicima kubanskog instituta, a potpisano je i pismo o namerama za saradnju sa Vladom Kube. U maju su u "Torlak" došli predstavnici rukovodstva Instituta za imunologiju u Havani i sve je slutilo na brzo postizanje sporazuma. U međuvremenu je i tadašnji ministar zdravlja Zoran Stanković razgovarao sa predstavnicima ambasade Kube u Beogradu o mogućnosti da homeopatski preparati i kubanske vakcine koje se koriste za lečenje raka budu dostupni i pacijentima u Srbiji. Pripremalo se sve i nije se dogodilo – ništa.

Ovoga puta, tvrde svi, neće biti tako. Dogovorena je direktna saradnja dve zemlje, bez posrednika za uvoz vakcine. Najavljena je mogućnost proizvodnje "određenih kubanskih lekova i vakcina u Srbiji" (pored vakcine i lek za dijabetično stopalo). "Vama" je Agenciji za lekove i medicinska sredstva 3. marta podnela kompletnu dokumentaciju za registraciju cimavaksa. Iz "Torlaka" su potvrdili da su i u kadrovskom i u organizacionom smislu spremni na saradnju (i proizvodnju). Dakle, sve je tu, osim GMP standarda dobre proizvođačke prakse za kubanske lekove, što je i prošli put bio glavni kamen spoticanja, jer naš zakon zabranjuje registraciju bilo kakvog leka koji nema evropski sertifikat.

Kako bi se ova pravna začkoljica prevazišla na legalan način, ideja je da Ministarstvo zdravlja izda GMP standard dobre proizvođačke prakse za ovaj preparat. Taj potez, međutim, zahteva vreme, a onima koji kubansku vakcinu čekaju dragocen je svaki dan.

Čini se pak da će i taj korak biti promptno savladan, prve procene su da bi se vakcina mogla naći na policama u septembru i to pod uslovom da stručna komisija Ministarstva zdravlja najkasnije narednog meseca ode na Kubu u posetu centrima koji proizvode vakcinu, gde bi na osnovu pregleda fajlova, proizvodnih linija i svega što je potrebno donela odluku o izdavanju sertifikata. Ministar je obećao da će delegacija već za desetak dana biti tamo te da će celokupna javnost (a verovatno i ALIMS) biti upoznata sa detaljima za dve-tri nedelje. Sve je, dakle, dobro da bolje ne može biti. Nakon ovakvih obećanja bilo bi u najmanju ruku nepristojno da vakcina ne uđe u ovdašnju medicinsku praksu. Nepristojno prema obolelima koji se nadaju neverovatnom (u šta spada i legalizacija kanabisa u medicinske svrhe).

Jedan broj njih, doduše, već jeste imao prilike da iskoristi vakcinu, koja im je davana mimo propisa. Neki su odlazili i na Kubu i platili, ili bar bili spremni da plate, 6000 evra koliko lečenje košta. Mnogi nisu ni imali šanse da do Kube odu jer zbog težine bolesti ne bi podneli tako dug let avionom. Neki su izgubili bitku. Svi ostali čekaju. Čudo? Ova vakcina to nije. Nije preventivna i nije za svaki tip kancera pluća. Svoj učinak postiže isključivo kod nemikrocelularnog karcinoma pluća u poodmaklom stadijumu (statusa "tri B" i četiri). Ne dovodi do izlečenja, već produžava život obolelih od šest meseci do četiri godine, time što sprečava širenje metastaza i pretvara karcinom u praktično hroničnu bolest. Pacijent je prima u četiri doze – u oba ramena i oba kuka. Isti postupak ponavlja se posle 14 dana, potom još tri puta na četrnaest dana, a onda po dogovoru s lekarom.

Dosadašnja ispitivanja su pokazala da nema opasnih kontraindikacija, odnosno, drugim rečima, da pacijent koji je primi nema šta da izgubi. Baš kao ni država ako nađe način da je uveze što pre.