Nedavno je javno doveden u pitanje proces profesionalizacije Vojske Srbije, što posmatrano sa medijski atraktivnim špekulacijama o uvođenju obaveznog služenja vojnog roka predstavlja jedan vid narušavanja operativnih sposobnosti sistema odbrane koji je prisiljen da ponovo analizira, formira interresorne radne grupe i dokazuje sve benefite profesionalne vojske. Jedini cilj protivnika ovog procesa su jeftini politički poeni generisani iz patriotskog osećaja građana pri čemu potonji svoju decu ne bi slali na obavezno služenje vojnog roka. U svakom slučaju, treba imati u vidu da je profesionalizacija vojske proces koji nije završen, a formiranje aktivne rezerve trebalo bi da bude naredna faza. Atraktivnost učešća građana u aktivnoj rezervi je pitanje koje direktno finansijski zavisi o dugoročnom stanju državne blagajne, ali i od nekih normativnih rešenja.

Svedoci smo mnogih bezbednosnih problema koji se često medijski spinuju sa jasnim ili manje transparentnim ciljem. Doprinos institucionalizaciji bezbednosnog sistema bi sasvim sigurno bila ažurirana Strategija nacionalne bezbednosti kojom bi se javno proklamovali aktuelni bezbednosni interesi, ciljevi i prioriteti. Objektivan problem definisanja nacionalnih bezbednosnih ciljeva predstavlja nedostatak državne hijerarhije strategijskih dokumenata. Ukoliko politički establišment ne može da kroz Državnu strategiju i Strategiju spoljne politike definiše nacionalne i spoljnopolitičke ciljeve, onda uz svu dobru volju sistem odbrane ne poseduje ulazne parametre za bezbednosni državni koncept. Podsetiću da spoljna politika, ekonomska politika, politika odbrane, politika unutrašnje bezbednosti, politika zaštite ljudskih i manjinskih prava, socijalna politika, kao i politike u drugim oblastima društvenog života predstavljaju elemente politike nacionalne bezbednosti.

Međutim, bez obzira na svesnu ili nesvesnu opstrukciju dela državne administracije, naglašavam da Strategija nacionalne bezbednosti bezuslovno mora biti ažurirana kako bi predstavljala okvir i dala smernice za donošenje veoma važnih dokumenata za sistem bezbednosti poput Strategije odbrane, Strategijskog pregleda odbrane, Bele knjige odbrane, Doktrine Vojske Srbije, Dugoročnog plana razvoja sistema odbrane, Srednjoročnog plana i programa razvoja sistema odbrane, Plana odbrane RS, Plana upotrebe VS, Plana mobilizacije VS, kao i za razna pravila i uputstva.

Uveren sam da je u ovom trenutku izuzetno važan interes i najvažniji zadatak političke elite obezbeđenje pouzdanih savezništava, kao osnovnog preduslova za eliminaciju većine bezbednosnih izazova, rizika i pretnji. U tom smislu, neophodno je rekonfigurisati i unaprediti javnu diplomatiju koja bi sa unapređenom komunikacijom trebalo da preraste iz suparništva u saradnju, i to posebno u regionu. Efikasnost naše diplomatije nećemo postići razvijajući i dalje klasični hijerarhijski model, već isključivo pristupom bolje koordinacije gde je moguće fleksibilnije i urgentnije odgovoriti na krizne situacije kako u zemlji tako u regionu.

Ukoliko se usaglasi Strategija nacionalne bezbednosti, sistem odbrane bi iz nje derivirao npr. Dugoročni plan razvoja koji bi dazavuisao sve eventualne buduće afere javnih nabavki u oblasti odbrane jer bi imao nedvosmislen koncept opremanja VS i time izbegao svaku polemiku da li su nam potrebne nabavke aviona ili tenkova i koje se donacije mogu prihvatati kao doprinos podizanju operativnih sposobnosti, a kojima se možemo samo zahvaliti i diplomatski ih odbiti.

Promenjeni geostrategijski kontekst je neminovno prouzrokovao nove bezbednosne izazove ili samo potrebu revizije prioriteta starih pretnji. Primer migracija i svih posledičnih izazova predstavlja eklatantan primer novih bezbednosnih izazova, posebno u kontekstu takvog tehnološkog napretka kad indoktrinirani teroristi mogu svojim akcijama prouzrokovati velike posledice u toj meri da destabilizuju samu državu. Ipak, apostrofirao bih značaj odbrane od informatičkih ili sajber napada koji postaje jedan od prioritetnih rizika po nacionalnu bezbednost, a može da prouzrokuje i krupne ekonomske posledice. Iako sajber prostor donosi velike mogućnosti, on sve više povećava zavisnost, a samim tim predstavlja i bezbednosnu pretnju. Krajnje je vreme da se sajber napad definiše kao jedan od prioritetnih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji u Strategiji nacionalne bezbednosti, nakon čega bi trebalo definisati nadležnosti, odgovornosti i način validacije sajber sposobnosti kako bismo uspostavili operativnu arhitekturu nacionalne sajber bezbednosti. Čak i u sistemu odbrane uskoro će uvideti neophodnost formiranja nove organizacijske celine za odbranu od sajber napada čiji zadatak bi bio da koherentno integriše sve vrste sajber aktivnosti kroz odbrambene operacije. U zemljama poput Norveške sajber snage su formirane na nivou vida oružanih snaga, a postale su operativne još pre četiri godine. Naravno, svi smo svesni problema regrutacije, osposobljavanja i zadržavanja visokoobučenih i specijalizovanih IT kadrova, ali to moramo rešavati posebnim stimulacijama na nivou države.

Revidirana Strategija nacionalne bezbednosti trebalo bi da prezentuje globalno i regionalno okruženje u kojem Srbija nastoji da formuliše i zaštiti svoje nacionalne interese, predstavi viziju Vlade o mestu i ulozi Srbije u savremenom svetu, definiše bezbednosne izazove, rizike i pretnje, kao i da ponudi odgovore na definisane pretnje. Strategijski kontekst u kojem Srbija razmatra pitanja svoje bezbednosti karakteriše se globalnom nestabilnošću i neophodno ga je permanentno evaluirati, a ne ad hok interresornim grupama. Uvažavajući težinu posledica po bezbednost Republike Srbije, kao polazni kriterijum u definisanju izazova, rizika i pretnji u aktuelnoj Strategiji nacionalne bezbednosti, sve bezbednosne rizike bi trebalo podeliti u tri grupe. Bez obzira na nedvosmislene opasnosti, nije logično da se u istoj grupi nalazi i opasnost od oružane agresije i opasnost od narkomanije ili posledica globalnog zagrevanja. U tom smislu logično je da se u prvoj grupi sa najvišim prioritetom nalazi opasnost od terorizma, sajber napada, separatističkih težnji, oružane agresije i elementarnih nepogoda. Republika Srbija je zemlja ograničenih resursa koje bi trebala koristiti na optimalan i efikasan način, a svoje angažovanje u bezbednosnom kontekstu stepenovati nacionalnim prioritetima.

Nacionalna bezbednost nije i ne sme da bude dnevnopolitička tema pomoću koje se manipuliše osećanjima građana u cilju skretanja pažnje sa drugih ne manje važnih tema.