Krajem avgusta došlo je do kolapsa na tržištu struje u Evropi: cena struje na tzv. spot tržištu za kupovinu godinu dana unapred u Francuskoj u jednom trenutku je prešla i magičnu granicu od 1000 evra za megavat-sat, dok se u Nemačkoj približila toj sumi. To je fantastično visoka cena, neodrživa i za stanovništvo i za privredu. Inače, cena struje se na tržištu u prethodnih desetak godina, sve do leta 2021. godine, kretala oko 45 evra.

Problemi na tržištu struje su počeli još prošle jeseni, ali je tek sada došlo do ozbiljnije reakcije. Međutim, dok se kriza raspirivala, evropske institucije su radile brzinom puža. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je tek 8. juna, na sednici Evropskog parlamenta, izjavila da tržište struje više ne funkcioniše. U tom trenutku to je bila “revolucionarna izjava”, jer je do tada iz evropskih institucija uporno ponavljano da se tržište struje ponaša upravo onako kako je zamišljeno (odnosno, da favorizuje prevashodno tzv. “obnovljive izvore” – OI).

Trebalo je da prođe skoro tri meseca od te izjave i da nastupe mnogo veći poremećaji na tržištu struje (i gasa), da bi se najzad pojavila konkretna reakcija iz Brisela. Izgleda da je evropskim političarima i birokratima u Briselu ipak bio važniji letnji odmor; tek poslednjeg dana avgusta iz Evropske komisije je izašao tzv. “nonpejper”, u kojem se na 23 strane razmatraju mogući mehanizmi za “obuzdavanje” tržišta struje. U međuvremenu je došlo do velikih problema i kod energetskih kompanija i kod potrošača.

Da je u EU bilo malo više sluha prošle jeseni, kada su počeli problemi zbog naglog poskupljenja struje, sigurno bi se izbegla današnja kriza u kojoj su države prinuđene da intervenišu sa desetinama milijardi evra kako bi spasle ključne energetske kompanije. Prošle jeseni, cena struje je bila “samo” između 100 i 150 evra – danas bi svako poželeo tu cenu. Već tada su Španija, Italija i Grčka ukazivale na anomalije postojećeg sistema, ali za njihove primedbe niko nije hteo da čuje. Mnoge države EU, i to one najbogatije, kao i briselska administracija, kategorički su odbijale sve predloge za reforme tržišta struje, sa argumentom da je to normalna posledica tranzicije od fosilnih goriva ka zelenoj budućnosti i obnovljivim izvorima energije. Samo, ovog leta je đavo odneo šalu: pri trenutnim cenama struje čak i države kao što su Švedska, Austrija, Belgija i Nemačka shvatile su da se cena struje hitno mora obuzdati intervencijom na tržištu. U međuvremenu je izgubljeno dragoceno vreme, uz gubitke koji se mere stotinama milijardi evra; sve to će na kraju preko povećanih računa za energiju morati da plate potrošači ili poreski obveznici iz budžeta. S druge strane, pojedine kompanije su ostvarile enormne profite.

KAKO FUNKCIONIŠE EVROPSKO TRŽIŠTE STRUJE?: U Evropi je liberalizovana proizvodnja i prodaja energije. Snabdevači kupuju struju na tržištu od proizvođača, a na kraju dana se utvrđuje konačna cena koja odgovara najskupljoj otkupljenoj struji kako bi se zadovoljile potrebe krajnjih potrošača. U poslednjih godinu dana, usled poskupljenja gasa (ali i naglog povećanja karbonskih taksi) najskuplja energija na tržištu se dobija iz gasa: tako je uspostavljena direktna veza između cene struje i cene gasa. Posledice naglog poskupljenja gasa direktno su se prenele i na cenu struje na evropskom tržištu. Znatno povoljniju cenu struje u EU imaju samo Španija i Portugalija, budući da je njima zbog izolovanog položaja dozvoljeno da subvencionišu cenu gasa, što su platile preko osam milijardi evra. Međutim, deo njihove struje kupuje Francuska, pa su i Francuzi uštedeli na račun španskih i portugalskih građana 1,2 milijarde evra.

EU je dodatno povećala proizvodnu cenu struje iz uglja i gasa uvođenjem tzv. karbonskih kvota ili taksi, kojima se opterećuje proizvodnja struje iz gasa i uglja, a sve radi “zelene tranzicije” ka OI. Takse su u odnosu na pre dve godine poskupele pet puta, što je takođe uticalo na previsoku cenu struje iz gasa.

