VREME br. 255| 11. SEPTEMBAR 1995.
Stanje stvari – Završni račun
Umne glave srpskog naroda trebalo je da konsultuju svetske "programere", a ne da sa penzionisanim kozačkim atamanima osnivaju razna društva prijateljstava. Jer, na kraju će ipak sa "programerima" da sednu za sto, ali kao gubitnici, hodajući na kolenima
Događaji koji vrtogalvo menjaju stanje stvari na prostoru Balkana unose još veću dezorijentaciju u već dobro rascentriranu svest običnog čoveka, ali i tzv. eksperata. Izgleda daje došlo vreme za čašu rasola, bez koje nema otrežnjenja mamurnom veseljaku.
Oni koji su sve vreme bili trezni, naravno, nemaju nikakvu satisfakciju, jer se lanac zločina produžava. Sama činjenica da se NATO svrstava na jednu stranu u postojećem ratu u Bosni ne bi trebalo da se uzima kao gotova dijagnoza bez potpunog uvida u istoriju bolesti zvane Balkan. Posledice ludila vraćaju nas na početak rata. Od pukih konstatacija daje svet licemeran, da velike sile oduvek kroje mape vodeći se uglavnom vlastitim interesima, ne možemo se utešiti. To nije otkriće ovog rata, pa samim tim odgovornost zagovornika ratne opcije samo se uvećava postojećim stanjem. Niko nije Srbima kriv što su slonove proglasili specijalistima za kretanje u staklarskoj radnji.
Pet godina je srpski režim uz blagoslov mnogih akademskih glava pujdao svoje satelite u Bosni i Hrvatskoj da su epski zanos i ratnička tradicija naše najjače oružje i da možemo ići protiv čitavog sveta. U politici važe neka druga pravila. A ratna opcija i "garnirung" u vidu svakojakih budalaština koje su izgovorili "umni ljudi" srpskog plemena, uspeli su da Srbe toliko demonizuju da svet danas ima alibi za svoje licemeije. Setimo se samo Teslinog "tajnog oružja", o kojem su nas obaveštavali svakojaki babuni. Utrkivali su se u tome ko će izgovoriti više budalaština, a podrška koju im je pružao srpski režim samo je doprinela da te gluposti svakodnevno odlaze u svet. Pesnici-policajci, kockari, kriminalci i ostala bagra, promovisani su u patriote i umne srpske glave. Punili su bisage na patnjama Krajišnika, godinama ih izluđivali zahvaljujući srpskoj režimskoj televiziji i raznim biltenima. Koliko je samo "vrcavih" rečenica izgovorenoga dnevne potrebe jedne katastrofalne politike?
Otkako se dogodio izgon Srba iz Hrvatske, nešto su se ućutali babuni i "srpske majke". Možda su zauzeti prebrojavanjem nemačkih maraka koje su namakli u svoje džepove veštim "bajpasima" sa državnih računa raznih "matica". A kada je zagrmelo, hiljadama srpskih izbeglica prvo su se našli od pomoći "izdajnici". Radio B-92 organizovao je danonoćnu akciju pomoći izbeglicama iz Krajine. Fosledice preseljenja čitavog jednog naroda tek će se osetiti.
Od početka je bilo jasno da granata ispaljena na Dubrovnik jeste vest za CNN, ali ne i granata ispaljena na Trebinje. Kada se tri godine "raspamećuju" građani Sarajeva, malo je verovati da će svet preko noći napustiti podelu na dobre i loše momke. Ratna opcija omogućila je da na sve tri zaraćene strane ispliva šljam. Sve tri strane puštale su iz zatvora kriminalce i psihopate, formirale razne paravojske i upućivale ih na front. U tom ludilu srpski šljam se preračunao, potcenivši ulogu moćnog "zaštitnika". Sada samo mogu da konstatuju da njihovi neprijatelji (ekvivalenti na druge dve strane) iako rade sve što su i oni radili, bivaju nekažnjeni. Ali, dobar program ratne video-igre (a Balkan je ipak samo jedan u nizu takvih programa) podrazumeva da su protivnici izjednačeni, u suprotnom, igra se brzo završava. Umne glave srpskog naroda trebalo je da o tome vode računa, da konsultuju svetske "programere", a ne da sa penzionisanim kozačkim atamanima osnivaju razna društva prijateljstava. Jer, na kraju će ipak sa "programerima" da sednu za sto, ali kao gubitnici, hodajući na kolenima. A u završni račun ulazi odgovornost za stotine hiljada mrtvih, ranjenih i raseljenih.
Naravno, i dalje mislim da je samo jedan demokratski režim u Srbiji mogao zaštititi Srbe u Hrvatskoj i Bosni, kao i sve stanovnike sadašnje Jugoslavije bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ali, sadašnji srpski režim u poznatom azijatskom maniru brine samo o tome kako da poveća prag izdržljivosti svoje raje. Tako to biva kada se individua svede na uniformu. Zato i jesu prvo udarili na normalne i obrazovane proglašavajući ih izdajnicima i lošim Srbima. Rasterali su cvet srpske inteligencije. Oni koji su ostali, bez obzira na uslove, biće dragocena težina na tasu zdravog razuma, nadajmo se sve dok jezičak na vagi ne pređe na pravu stranu.
A za kraj, pre nego što nam se ispostavi završni račun, oslušnimo Hermana Broha: "U raspadu svake forme, u sutonskom sjaju tupe nesigurnosti nad avetinjskim svetom, držeći se za nit neke sipljive logike, čovek se pipkajući i tapkajući, nalik na zalutalo dete, probija kroz jedan predeo iz sna koji naziva stvarnošću, a koji za njega ipak nije ništa drugo do teška noćna mora".■
