Monstruozno ubistvo tročlane porodice Stolić u Obiliću kod Prištine nateralo je 18 srpskih porodica iz tog mesta na očajnički čin: izgubivši i poslednji trun poverenja u međunarodne snage koje bi trebalo da ih zaštite od divljeg dela većinskog stanovništva Kosova, meštani Obilića došli su na ideju da (privremeno) kolektivno napuste taj kraj i da, u međuvremenu, najvišim funkcionerima Srbije i zajedničke države sa Crnom Gorom ostave na čuvanje ključeve svojih napuštenih kuća. Nakon razgovora sa predsednikom Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojšom Čovićem i premijerom Srbije Zoranom Živkovićem, meštani Obilića odustali su od tog dramatičnog, upozoravajućeg gesta, ali je, s obzirom na prizore iz kosovske svakodnevnice, mala verovatnoća da su Živković i Čović uspeli da nađu reči koje bi obezbedile miran san stanovnicima opštine u kojoj je do pre nekoliko godina živelo 12.000, a danas svega oko 3000 Srba.

Normalnom ljudskom mozgu nepojmljivo iživljavanje nad Stolićima samo je poslednji u nizu gotovo svakodnevnih, uglavnom nerasvetljenih, zločina nad nealbanskim življem na teritoriji koju, zvanično, u liku snaga KFOR-a, štiti ceo svet. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) za Kosovo i Metohiju, za četiri godine otkako je Kosovo pod protektoratom međunarodnih snaga (od 10. juna 1999. do 10. maja 2003) registrovano je čak 6360 terorističkih napada, od čega 5771 na građane srpske i crnogorske nacionalnosti, 190 na građane albanske nacionalnosti i 332 na građane drugih nacionalnosti koji na tom prostoru žive. Pripadnici i objekti MUP-a bili su meta napada 57 puta, a vojnici i vojni objekti deset puta. U tim napadima, poginulo je 1191 lice – opet daleko najviše građana srpske i crnogorske nacionalnosti (976). Ubijeno je i 114 građana albanske nacionalnosti, 73 pripadnika drugih nacionlanosti , 24 pripadnika MUP-a i četiri vojnika.

EVROPA: Ono što se ne vidi iz suvoparnog jezika statistike, već samog po sebi dovoljnog da postavi pitanje efikasnosti zaštite građana od manijaka sa "patriotskim" opravdanjem, jeste surovost zločina koji se na početku XXI veka odvijaju na prostoru koji pretenduje da se nazove evropskim.

Sudbina Stolića jedan je od jezivijih primera morbidne kreativnosti terorista: pedesetogodišnji Ljubinko i osamdesetogodišnji Slobodan i Radmila Stolić, sudeći prema izjavi patologa Slaviše Dobričanina, ubijeni su nekim tupim predmetom, najverovatnije metalnom šipkom. Patolozi su našli i tragove skakanja po nesrećnim ljudima i tragove udaraca cipelom u predelu mošnica i trbuha, a pokazalo se da su im i jetra i unutrašnji organi potpuno razoreni. Nakon iživljavanja nad nemoćnim žrtvama, teroristi su zapalili kuću u kojoj su ubijeni Stolići živeli.

U poslednjim mesecima četvrte godine boravka snaga UNMIK-a na Kosovu, slični izveštaji stizali su i iz drugih kosovskih mesta, a prilježno ih na svom veb-sajtu, što na srpskom, što na engleskom jeziku, beleži Eparhija raško-prizrenska Srpske pravoslavne crkve. Žrtve su i deca i odrasli, i stari i mladi, i žene i muškarci. Zločini se dešavaju u kućama, na njivama, na ulici, u pokušajima prelaska iz jednog u drugi deo kosovskog geta, svuda gde se zateknu slabi i nezaštićeni. Sve ih, očigledno, vezuje isti cilj: isterati i poslednje nealbance iz "multietničkog Kosova".

Posebno učestali napadi ove godine beleženi su u danima oko Uskrsa: tako je na Veliki petak, 25. aprila, šezdesetšestogodišnja Smiljka Anđelković u sopstvenoj kući u Lipljanu bila žrtva iživljavanja huligana albanske nacionalnosti koji su, iskoristivši vreme dok njen suprug nije bio kod kuće, nesrećnu ženu tukli do besvesti i ostavili u lokvi krvi. Nije to bio nikakav, eventualni, slučajni upad alkoholisanih nasilnika ili nešto slično: porodica Anđelković dugo je pre tog iživljavanja dobijala pretnje od lokalnih albanskih ekstremista, koji su zaključili da bi u stanu Anđelkovića trebalo da živi neko druge (albanske) nacionalnosti.

DECA: Nekoliko dana kasnije, 3. maja, dvojica meštana Suvog Dola, sela u blizini Kosovske Mitrovice, Milan i Milorad Jeftić, prema istom izvoru (ERP SPC), povređeni su kada je na njih namerno naleteo autobus koji je vozio kosovski Albanac (reagovala je Međunarodna policija, uhapsivši vozača). Tri dana kasnije (6. maja) albanski ekstremisti kamenovali su autobus Kosmetprevoza koji je vozio đake srpske nacionalnosti na relaciji Kosovska Mitrovica – Suvi Do. Povređene dece, srećom, nije bilo, ali je autobus demoliran. Srbi iz te oblasti pokušali su nešto da preduzmu u cilju zaštite svojih života i života svoje dece: 7. maja organizovali su protest, tražeći efikasniju zaštitu od divljanja albanskih ekstremista. Da bi rasterali 250 okupljenih Srba, pripadnici danskog bataljona KFOR-a bacili su suzavac i izazvali metež u kome je jedna demonstrantkinja, Gordana Jeftić, povređena i u teškom zdravstvenom stanju prebačena u medicinski centar u Kosovskoj Mitrovici. Istog dana, još jedan Srbin iz Suvog Dola, taksista Dejan Jeftić, zaslugom albanskih ekstremista koji su mu naneli teške telesne povrede, završio je u Medicinskom centru u Kosovskoj Mitrovici.