Gasna kriza je počela pre rata u Ukrajini, još u leto prošle godine. Usled “otključavanja” privrede posle kovida, naglo je porasla potražnja za gasom, prvenstveno u Aziji, i zato je skočila cena tečnog gasa. Uz to, tog leta je bilo izuzetno malo vetra, skladišta gasa su bila prazna, Norveška je smanjila proizvodnju gasa zbog dugo odlaganih remonta, a ležišta gasa u EU daju sve manje gasa zbog iscrpljenosti (u EU se ne ulaže u nova nalazišta zbog “zelene agende”).

Rusija se nije naročito pretrgla da zadovolji povećane potrebe EU za gasom jer je njegov nedostatak doveo do većih cena, što im je odgovaralo, budući da su dve godine zbog smanjene potrošnje prodavali gas po niskim cenama. Osim toga, nestašica gasa bila je dodatni argument da se što pre dozvoli rad novog gasovoda “Severni tok 2”, koji je upravo bio završen prošlog leta. Sve ugovorne obaveze Gasprom je ispunio, samo nije omogućio povećane isporuke.

Već ionako nestabilna situacija sa gasom dodatno se pogoršala izbijanjem rata u Ukrajini. Početkom marta, cena gasa je naglo skočila sa oko 700 dolara za hiljadu kubika na oko 2500 dolara, da bi se posle stabilizovala na nešto višem nivou nego pre izbijanja rata. Članice EU su, s nekoliko izuzetaka, čak “progutale” ultimativni ruski zahtev za plaćanje u rubljama, što je takođe delovalo na smirivanje cena. Međutim, do novog skoka cene gasa ipak je došlo usled smanjenih isporuka preko gasovoda “Severni tok 1”, kada se jedna od turbina usled sankcija “zaglavila na remontu u Kanadi”. Od tog trenutka kreće novi rast cena, pa se 26. avgusta cena gasa približila iznosu od 4000 dolara.

Međutim, smanjene isporuke Gasproma nisu jedini uzrok naglog skoka cene gasa. Za visoke cene odgovorna je i nemačka vlada, koje je htela da po “svaku” cenu popuni gasna skladišta pre početka zime, plašeći se da može doći do potpunog prekida u snabdevanju gasom. Nemci su naložili kompanijama-snabdevačima gasom da kupuju gas na tržištu ne pitajući koliko košta, i to je značajno uticalo na veliki skok cene. Nemačku će to koštati na desetine milijardi evra; samo je najveći snabdevač gasom Uniper već dobio državnu pomoć od devet milijardi evra, a zatražio je i dodatnih četiri milijarde (drugi snabdevači gasom takođe će dobiti državnu pomoć).

Niko na svetu u kratkom periodu ne može značajno da poveća proizvodnju gasa (kao što ne postoje ni slobodni tankeri za transport). Zato je histerična tražnja za gasom po svaku cenu dovela do toga da trgovci gasom raskidaju ugovore o prodaji tečnog gasa državama kao što su Pakistan i Bangladeš, kako bi taj gas (po mnogo višoj ceni) isporučili Evropi. Usled toga su Evropljani, pored cene gasa, morali da plaćaju i premiju trgovcima gasom; ovi, naime, moraju da plate penale za neisporučeni gas kupcima iz “trećeg sveta” sa kojima su raskinuli ugovore. Ne treba ni reći da je takvo evropsko ponašanje izazvalo ogroman revolt u siromašnim državama.

EK I EVROPSKI SAVET RAZMATRAJU SUSPENZIJU TRŽIŠTA STRUJE: U javnosti su se pojavila dva tzv. “nonpejpera”, jedan iz Evropske komisija, a drugi iz Evropskog saveta, o tome kako da se izađe iz energetske krize.

EK je zatražila vanredna ovlašćenja, po kojima se predviđa da ona može da predloži kompanijama u energetskom sektoru formiranje strateških rezervi. Ako kompanija to ne prihvati, EK bi imala pravo da joj to naredi. EK bi tako dobila ovlašćenje da spreči da države članice ograniče tržište struje (kao što su ograničavale za vreme kovida prodaju maski i tome slično).

