Ima i osećajni segment te priče: stari automobil je muškarcu nešto uporedivo sa starom košuljom i – naročito – starim cipelama. Nekako je sentimentalno vezan i perverzno ponosan na tu krntiju, pogotovo ako ju je pazio, čuvao i dobro održavao, pa je poznaje do u svaki detalj i ćef koji automobile ume da hvata. Kao stare razgažene cipele ili isprana, ali solidna košulja ili sako od tvida star trideset godina sa kožnim zakrpama na laktovima ili bez njih.

Ima tu još nešto: u staro vreme automobili i druga tehnička roba pravili su se tako da traju; danas je u sve ugrađen algoritam da se raspadne čim istekne garancija. Zato su nekada postojali majstori: električari za šporete, bojlere i frižidere; radiomehaničari za radio-aparate i televizore; automehaničari za automobile (dobro, njih još ima, ali sve manje); bilo je čak i majstora za popravku GSM telefona i računarskog hardvera. Danas je majstora sve manje jer se stvari bacaju umesto da se popravljaju. Crkne frižider, čovek dođe, zaviri i pošteno kaže da je jevtinije kupiti novi nego menjati tamo neku ploču sa tranzistorima ili neki blesavi čip za koji se čeka tri meseca da stigne iz Singapura ili tako nečega. I naplati dolazak, naravno. Slično je i sa ostalom tehnikom. Časovničari su svedeni na zamenu onih baterijica u kvarcnim satovima.

Automobil ipak ostaje nešto drugo. Tu uvek ima mesta krpljenju i ostalim intervencijama, a i majstori nekako vole to da rade. Sećam se da sam jedne godine obišao čitav Srem u potrazi za jednim rezervnim delom za moj krš fijat uno. Našao sam ga zahvaljujući nizu dobrih ljudi koji se me upućivali i taj deo radi odlično, mada je sa otpada. Moj auto je iz 1997. godine i u odličnom je stanju, hvala lepo, jer sam ga pazio i održavao. Niti jednom nije bio odbijen na tehničkom pregledu, jer imam dobre majstore (hvala Dragane, hvala Vlado). I sada da ga pregledam dvaput godišnje, a radi kao sat!

Lako je bogatima: oni jednom godišnje prodaju stari, dodaju neku kintu i kupe novi auto. Da li im je od toga lepše? Nisam siguran. Stari auto, ponavljam, nalik je na stare cipele: razgažen, poznajete ga i volite ga. Je l’ vozi? Vozi. Je l’ se kvari? Ne kvari se. I šta hoćete? Stari automobili više ne zanimaju ni one lopove koji ih kradu za delove, jer ti delovi ne idu više ni u šta. Koliko puta sam zaboravio da ga zaključam i nikada ga niko nije ni pogledao. Još ako su od manje vrste (litar radne zapremine, na primer), em manje troše, em su troškovi registracije sasvim podnošljivi – ako niste nikoga udarali, naravno. Oko sto evra godišnje. Auto ionako služi da putnike i teret preveze od tačke A u tačku B umerenom brzinom i uz dužno poštovanje cestoredarstvenih propisa. Ima ko voli da se kurči u besnim limuzinama, čak i naročito kada nisu njihove, ali neka ih, eto ih tamo. Normalnom svetu to ne treba. Eno su pre neki dan uhvatili magarca kako vozi 228 na sat i zatvorili ga, logično. U Hrvatskoj je pre par godina izmeren jedan u ferariju sa 300 na sat i kad su ga sačekali na naplatnoj rampi, rekao je da zašto je "kupija ferari nego da vozi trista". Od takvih ne bivaju ni davaoci organa.

E, sad: ako pogledate oko sebe po Beogradu i inače, zapazićete neočekivano mnogo starih i sa ljubavlju održavanih automobila. Donedavno sam redovno viđao i viđam (samo u mom kraju, na Zvezdari) barem dva spačeka CV2, jednog pežoa 404 dizel karavana, dva-tri forda taunusa M 12, a folksvagena 1200 i 1300 ("bube") nekoliko, ali i dva-tri volvo amazona 121. Svi u odličnom stanju. Bilo je i fijata 1300 i po koji fića, a pre neki dan sam video sitroen DS 21("ajkula"), kao nov, kod Đerma. Bude po gradu i neki stari mini 850 i slični antikviteti. O lendroverima iz pedesetih i da ne govorim, a nađe se poneki VW kombi-bus u hipi bojama. Nadam se da Braca Petković misli na to i da merka unapred za svoj muzej starih automobila. Sećam se kao dete da je na ćošku Bulevara i Tršćanske stajao Fordov model T i povremeno se i kretao.

Mislim da je za svako poštovanje i ponos kada neko tako čuva stare automobile, pazi ih i održava. Isto važi i za drugu tehničku robu: znam porodice kod kojih rade frižideri od pre onog rata, radio-aparati iz pedesetih i šporeti iz šezdesetih. Posedujem GSM telefon nokija 6110 iz 1999; ispravan je i ne dam ga. To je, ponavljam, zato što se nekada mislilo da stvari treba praviti tako da traju. Bila je to kobna zabluda, kako vidimo danas. Stvari treba da traju što kraće (do isteka garantnog roka, to jest), da bi se kupovale nove i da bi se proizvođači i trgovci brže bogatili. Popravljanje se obeshrabruje iz istih razloga.

I šta sad? Umesto da država donese propis kojim bi vlasnici starih automobila bili ohrabrivani i podsticani da ih održavaju, ovi naši su hteli da im dvaput godišnje uzmu pare za tehnički pregled umesto jednom, kao i svima. To je udar na budžet najsiromašnijih, jer ko ima para – taj ima i automobil mlađi od 15 godina. To je zanimljiv pokušaj, ko zna koji po redu, da se prvo od sirotinje uzima; valjda zato što sirotinja ne može da se odbrani. Ili možda zato što im sirotinja ide na živce, kao što smo mogli više puta da čujemo od naše kapitalističke kleptokratije (srpski: drske lopovske bande). Uostalom, svetska statistika kaže da stara i neispravna vozila uzrokuju oko jedan odsto saobraćajnih nesreća; mnogo više ljudi strada od loših puteva i drugih uzroka, ali ko će da

utera putare u red?