Od 16. juna, kada je proglašena "prva faza" štrajka sindikata u Elektroprivredi Srbije, sve do ovih dana nije jasno da li je taj privredni infrastrukturni gigant sa 55.000 zaposlenih doista u zakonskoj "obustavi rada" ili nije. Prema sindikalnim funkcionerima, štrajk je već stigao u "drugu fazu", a prema Ministarstvu energetike Vlade Srbije i prema poslovodstvu EPS-a – od 22 preduzeća u sastavu ovog sistema, od vitalnog značaja za normalan život u državi, samo u dva se ne radi, to jest ne radi se u pojedinim delovima ta dva preduzeća (rudnici sa jamskim kopom i distribucija). I pregovori štrajkačkog odbora i Ministarstva energetike navodno se stalno nastavljaju, ali nije jasno o čemu se tu uopšte može pregovarati, jer glavni zahtev štrajkača u suštini je usmeren na zaustavljanje tranzicije u elektroprivredi (restrukturacije EPS-a), a nijedno ministarstvo nema mandat da pristane "da sve ostane isto", a da nas remontuje i obnavlja "međunarodna zajednica", dok mi i nadalje tamburamo staru socrealističku priču o rudarskom hlebu "sa sedam kora" i rudarskom šlemu kao simbolu "sveta rada i socijalističkog društvenog napretka" (u centru aule Ministarstva za rudarstvo i energetiku Vlade Srbije stoji vidno izložen jedan olupani šlem, koji su tu doneli EPS-ovi sindikalci, a na kome piše "Kori, ovo je rudarski šlem").

Konfuzija je prilična, jer sindikalisti u stvari traže da država ostane vlasnik "jedinstvenog nacionalnog preduzeća", a osporavaju pravo tom "vlasniku", to jest njegovom nadležnom državnom organu (Ministarstvu rudarstva i energetike) da donosi "vlasničke odluke". Istovremeno, manje-više isti onaj sindikat koji nije štrajkom štitio standard radnika EPS-a 1991. godine, kada je na "valov" ovog preduzeća Milošević doveo 5300 siromašnih radnika i činovnika iz rudnika sa jamskim kopom "Vrška čuka"(Avramica), Ibarskih rudnika kamenog uglja (Baljevac), Rudnika mrkog uglja Rembas (Resavica), Rudnika mrkog uglja "Bogovina" (Bogovina), Rudnika mrkog uglja "Soko" (Soko Banja), Rudnika mrkog uglja "Jasenovac" (Krpoljin), Rudnika lignita "Lubnica" (Lubnica), Rudnika lignita "Štavalj" (Sjenica) i Aleksinačkih rudnika uglja (Aleksinac) – sada pokušava da organizuje štrajk kako bi te zaposlene zaštitio od samostalne sudbine na tržištu, a pri tom traži "ispitivanje ustavnosti te odluke" i ocenjuje da je ona doneta bez ozbiljnih ekonomskih i drugih analiza. Istovremeno, ministarka energetike Kori Udovički, koja je od Vlade Srbije dobila odobrenje da to Miloševićevo Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja u Resavici izdvoji iz EPS-a, najpre izjavljuje da to čini samo da bi unapredila njihovu proizvodnju koja je danas navodno dvostruko manja od one iz vremena samostalnosti, pa ne vidi razlog za rudarske štrajkove. Kasnije međutim, precizira da to osposobljavanje za samostalni opstanak na tržištu ovih rudnika ipak podrazumeva otpuštanje najmanje oko 1300 zaposlenih, "ali ne ove godine", dok će neki proći bez mnogo otpuštanja, ali sa dosta dotacija, kako bi preživeli dok se za ljudstvo u pojednim regijama ne nađu neka nova radna mesta.

Da pogledamo šta piše u obrazloženju odluke o izdvajanju rudnika sa podzemnom eksploatacijom (JP PEU) iz EPS-a. Ključni argument koji se navodi u zvaničnom obrazloženju jeste da je ovaj zavisni deo EPS-a, od ukupnog prihoda od 668,6 miliona dinara prošle godine, ostvario samo 121 milion dinara od prodaje uglja Termoelektrani Morava u Svilajncu (18 odsto prihoda). U celini posmatrano, ocenjuje se u ovom dokumentu, JP PEU od cele proizvodnje svega 18 odsto robe isporučuje unutar EPS-a, a ostalo iznosi na tržište. Ovde se doista ništa ne govori o gubicima tih rudnika, o njihovoj azijskoj tehnologiji, visokim troškovima, primitivnom menadžmentu i svemu ostalom, što ih čini nemoćnim i besperspektivnim. To piše u drugim analizama koje sindikat, čini se, nije dobio za lektiru.