Ključni deo predloga EK je uvođenje svojevrsnog poreza na ekstraprofit proizvođača struje iz “inframarginalnih” (nov termin skovan za ovu priliku) tehnologija za njenu proizvodnju. U pitanju su proizvođači sa niskim operativnim troškovima, kao što su nuklearke, termoelektrane na lignit, kao i OI. Svi ti proizvođači trenutno imaju izuzetno visoke profite, jer je cena struje koju prodaju vezana za cenu gasa, a njihova proizvodna cena je višestruko niža. Za iznose koje naplate preko maksimalno određene cene, tim kompanijama bi se naplatio poseban porez na ekstraprofit. Države članice EU bi ta sredstva mogle da koriste za smanjivanje računa potrošačima struje.

U suštini, EK želi da uvede elemente državne, odnosno planske privrede u tržište energije. Upravo činjenica da će se administrativno odrediti maksimalna cena za “inframarginalne” proizvođače energije, pokazuje da se EK opredelila za napuštanje tržišnog modela prodaje struje.

I ne samo to: EK traži ovlašćenje da može da raskine ugovore između privatnih subjekata, kao i da naloži da se formiraju obavezne rezerve goriva. Te mere praktično znače sekvestar privatne imovine.

Materijal Evropskog saveta sumira čitav niz različitih ideja kako da se obuzda tržište struje, a države članice su pozvane da se izjasne kakve mere misle da su najpogodnije za sastanak ministara energetike EU, koji je zakazan za 9. septembar.

Predviđeno je da se mere zvanično predstave tek 14. septembra, a pošto se radi o “nonpejperu”, moguće su i značajne izmene u konačnom tekstu. To je isprovociralo predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela da primeti da je EK zakasnila sa predlozima. “Mi ne smemo izgubiti ni dan više”, rekao je Mišel, i upozorio je EK da na sto iznese konkretne predloge, ne čekajući da 14. septembra to učini predsednica EK u redovnom godišnjem govoru o “stanju Unije”. I ovaj detalj govori o inače lošim odnosima između predsednika Evropskog saveta i EK.

KATASTROFALNE POSLEDICE PRESKUPE ENERGIJE: Troškovi energije (gasa i struje) su u proseku poskupeli 6,5 puta za samo godinu dana. Nema države u Evropi koja ne oseća katastrofalne posledice takvog energetskog šoka. Čak su i Šveđani i Finci, koji su dugo odbijali da prihvate da je tržište struje poremećeno, morali da donesu ogromne pakete pomoći energetskim kompanijama. Švedska će dati 23 milijarde evra garancija i kredita za njihovu likvidnost, dok će Finska u te svrhe uložiti 10 milijardi. Ništa nije bolja situacija ni kod drugih država: Grčka je subvencionisala cenu struje sa 1,1 milijardom evra u julu, a u avgustu je izdvojila čak 1,9 milijardi evra kako bi stanovništvo zaštitila od posledica poskupljenja. Nemačka vlada je u nedelju, na vanrednoj konferenciji za medije, objavila da će izdvojiti čak 65 milijardi evra za subvencionisanje troškova energije.

Uz ovako visoke cene struje i gasa, Evropi preti deindustrijalizacija, jer će se fabrike jednostavno preseliti u one krajeve sveta gde je cena energije pristupačna. U SAD cena gasa je trenutno šest puta niža nego u Evropi, a slično je situacija i sa cenom struje.

Najviše je pogođena energetski intenzivna industrija. Trenutno je, zbog previsoke cene gasa, van pogona čak dve trećine proizvodnje amonijaka u Evropi, a bez amonijaka nema proizvodnje mineralnih đubriva neophodnih za intenzivnu poljoprivredu. Kako prenosi agencija Blumberg, čak šest od 10 britanskih fabrika je u ozbiljnim problemima zbog previsoke cene energije. Prema pisanju španskih medija, troškovi fabrika keramike (a Španija je peti proizvođač keramike na svetu) 1070 odsto su veći nego pre samo godinu dana. Zatvaranje fabrika nije mimoišlo ni Nemačku i Holandiju. U Hrvatskoj su privredi i preduzetnicima tokom avgusta počeli da stižu novi ugovori i računi za struju, koji su pet do sedam puta veći nego što su bili pre godinu dana. Posebno su ugroženi mali biznisi kod kojih se troši puno energije, pre svega restorani, pekare i čitav niz sličnih delatnosti. Za razliku od stanovništva, oni su prinuđeni da plaćaju punu tržišnu cenu struje.

