Kandidat ujedinjene prodemokratske opozicije za gradonačelnika glavnog grada Srbije Vladimir Obradović rođen je 1977. godine u Beogradu i doktor je tehničkih nauka. Pored Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu gde je redovni profesor, predaje i na dva fakulteta u inostranstvu. Ima više od 200 objavljenih naučnih i stručnih radova, urednik je više prestižnih naučnih časopisa i do sada je učestvovao na više od 80 različitih projekata u zemlji i inostranstvu. Ovaj međunarodni stručnjak u oblasti upravljanja sa posebnim fokusom na projekte i javni sektor, od 2022. je potpredsednik Internacionalne asocijacije za upravljanje projektima (IPMA) koja čini mrežu asocijacija iz oko 70 zemalja sveta.

“Beograđani nisu zadovoljni bahatim gradonačelnikom”, kaže Vladimir Obradović za “Vreme”. “Beogradu treba gradonačelnik koji će uvek biti uz svoje građane, u dobru i zlu; gradonačelnik koji neće sugrađane nazivati toksičnima bez obzira na eventualna neslaganja oko pojedinih gradskih problema. Ujedinjenje opozicije okupljene oko ideje ‘Srbija protiv nasilja’ ulilo je optimizam Beograđanima, kao i celoj Srbiji da su promene moguće. Za mene je velika čast što me je osam stranaka i pokreta konsenzusom predložilo da budem kandidat za gradonačelnika i prvi u timu koji će doneti slobodu Beograđanima. Moja profesionalna orijentacija na upravljanje, iskustvo i stručnost, pristojnost i, ako hoćete, normalnost u sinergiji sa ujedinjenom opozicijom donose sigurnu pobedu u Beogradu. Lični motiv su moja deca. Imam troje dece i ne želim da odu iz Srbije. Naprotiv, želim da ostanu ovde i da u budućnosti mogu da viđam svoje unučiće redovno, a ne da ih preko Skajpa ili Zuma slušam kao zamuckuju na srpskom jeziku iz Kanade ili Novog Zelanda.

Mislim da je moja iskrena želja ali i sposobnost da ovom gradu vratim duh evropske metropole bila jedan od presudnih faktora za moju kandidaturu.”

“VREME”: Kako ocjenjujete naprednjačko upravljanje u Beogradu? Što ostavljaju građanima? Da li je i kako moguće to sanirati?

VLADIMIR OBRADOVIĆ: Ako bih u tri reči morao da opišem naprednjačku vlast, te reči bi bile: nasilje, populizam i beton. Nasilje je raznoliko – među ljudima i nad gradom. O nasilju koje se dešava među ljudima neću posebno govoriti, mislim da je čitaocima jasno kakvo nas nasilje svakodnevno okružuje. Nasilje nad gradom se ogleda u rušenju starih zgrada, kulturnih dobara. U planu Aleksandra Šapića i Srpske napredne stranke je rušenje Starog savskog mosta, Beogradskog sajma, fontane i Trga Nikole Pašića. Učitelj Zarić je rizikovao svoj život da Savski most spase od miniranja 1944. godine. Taj most predstavlja simbol otpora Beograđana. Sada hoće da ga ruše. Ovo je ujedno i nasilje nad autentičnim duhom Beograda.

Veliki deo mera koje je vlast SNS donosila obojen je populizmom. Odluke se donose – kako na republičkom nivou, tako i u gradu – bez plana, analiza i, nažalost, isključivo na bazi volje jednog čoveka. Zbog “kaprica” Aleksandra Šapića donose se populističke mere koje su Beograd dovele pred kolaps. Nažalost, ne postoji niko oko Šapića ko bi mogao da ga u tome zaustavi jer su na najvišim funkcijama u gradu uglavnom nestručni ljudi bez adekvatnih kompetencija za posao koji obavljaju. Beograd to ne zaslužuje. Posle izbora imaćemo stručne ljude u gradskoj vlasti koji će voditi Beograd na transparentan način i razvijati ga po uzoru na najrazvijenije gradove zapadne Evrope.

Gdje sve detektirate ključne probleme Beograda i na koji način ćete te probleme rešavati?

Od Siniše Malog, preko Gorana Vesića i sada Aleksandra Šapića, nastavlja se ruiniranje Beograda i otvoreno nepoštovanje Beograđana. Svi mi koji živimo u Beogradu vidimo da su neki od najvećih problema saobraćaj, parking, nekontrolisana gradnja… Saobraćajne gužve su svakodnevica, za deset godina nije kupljen ni jedan tramvaj, ni jedan trolejbus. Kupljeni su autobusi sumnjivog kvaliteta, koji se neretko zapale ili im otkažu kontrole što dovodi do udesa. Javni prevoz više nije bezbedan. Beograd nema glavnu autobusku stanicu jer naprednjaci nisu u stanju da je izgrade za deset godina koliko su na vlasti. Beograd nema glavnu železničku stanicu. Beograd nema metro. Mi ćemo ove projekte prioritetno završiti. Para za ove namene ima, ali je potrebno profesionalno, a ne koruptivno upravljanje.

