Javnost je bila zatečena činjenicom da lica mlađa od 14 godina nisu krivično odgovorna. Zbog toga se čini da je potrebno dodatno objasniti način na koji krivični pravosudni sistem posmatra godine učinioca nekog nedozvoljenog dela.

U tretmanu koji država ima prema mladima, brojevi i kalendarski uzrast nisu presudni, već stanje uma i duše. O tome govori i činjenica da se i punoletnom licu (ali samo mlađem punoletnom licu) koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo 18, a u vreme suđenja nije navršilo 21 godinu, mogu primeniti odredbe Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Da bi tako nešto bilo učinjeno, potrebno je da su ličnost učinioca i okolnosti pod kojima je delo učinio takvi da se može očekivati kako će se i vaspitnim merama postići svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne.

Dakle, Zakon daje mogućnost da se i punoletnim licima, ali samo mlađim, sudi kao da su maloletni izvršili krivično delo.

STRUČNE PROCENE

Ukoliko veštaci, psihijatri i psiholozi nakon psihološkog ispitivanja učinioca krivičnog dela i nakon njegovog psihijatrijskog pregleda utvrde da stanje opšte duševne razvijenosti tog mlađeg punoletnika (lice od 18. do 21. godine) ne odgovara očekivanom proseku za kalendarski uzrast kome pripada, odnosno da odgovara duševnoj razvijenosti starijeg maloletnog lica i nakon pribavljenog mišljenja Centra za socijalni rad, njemu će se suditi kao maloletnom licu.

Važno je napomenuti da njegove intelektualne sposobnosti mogu biti u granicama proseka, ali da se na emocionalnom planu registruju obeležja infantilnosti, nesigurnosti, promenljivog samopouzdanja, anksioznosti i dr. Kod njega ne mora postojati neki psihopatološki poremećaj, a njegove sposobnosti shvatanja značaja dela kao i mogućnosti upravljanja postupcima mogu biti očuvane. Međutim, stepen njegove opšte duševne razvijenosti ipak može biti ispod njegovog kalendarskog uzrasta.

Iako je u oceni zrelosti učinioca krivičnog dela lakše voditi se samo brojevima kao egzaktnim činjenicama (14, 16, 18 godina), to nije uvek i najispravnije. Često je važnije “izmeriti” stepen razvijenosti nečijeg uma i duše.

Isto tako, ukoliko punoletno lice izvrši bilo koji akt koji ima sva obeležja krivičnog dela, ali je u vreme izvršenja krivičnog dela bio neuračunljiv, on neće otići u zatvor već će se prema njemu izreći mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ili mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Sud će takve mere obustaviti kada utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi.

Neuračunljiv je onaj učinilac koji usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže društvene poremećenosti (dakle, usled nekog biološkog stanja) nije mogao da shvati značaj svog dela ili koji nije mogao da upravlja svojim postupcima (ima određene psihičke smetnje prouzrokovane tim stanjima).

Sa druge strane, ukoliko neko lice ima mentalne smetnje, čak i ukoliko nije učinilo krivično delo ili je krivičnopravno neodgovorno, ono može biti zadržano i smešteno i bez svog pristanka u psihijatrijsku ustanovu ako doktor medicine ili psihijatar procene da, usled mentalnih smetnji, ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život, zdravlje ili bezbednost, ili ukoliko ozbiljno i direktno ugrožava život, zdravlje i bezbednost drugog lica (Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama koji se primenjuje bez obzira na uzrast lica). Ovaj postupak zadržavanja i smeštaja lica mogu pokrenuti članovi njegove uže porodice, organ starateljstva, poslodavac i zdravstveni radnici obaveštavanjem policije i hitne pomoći o ugrožavajućem ponašanju tog lica.

Ovo su ujedno i odgovori na pitanja koje često čujemo poslednjih dana – šta sistem može da uradi ukoliko je neko opasan po sebe ili druge? Šta ako neko ne može da bude krivično sankcionisan? Iz priloženog vidimo da sistem ima druge mehanizme kojima zajednicu može da zaštiti od pojedinaca koji predstavljaju opasnost po sebe ili druge sve dok takva opasnost traje.

ODLUKE SUDA

Kada psihijatar utvrdi da postoje zdravstveni razlozi za stacionarno lečenje i zadržavanje nekog lica bez njegovog pristanka, najkasnije prvog narednog radnog dana se sastaje konzilijum psihijatrijske ustanove koji tu okolnost ponovo procenjuje. U roku od 24 časa od konzilijarnog pregleda, psihijatrijska ustanova o tom zadržavanju obaveštava sud (na području na kojem se nalazi ta psihijatrijska ustanova). Dakle, o daljem zadržavanju tog lica bez njegovog pristanka odlučuje taj sud i on odlučuje koliko dugo će se to lice zadržati.

Sud prilikom donošenja odluke o zadržavanju ili otpustu analizira stav veštaka psihijatra, pribavlja mišljenje specijaliste dečije psihijatrije koji lično obavljaju pregled tog lica. Sud traži i obaveštenje od centra za socijalni rad, od članova uže porodice ili od drugih lica koja mogu dati podatke značajne za donošenje odluke da li to lice treba ili ne treba zadržati u psihijatrijskoj ustanovi. Sud odlučuje o zadržavanju tog lica prvo na period od 30 dana, a ako psihijatrijska ustanova predloži produženje, sud to zadržavanje može produžiti za još tri meseca, a svako dalje produžavanje zadržavanja može se vršiti samo na osnovu rešenja suda, na vreme od šest meseci, sve dok postoji takva potreba.

U Srbiji danas ne postoji poseban sud i posebno tužilaštvo za maloletnički kriminal, već u Višim javnim tužilaštvima i Višim sudovima ili sve sudije i tužioci rade takve predmete ili je za to zadužen poseban sudija ili tužilac, bez posebne, kontinuirane specijalizacije, osim nužnog (osnovnog) sertifikata. U rad na toj oblasti sudije i tužioce po svom nahođenju i na neizvestan period vremena raspoređuje predsednik suda ili glavni javni tužilac, bez njihove saglasnosti, izričitog zahteva i bez posebno izraženog interesovanja ili senzibiliteta za ovu materiju.

Pekinška pravila (Standardna minimalna pravila Ujedinjenih nacija za maloletničko pravosuđe) uticala su na formiranje standarda koji su kasnije uneti u Konvenciju o pravima deteta. Cilj ovih pravila je da ukaže državama da treba da unaprede dobrobit kako maloletničkih prestupnika, tako i njihovih porodica, da države treba da razviju uslove koji će promovisati pozitivan razvoj deteta, da im obezbede osmišljen život u zajednici, naročito u uzrastu kada je dete najosetljivije i sklono antisocijalnom ponašanju, kao i da službe sistema maloletničkog pravosuđa treba da uključe profesionalno usavršavanje svih stručnjaka u ovoj oblasti.

Iako su ova pravila doneta još 1985. godine, a Konvencija UN o pravima deteta još 1989. godine (koju smo mi ratifikovali 1990. godine), izgleda da je kod nas nestala svest o obavezi države da unapredi dobrobit dece i njihovih porodica, da promoviše pozitivan razvoj dece kao i da usavršava sve stručnjake u službi sistema maloletničkog pravosuđa.