Prethodnog meseca, naročito su se istakla dvojica boraca za etnički čisto Kosovo u selu Goraždevac u opštini Peć, koji su 7. aprila uveče naneli ozbiljne povrede (nož u lice) Svetislavu Simonoviću (40) dok se glavnim putem u tom mestu vraćao kući.

Nasumice odabran primer iz marta glasi: u opštini Vučitrn, kod sela Drvare, 18. marta uveče ekstremisti su kamenovali putnički voz koji prevozi srpske putnike na relaciji Lešak – Kosovo Polje (za Srbe iz enklava centralnog Kosova jedino prevozno sredstvo do Severnog dela Pokrajine i Srbije). U napadu su polomljena stakla na vozu u pokretu, a Jovana Milošević iz Raške (1984) zadobila je povrede glave i pala u nesvest.

U februaru se dosta pucalo: u selu Mogila kod Kosovske Vitine 22. februara uveče ekstremisti su ispalili više rafala iz automatskog oružja na prodavnicu Slobodana Nojkića u tom mestu. U napadu je teško, sa dva metka u grudi, ranjen Dragan Đokić (29). Desetak dana ranije, tačnije 11. februara, u selu Devet Jugovića, severoistočno od Prištine, ekstremisti su pucnjima iz vatrenog oružja ranili Srpkinju Veru Drakulić (prostrelne rane na području natkolenice).

Bilo je i bombaških napada: na jednu srpsku prodavnicu u Kosovskoj Kamenici 12. februara teroristi su bacili bombu, koja je uništila i radnju i automobil koji je bio parkiran ispred nje. Ljudskih žrtava, srećom, nije bilo, ali je poruka bila vrlo jasna i vrlo glasna. Kao što su jasne i poruke otmica, pa čak i ako su neuspešne (17. februara, na primer, dvojica napadača pokušala su da kidnapuju 30-godišnjeg Srđana Vesića iz Klokota kod Kosovske Vitine, ali ih je uplašila njegova vika i pojava komšije). Više nego rečita jesu skrnavljenja grobalja (jedan od skorijih primera je, recino, paljenje drvenog krsta na grobu u Vitini, samo dan nakon što je 4. maja u njemu sahranjen jedan Srbin) ili pravoslavnih crkava i manastira (opet noviji primer – kamenovanje crkve sv. Nikole 10. maja u Prištini).

Jasnu poruku predstavlja i paljenje dve kuće u vlasništvu Milana Šotića iz Vitine, čija je porodica nakon rata izbegla u nešto bezbednije obližnje selo Letnica. Obe kuće bespravno je koristila albanska porodica, sve do maja ove godine, kada su, odlukom UNMIK-a i organizacije Habitat, kuće vraćene pravom vlasniku. Šotići, međutim, nisu imali prilike da se vrate kući, jer su nepoznati napadači 5. maja zapalili novu kuću, a tri dana kasnije, 8. maja, i staru kuću koja se nalazila u istom dvorištu. U neposrednoj blizini zapaljenih kuća, inače, nalaze se kontrolni punkt KFOR-a i policijska stanica u Vitini.

OPASNE KNjIGE: Prema mišljenju nekih boraca za etnički čisto Kosovo, ogromna opasnost tom "istorijskom cilju" preti i od pokojnih srpskih pisaca: iz Gnjilana je, baš na Uskrs, stigla vest da je iz gradske biblioteke na smetlište izbačeno oko 1000 knjiga na srpskom jeziku. Očevici su na gomili videli naslove Ive Andrića, Njegoša i Desanke Maksimović. Reagovao je ombudsman za Kosovo Marek Antoni Novicki koji je zatražio hitnu istragu, ali i zaštitu preostalih knjiga srpskih pisaca.

Da nije reč o izolovanim slučajevima koje "pumpa" srpska strana, dokazuje, recimo, aprilski izveštaj organizacije za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel, objavljen pod naslovom "Zatvorenici u sopstvenim domovima", u kome se detaljno prikazuje položaj nealbanskih zajednica na Kosovu u poslednje dve godine. U zaključcima izveštaja Amnesti internešenel ističe da UNMIK i KFOR svojim radom nisu uspeli da obezbede poštovanje ljudskih prava ne preduzimajući blagovremene i odgovarajuće akcije protiv njihovog kršenja. U izveštaju se apeluje na predstavnike međunarodne misije da počinioce zločina privedu pravdi i preduzmu efikasnije mere zaštite ugroženog stanovništva.

Strašna sudbina troje Stolića naterala je međunarodne predstavnike na nešto jaču reakciju od uobičajenih – šef UNMIK-a Mihael Štajner raspisao je nagradu od 50.000 evra za informaciju koja bi dovela do hapšenja odgovornih za taj zločin. U vreme pripreme za štampu ovog broja "Vremena" radni tim Koordinacionog centra trebalo bi da u kontaktu sa predstavnicima UNMIK-a na terenu razgovara o podizanju nivoa bezbednosti i slobode kretanja na prostoru opštine Obilić, a problemom zaštite osnovnog ljudskog prava na život na prostoru Kosova trebalo bi da se bavi i Savet bezbednosti UN-a. Ukoliko te akcije, ovoga puta, i rezultiraju promenom sumornog bezbednosnog stanja na Kosovu, biće to prekasno za troje Stolića, ali možda ne i za onih preostalih nekoliko hiljada nealbanaca na području pod zaštitom celog sveta.