POČETAK BUNTA: Prošle nedelje u Pragu se, po procenama agencije Rojters, skupilo preko 70.000 građana koji su protestovali zbog previsokih cena energije. Na protestu, koji su organizovale desničarske organizacije, okrivljena je EU zbog pogrešne energetske politike; demonstriralo se i protiv NATO-a, kao i protiv izbeglica iz Ukrajine.

U Napulju je organizovano paljenje računa za struju, a u Velikoj Britaniji se formirao pokret “Don’t Pay UK” (ne plaćaj), koji je za sada okupio 150.000 potpisnika; cilj pokreta je da se okupi milion građana koji će odbiti da plaćaju račune za struju. O razmerama ekonomskih teškoća stanovništva te zemlje govori i podatak da nova premijerka Liz Tras razmatra paket pomoći stanovništvu težak 130 milijardi funti, kao i 40 milijardi funti za mali biznis, kako bi se izbegli negativni efekti poskupljenja struje. Prošle godine, domaćinstva u Britaniji su potrošila energije u vrednosti od 30 milijardi funti, dok bi naredne godine, kako sada stvari stoje, tu energiju morala da plate 170 milijardi funti!

Za sada se u većini država EU cene struje za stanovništvo drže pod kontrolom, ali samo uz subvencionisanje energetskih kompanija sa više desetina milijardi evra. Privreda u najvećem delu EU već trpi enormna poskupljenja struje, što se preliva na cene, ali dovodi i do zatvaranja čitavog niza fabrika. Koliko god bila velika, sredstva za subvencionisanje stanovništva nisu neograničena, pa su u čitavom nizu država stanovništvu počeli da stižu znatno uvećani računi za struju i gas. S početkom zime, ti problemi će eskalirati.

TEŠKA ZIMA PRETI KONTINENTU: Nema evropske zemlje u kojoj nije došlo do vanredne intervencije države u energetskom sektoru u proteklih nekoliko dana, što pokazuje razmere krize na tržištu struje i gasa.

Administrativne mere kao što su ekstraporezi, maksimiranje cena ili subvencije ne mogu istinski da reše probleme sa snabdevanjem energijom. Evropa će mirno dočekati zimu samo ako značajno smanji potrošnju energije ili obezbedi dodatne količine gasa. Ni to što su skladišta gasa u ovom trenutku napunjena do 85 odsto svog kapaciteta neće mnogo pomoći, jer gas iz skladišta može da pokrije potrebe Nemačke samo za dva i po meseca, ako ne bude i dalje pristizao tokom zime.

Značajno smanjenje potrošnje energije u EU jednostavno nije realno. Druga mogućnost je da EU obezbedi uredno snabdevanje gasom, ali tu trenutno ne može da računa na saradnju Rusije protiv koje vodi ekonomski rat, već pre treba da strepi od njenih poteza. Evropa se s pravom boji da Rusija, iz svojih razloga, ne odluči da prekine isporuke gasa i preko dva preostala gasovoda.

Postoji, naravno, i vrlo jednostavan način da se iz krize izađe – a to je da se ukinu sankcije Rusiji ili odmah otvori gasovod “Severni tok 2”. Tako nešto je u ovom trenutku neprihvatljivo za evropski politički mejnstrim, ali se već čuju i takvi glasovi. Potpredsednik Bundestaga Kubicki (inače zamenik šefa liberala, koji su koalicioni partner u vladi) ukazao je da je jedina razumna odluka da se otvori taj gasovod; tom pozivu se priključilo i nekoliko poslanika. Mateo Salvini, vođa italijanske Lige za sever, pozvao je na ukidanje sankcija Rusiji; posle izbora 25. septembra, Salvini će po svim prognozama biti član vladajuće desničarske koalicije (pored Putinovog prijatelja Berluskonija i krajnje desničarke Đurđe Meloni).

EU PRED NAJVEĆIM ISKUŠENJIMA: Energetska kriza je dovela EU u izuzetno težak položaj. Rast cena energije značajno je potpirio rast inflacije, koja je dostigla 9,1 odsto u evrozoni. Evropska centralna banka je već povećala kamatnu stopu, a tokom septembra se očekuje i novo povećanje, pošto je postalo jasno da inflacija nije prolazni fenomen. Američki dolar je ojačao 15 odsto u odnosu na evro, što znači da su za toliko povećani troškovi za energiju (gas i nafta se obračunavaju u dolarima), kao i za skoro sve druge sirovine koje Evropa uvozi.