Pa zašto onda sindikati pokušavaju da organizuju štrajk – je li to samo pitanje solidarnosti sa zaposlenima u rudnicima "u podzemlju" ili je, naravno, reč o nečem mnogo krupnijem? Oni za vremena pokreću otpor namerama Ministarstva zato što iza ovog prvog koraka u čišćenju EPS-a (od svega onoga što ne radi ili ne donosi pare) sleduju drugi, mnogo ozbiljniji koraci. I u tom otporu promenama verovatno imaju diskretnu podršku starih direktora (jer, oni koji dobro poznaju naše štrajkove tvrde da iza većine radničkih "emocija" stoje menadžeri kojima ne odgovaraju promene, kao što većinu krađa u samoposlugama izvodi sam personal koji ih prijavljuje).

Prema onome što je "procurilo" iz plana reformisanja EPS-a, već ovog leta iz sistema bi trebalo da se izdvoje još 22 samostalna nova preduzeća koja su u njemu obavljala "prateće delatnosti". Na primer, u Kolubarskim rudnicima 2000 rudara "opslužuje" još preko 13.000 zaposlenih u tim "pratećim delatnostima". Već je navodno dogovoreno izdvajanje preduzeća Kolubara Metal i Kolubara Univerzal iz celine ovih rudnika, pošto je reč o firmama sa identitetom delatnosti. Ali, ostaje problem onih koji nisu zaposleni u celinama koje bi mogle opstati na tržištu i kojima je mnogo bolje da nastave da se bore za kolektivni elektroenergetski ugovor i električni socijalni program (nego da krenu na socijalu koja je predviđena za nas ostale u Srbiji). Uostalom, neko je već izračunao da se za oko 22.000 zaposlenih (dakle skoro pola od zaposlenih u EPS-u) u suštini ne vidi produktivno zaposlenje u jednom efikasnom energetskom sistemu – čak i ako on ne bi bio ozbiljnije restrukturiran. Poseban, dodatan problem je u tome što je EPS u Miloševićevo doba služio i kao rezervoar u koji su se slivali mnogi nesrećnici koji su izvan Srbije izgubili zaposlenje i ovde dolazili kao izbeglice, pa im se posrećila Elektroprivreda, a ne neka novinska ustanova (a taj broj se procenjuje na oko 20.000, uključujući i 7000 onih koji su proterani sa Kosova).

Ministarka Udovički je i sama na televiziji (BK, 29. jun) iznela nekoliko suštinskih pravaca transformacije Elektroprivrede Srbije iz faze tromog i neefikasnog monopola u grupu rentabilnih, konkurentnih (verovatno i privatizovanih) kompanija, među kojima samo prenos električne energije mora ostati pod javnom kontrolom (što mnogi izjednačuju sa državnom svojinom), da bi neki budući investitori imali motiv da investiraju u Srbiji (to jest da bi oni imali realnu državnu garanciju da će im omogućiti dotur svoje "robe" do potrošača). Uostalom, Udovički je objasnila da je zamišljeno da takvu strategiju organizacije i razvoja, sa pratećom energetskom politikom, omogući i novi zakon o energetici, koji (da ne čuje zlo, poput radio-difuzije) predviđa i formiranje "regulatorne agencije". Ta agencija bi izdavala dozvole za uključenje u energetski sitem, raspisivala tendere za koncesije i gradnju novih kapaciteta, određivala tarifnu politiku i obezbeđivala ravnopravnost tržišnih takmaca.

