Štrajk je po definiciji obustava rada više zaposlenih i obično je rezultat nezadovoljstva radnika upravom preduzeća. U prošlosti, a naročito tokom industrijske revolucije, postao je važno oružje u borbi između zaposlenih i poslodavca. Koristio se i u svrhe demokratizacije društva, u smislu postizanja političkih zahteva. Organizatori štrajka su najčešće sindikati, mada nije nezabeleženo da to budu i spontane reakcije grupe radnika/zaposlenih.

Srpsko društvo ima različitih iskustava sa štrajkovima. Poslednji zabeležen štrajk u pravom smislu te reči, koji je skrenuo pažnju celog društva, jeste obustava rada u Fijatu 2017. godine. Organizovale su ga sindikalne organizacije Samostalaca i Nezavisnosti uz podršku svojih centrala.

U političkom smislu, poslednji štrajk koji je imao neki rezultat i posledice po Srbiju je generalni štrajk u Srbiji 2000. godine. On je izrodio kolubarske junake, jer je obustava rada u RB “Kolubara” bila tas na vagi u korist demokratskih promena 5. oktobra. Tu se nije radilo o štrajku u organizaciji sindikata, već je obustavu rada onesposobljavanjem rudarskih mašina povela grupa odvažnih ljudi; zaustavljanje oruđa za rad, uz dobro političko delovanje na terenu, iniciralo je obustavu rada ostalih zaposlenih u RBK, uz ogromnu pomoć građana Lazarevca, Aranđelovca i Obrenovca.

Tadašnja vlast podigla je krivične prijave – koje niko od “okrivljenih” nikada nije video – protiv pet ili šest lica, od kojih su u javnosti ostali upamćeni politički aktivisti Boris Tadić i Nebojša Čović i nekoliko radnika RB “Kolubara” (Jovičić, posle direktor RBK, predsednik sindikata kopova Miodrag Ranković Pici, predsednik sindikata EPS-a Milan Đorđević Đokin i još neki).

Kao posledica tih krivičnih prijava ostala je misteriozna smrt sudije Simeunovića, nerasvetljena do danas.

LISTA APSURDA

Zašto su bitni “politički štrajkovi”? Odgovor je jednostavan. Od pomenutog štrajka u Fijatu (2017) pa do današnjeg dana, javnost može da se seti samo nekoliko štrajkova u Srbiji i svi su politički i vrlo apsurdni, jer je štrajkovala – vlast. Prvi takav je štrajk glađu poslanika Martinovića, kao odgovor na delovanje i akcije poslanika opozicije.

Drugi je štrajk opet u “Kolubari”. Zajedno su ga vodili direktor JP EPS-a Milorad Grčić, i predsednik sindikata RB “Kolubara”, najbrojnije sindikalne organizacije u okviru Sindikata radnika EPS-a, Miodrag Ranković Pici, protiv ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, i predsednika sindikata radnika EPS-a Milana Đorđevića Đokinog, zbog “strategije za izgradnju TE ‘Kolubara’ B”.

Treći apsurdni štrajk je štrajk REM-a, koji je organizovala predsednica Saveta REM-a protiv negativnog odnosa javnosti i pritisaka da Savet REM-a počne da radi u skladu sa javnim interesom.

Poslednji je dvosatni protest i zaustavljanje otpreme uglja iz utovarne stanice Tamnava, tako što je deo Sindikata radnika EPS-a, koji vodi jedan od “posvađanih” pobratima (Đokin i Pici su pobratimi), Miodrag Ranković Pici, protiv direktora Banke Poštanska štedionica koja mislim da je 100 odsto u vlasništvu države.

Navodno, direktor te banke je “blokirao” novac fonda solidarnosti i na taj način, tvrdi Ranković Pici, “sprečava da lečimo naše bolesne kolege”. Ako se uzme u obzir da je Miodrag Ranković Pici predstavnik iz reda zaposlenih (nelegitiman) u Nadzornom odboru AD EPS-a, što će reći da je on vlast, onda je apsurd potpun.

GUBITNICI, DOBITNICI I AŽDAJA

Jedino što građani Srbije ne znaju jeste činjenica da dinara od zarada zaposlenih u AD EPS-u taj tzv. Fond solidarnosti nije video, već se puni novcem koji uplaćuje poslodavac, što je utvrđeno članom 91. Kolektivnog ugovora za JP EPS (još važećeg). Tamo se kaže da: “u fond solidarnosti sindikalnih organizacija (koje su u sastavu Sindikata radnika EPS-a) za pružanje pomoći zaposlenima za lečenje, Poslodavac uplaćuje mesečno na račun fonda 0,7 odsto iznosa sredstava isplaćenih na ime zarada zaposlenih, članova sindikalnih organizacija.

U fond solidarnosti Sindikata radnika EPS-a, Poslodavac mesečno uplaćuje 0,4 odsto iznosa sredstava isplaćenih na ime zarada zaposlenih kod Poslodavca, članova Sindikata.”

Iz člana 91. Kolektivnog ugovora za JP EPS nedvosmisleno se može zaključiti da svaka sindikalna organizacija po ograncima ima svoj račun Fonda solidarnosti, ali i da značajna sredstva postoje i na spornom računu sindikalne centrale Sindikata radnika EPS-a koji u ovom trenutku živi kao dvoglava aždaja – ima dva predsednika, po nekoliko duplih potpredsednika, više desetina duplih članova Glavnog odbora tog sindikata, i po sindikalnim organizacijama po ograncima (RBK, TENT, TE-KO Kostolac, Đerdap, Drinsko-limske HE…) duplirane predsednike, potpredsednike, članove GO… A članstvo je isto!

Ako se uzme u obzir da svaki zaposleni u Srbiji iz svoje zarade izdvaja sredstva u fond zdravstvene zaštite, da je poslodavac takođe u obavezi da sve zaposlene osigura, onda se postavlja pitanje stvarne namene tih sredstava po fondovima solidarnosti, tj. gde su sredstva iz RFZZ-a ako se “pomaže” lečenje zaposlenih iz sindikalnih fondova?

I ko je stvarni dobitnik ovih apsurdnih štrajkova u Srbiji?

Odgovor na ovo pitanje nije lak, dobitnici su svi oni koje Đole Balašević nazva znalcima trikova u svom ,,Bluzu mutne vode”, sve one “mrene, smuđevi, karaši i bandari, lopovi i džandari” ili “ribe što žive na račun tuđ”. Oko gubitnika je stvar znatno jednostavnija – to su oni koji nemo posmatraju ili, još gore, koji se upecaju na bućku ili crva na mamcu, i konačno, svi oni kojima sudbina zavisi od krupnih glupavih grgeča, somova na dnu i štuka na vrhu.

Autor je sindikalni aktivista i predsednik resornog odbora za sindikalna pitanja SDS-ab