Za vreme vlasti naprednjaka u Beogradu građeno je bez dozvola, sprovedena je nezakonita legalizacija, pojedinci su stekli ogromne pare korupcijom. Betonirali su ceo grad nemilice uništavajući zelenilo. Setimo se samo koliko su drveća isekli na Kalemegdanu zbog plana da izgrade gondolu. Sve što su radili morali su da popravljaju po nekoliko puta. Setimo se kocki na Trgu republike i fontane na Slaviji. Rokovi su predugi i, po pravilu, probijani – Skadarlija je rekonstruisana 900 dana, rekonstrukcija četiri bulevara praktično još nije gotova.

Problem su i visoke cene osnovnih životnih namirnica, a to posebno osećaju penzioneri i ugrožene socijalne grupe. Zato ćemo u saradnji sa novom republičkom vlašću, koju će činiti stranke okupljene na listi “Srbija protiv nasilja”, vratiti penzionerima otete penzije, a u Beogradu ćemo im ponovo dati 13. penziju koju je ukinula naprednjačka vlast. Omogućićemo besplatni javni prevoz za studente, učesnike ratova, osobe sa invaliditetom i druge vulnerabilne grupe.

U velikom broju beogradskih opština ljudi i dalje nemaju kanalizaciju, kao ni adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Nameravam da se posebno bavim beogradskim predgrađima jer Beograd nije samo “krug dvojke”. U budućnosti vidim Beograd kao samoodrživ, ekonomski jak grad sa visokim stepenom brige za ljude i zaštitu životne sredine.

Koliko ste upoznati sa financijskom situacijom u gradu?

Kao gradski odbornik, imam ograničen pristup informacijama o trošenju sredstava iz budžeta grada, ali podatak da je ove godine dva puta usvajan rebalans budžeta govori o tome da Beograd ima problem sa planiranjem. Trošenje novca građana Beograda nije transparentno. Pa mi i dalje ne znamo koliko je koštao spomenik Stefanu Nemanji. Pogledajte samo primer neuspešne reforme sistema naplate karata za javni prevoz. Nemamo nikakav zvanični izveštaj o finansijskom rezultatu tog projekta.

U javnosti su se pojavili podaci da je u poslednja tri meseca prodato 1,7 miliona karata manje nego u istom periodu prošle godine. To je pad od više od 30 odsto u prihodima. Osim toga, pošto više nema GPS uređaja u autobusima, nemoguće je kontrolisati kretanje privatnih prevoznika. Građani se žale na neredovan prevoz i da su privatnici smanjili broj polazaka, a prema mojim informacijama, od grada naplaćuju troškove kao da voze po redovnom redu vožnje. Ulice, trotoari, parkovi se raspadaju usled neodržavanja. Gde god zagrebete po površini, tu su javašluk i korupcija. Kao član Privremenog organa Grada Beograda, zahtevaću da dobijem uvid u to kako se troše sredstva građana i o tome ću obavestiti javnost.

Kakav je vaš stav prema Beogradu na vodi? I što ćete reći biračima kad kažu da su naprednjaci izgradili brojne nove objekte, na primjer željezničku stanicu “Prokop”?

Problem sa Beogradom na vodi, po mom mišljenju, nije problem estetike, meni se ne sviđa ovo naselje, ali nekim ljudima je Beograd na vodi lep. Problem Beograda leži u odsustvu pravne države na toj teritoriji. Počev od rušenja u Savamali kada su građani vezivani usred noći, policija nije reagovala, a tadašnji gradonačelnik Siniša Mali rekao da to nije njegova nadležnost pa sve do Lex specialisa koji je suspendovao pravni sistem Republike Srbije na toj teritoriji i kreirao plodno tle za sistemsku korupciju. Obećavam da će ti dogovori i koruptivne radnje biti ispitani, ali ja nisam čovek od kojeg ćete čuti da će da apriori “poruši” bilo šta što je bilo u skladu sa zakonom, makar i lošim. Za više od deset godina vlasti SNS u Beogradu sigurno je bilo stvari koje su urađene dobro. Ono što je urađeno dobro – nažalost, tih stvari je malo – nastavićemo da unapređujemo kao nova gradska vlast. A ono što nije, kao što je ideja da se ruši Beogradski sajam, to ćemo zaustaviti i ja kao gradonačelnik ću se založiti da Beograd ne izda potrebne dozvole. Beograđani ne žele da Beograd ostane bez jednog od svojih glavnih simbola. Što se tiče Prokopa, moram da kažem da je to stanična zgrada u privatnom vlasništvu. Nije vlasništvo grada, ni Železnica Srbije, ni Republike Srbije već privatne firme. A železnice nema, samo zgrada, dakle, nešto vrlo slično Potemkinovim selima.