Sve to je, dakle, mizanscen tekućeg štrajka. Očigledno, odluka o izdvajanju jamskih rudnika iz EPS-a samo je povod za suprotstavljanje čitavom projektu transformisanja Elektroprivrede Srbije koje tek treba da usledi. To ne krije ni predsednik sindikata u EPS-a Milan Kovačević, koji je ovoj tranzicionoj koncepciji suprotstavio "sindikalnu koncepciju" začinjenu sa mnogo "patriotizma". Naime, Kovačević kaže da sindikalisti "pre svega pokušavaju da spreče beskrupulozno razbijanje EPS-a radi rasprodaje njegovih delova", te da "zahtevaju opstanak jedinstvenog, celovitog i vertikalno organizovanog preduzeća" – da bi na kraju peontirao da neće dozvoliti da radnici postanu "jeftina radna snaga za račun moćnih stranih kompanija, koje će unaprediti proizvodnju struje na našem isto tako jeftinom uglju", a prodavaće je "po ceni koju nećemo biti u stanju da platimo", pa će je te kompanije kao višak izvoziti, pa će "stranci na našoj grbači zarađivati debeli profit" ("Balkan", 21. jun). Kovačević je u svojim izjavama tokom ovog štrajka mudro koristio i poznati strah od neizvesnosti u svakoj tranziciji, pa je u više navrata govorio da EPS štrajkuje "da bi svaki radnik EPS-a i svaki građanin Srbije imao sigurnost", odnosno "da nam ne bi neko iz Mađarske isključivao struju" (valjda onda kada je ne platimo). Kovačević, koji verovatno pamti da su nas učili da je Lenjin rekao "elektrifikacija i industrijalizacija je jednako socijalizam", očigledno smatra da su koncepcije zasnovane na toj podlozi najbolje za njegovo članstvo – ali ne deluje uverljivo, da su dobre i za potrošače struje.

Ni ovaj štrajk nije ostao van vidokruga političkih stranaka, naročito Koštuničinog DSS-a, koji i inače, izgleda, ima jako uporište u svim "državnim firmama" (firmama koje su u državnoj svojini). Tako je DSS podržao štrajkačke zahteve, a između ostalog ističe da treba "uključiti sindikat i stručnu javnost u proces reformi energetskog sektora" i "zaštiti imovinu od sumnjive privatizacije" (21. jun). Na sve to je poskupljenje struje od 1. jula između 10 i 15 odsto (redovne platiše i neredovne) nazvano "perfidnim strujnim udarom" po "diktatu MMF-a". Ako nam je dozvoljeno da primetimo – ova stranka kao da ne računa da će možda jednom doći na vlast, pa će možda, pošto u programu nema za cilj uspostavljanje "radničke države", i sama morati nešto da preduzme u EPS-u, jer ako se u njemu ništa ne bude promenilo (osim partijskog upravnog odbora), Srbija će se već 2007. godine suočiti s problemom nedostatka kapaciteta u elektranama (pošto će već tada neke od naših starih elektrana morati u jednogodišnje generalne remonte), a novca za ulaganja u nove ima samo "kod MMF-a".

Ovaj pomalo neobičan štrajk ima i uobičajenu medijsku pratnju u okviru svih klišea nekadašnje i sadašnje komunističke štampe i socijalističkih stereotipa. Pošto su na jednoj strani rudari (kao "cvet radničke klase"), a na drugoj mlada ministarka s naočarima (koja je ovde "poslata od MMF-a" i koju su "obučili" za antiradničku delatnost na američkim koledžima i univerzitetima) – neke od novina su ovde osetile resurs za "podjarivanje" klasne borbe. Tu se naročito založio mlađahni beogradski "Balkan" koji je, navodno, obavešten o nekim tajnim sastancima u Vladi Srbije, gde se ledena Kori navodno vatreno založila za "potpuno razbijanje sindikata". Na drugoj strani, Kovačević je u igru uveo i pokojnog "dobročinitelja" kolubarskih rudara Zorana Đinđića, koji je, opet navodno, uprkos zločestoj Kori, "presecao" stvari u radničku korist (veće plate). U tom smislu u više navrata su sindikalisti napomenuli da Kori Udovički treba smeniti i da premijer Živković treba da se umeša itd.

Još će, dakle, biti gužve oko Elektroprivrede Srbije, ukoliko DOS ne proceni da i ekonomske reforme treba ostaviti "za posle izbora". Zavodljivost politike "da se ništa ne menja", međutim, ne znači da ona ne vodi Srbiju u mrak, u bukvalnom smislu reči.