Tu je i metro, zar ne?

Naprednjačka vlast je, prodajući karte za metro, zapravo prodavala maglu. Metroa i dalje nema. Metro je potreban Beogradu i to je projekat od kojeg kao gradonačelnik neću odustati. Za metro postoji projekat koji su radili stručnjaci a ne političari, koji je više nego duplo jeftiniji i za koji je obezbeđeno finansiranje od strane evropskih razvojnih banaka. Za taj projekat su svojevremeno svi glasali u Skupštini grada. SNS je po dolasku na vlast odustao od ovog projekta, po kome bi prva trasa bila otvorena 2022. godine i sada bismo se već vozili metroom. Umesto toga, usvojili su projekat koji nije usmeren na interese Beograđana. Za ovaj njihov projekat su svi stručnjaci rekli da je loš: ne pokriva delove grada gde živi najveći broj ljudi, a čvorište prve dve linije nalazi se u Beogradu na vodi, gde nema ljudi umesto na Trgu republike kako je bilo predviđeno prethodno usvojenim planom. Metro mora prolaziti trasom gde žive ljudi, a ne da povezuje dve prazne livade.

Kako vidite besplatne udžbenike, vrtiće, bazene, učenje engleskog jezika ali i gradski prijevoz u kojem gotovo niko više ne plaća kartu? Konkretno – što stoji iz ovih poteza Aleksandra Šapića?

Populizam i mazanje očiju javnosti kako bi se prikrile afere i odsustvo rezultata. Šta je Šapić uradio? Odlepio nalepnice sa autobusa, zalepio nalepnice BELI na komunalnu miliciju, uklonio kante za đubre iz parkova da ne bi bile prepune, poplave rešavao znacima… Nije rešio pitanje Savskog nasipa niti splavova, niti napravio jednu jedinu školu. Kad se osvrnemo na Šapićev mandat, možemo videti da ništa ozbiljno nije urađeno da se popravi kvalitet života Beograđana. Naprotiv, svaki dan je sve gore. Prosto, on nema vizije ni sposobnosti da se Beograd uredi. Sve Šapićeve afere, od nelegalne gradnje, preko neprijavljene vile u Trstu do snimljenih razgovora njegovog šefa kabineta o nameštanju tendera ukazuju na to da sada već bivši gradonačelnik nema kredibilitet da vodi ovaj grad.

Izlazite na listi ujedinjene proevropske opozicije. Kako će se odvijati suradnja u narednom periodu, prije i poslije izbora? Vidite li prostor za eventualne dogovore sa desničarskim strankama?

Rano je govoriti o periodu posle izbora. Sva naša pažnja sada je usmerena na to da ostvarimo pobedu na izborima. Što se Beograda tiče, za mene su prihvatljivi svi partneri koji iskreno žele da Vučiću i Šapiću vide leđa i da doprinesu da naš grad učinimo boljim mestom za život.

Zeleno-levi front je povukao svog kandidata za gradonačelnika, ali i dobio najveći broj odborničkih mjesta u Skupštini grada. Na čemu će se bazirati vaša suradnja sa Dobricom Veselinovićem – kako u kampanji, tako i poslije nje?

Dobrica Veselinović je moj prijatelj i kolega. Mislim da imamo komplementarna znanja i veštine koje možemo timski da stavimo u funkciju razvoja grada u budućnosti. U Dobrici i Mili Popović vidim veliku podršku, ali za vođenje grada nije dovoljan tim od troje ljudi. Tu će biti i Nikola Jovanović, Miloš Pavlović i Đorđe Miketić. Grad je sistem koji zahteva dobro planiranje, organizaciju ali i kadriranje. Moramo da privučemo najbolje stručnjake iz privatnog sektora. Vrata gradske uprave biće otvorena i za naše stručnjake iz dijaspore koji žele da se vrate u Beograd. Očekujem profesionalizam, neumoran rad i posvećenost od svih svojih saradnika, jer je veliki zaostatak u razvoju ovog grada koji moramo da sustignemo.

Poučeni dosadašnjim negativnim iskustvima sa demoniziranjem i podmetanjima opozicionih kandidatima, kakvu kampanju vlasti očekujete? I da li ste spremni na sve što slijedi?

Čovek nikada ne može da bude dovoljno spreman na to da ga “provuku kroz blato”. Pre nego što sam se kandidovao, razgovarao sam sa porodicom jer svi znamo kako izgledaju političke kampanje u Srbiji, ali dobio sam njihovu podršku i to mi je najvažnije. Nekada mi se prevrće stomak kada čitam “žutu štampu”, ali mi se još više prevrće stomak kada vidim kako Šapić vodi grad. Rekao sam sebi: trčaću i pobediću. Želim da se Beograđani 18. decembra probude u slobodnom Beogradu.