Države EU su trenutno prezadužene, a labava monetarna politika Evropske centralne banke je stimulisala dodatno povećanje deficita, delom zbog saniranja troškova kovida, mada treba reći da takva politika traje još od krize evra početkom prošle decenije.

Prostora za novo povećavanje javnog duga u EU više nema. Na to je upozorio i MMF u ponedeljak. Ta institucija smatra da su Uniji potrebna čvrsta budžetska pravila, kako bi najzaduženije države u narednih tri do pet godina izbalansirale svoje budžete (budžetska pravila EU su, inače, suspendovana zbog kovida). EU bi trebalo i da formira fond za “crne dane” da bi mogla spremno da dočeka izazove poput kovida, i obezbedi sredstva vezana za “borbu protiv klimatskih promena”. Javni dug u evrozoni trenutno iznosi 95 odsto BDP-a, iako ne bi trebalo da pređe 60 odsto. Pri tome je dug Grčke 189 odsto BDP-a, Italije 152 odsto, a Francuske i Španije 114 odsto.

Laka rešenja za EU više ne postoje. Poslednjih godina se intervencijama ECB, putem povećanja novčane mase i držanja negativne kamatne stope, kupovao socijalni mir: takva politika više neće biti moguća. Evropske države će morati da dovedu u red svoje finansije, istovremeno vodeći računa da im stanovništvo preko noći ne osiromaši zbog naglog povećanja troškova života.

Ukoliko sadašnje političke elite to ne obezbede, Evropu verovatno čeka veliko socijalno nezadovoljstvo, pa i bunt, a izbori u mnogim državama mogu doneti vrlo krupne političke promene.

SRBIJI ĆE NEDOSTAJATI 10–15 ODSTO STRUJE, DA LI ĆE JE BITI IZ UVOZA?: U ovoj ekonomsko-energetskoj krizi koja je zadesila EU Srbija je mogla da ima izuzetno dobar položaj, pošto domaće elektrane imaju kapacitet da proizvedu dovoljno struje za naše potrebe (osim u slučaju izuzetno niskih temperatura). Da se ugalj u Kolubarskom basenu iskopavao u skladu sa pravilima struke, Srbija bi dočekala ovu zimu s izuzetno niskom cenom struje iz domaćih izvora. Ne samo to, nego da je bilo imalo pameti, EPS bi već odavno završio novi blok u termocentrali Kostolac koji se trenutno gradi, započeo (i izgradio) dve nove termocentrale: Štavalj i Kolubaru B. Uz te kapacitete, EPS bi mogao da izveze značajne količine energije, zaradi velika sredstva i da time finansira nove kapacitete koji se neće bazirati na uglju (nuklearna elektrana, reverzibilne elektrane i sl.).

Nažalost, nije realno da će ove zime umesto iscrpljenih ležišta biti aktivirana nova ležišta lignita; nije izvesno ni da će Srbija uspeti da uveze četiri miliona tona uglja koje je naručila, pored ostalog i zbog otežanog rečnog transporta Dunavom. Kada se sve to uzme u obzir, realno je pretpostaviti da će nam u hladnim danima nedostajati između 10 i 15 odsto potrebne struje. Situaciju dodatno otežava činjenica da su zbog velike suše hidroakumulacije na veoma niskom nivou.

Pre 10 godina, u februaru 2012. godine, Srbiju je pogodio ledeni talas koji je potrajao nekoliko nedelja. Potrošnja struje je tada dostigla čak 137 miliona kilovat časova dnevno; po takvoj hladnoći EPS je morao da uveze skoro šest odsto struje, mada su svi kapaciteti funkcionisali bez većih problema, što danas nije slučaj zbog nedostatka uglja. Ukoliko bi se ponovili slični meteorološki uslovi, dnevno bi sigurno nedostajalo između 30 i 40 miliona kilovat časova struje. Te količine bi morale da se uvezu: po ceni od (samo) 400 evra, uvoz struje bi koštao između 12 i 16 miliona evra dnevno! Ali kako hladnoća ne bi pogodila samo Srbiju, već i naše okruženje, to bi prouzrokovalo astronomske cene struje – ako bi uopšte bilo moguće kupiti je na tržištu. U takvim lako zamislivim okolnostima, došlo bi do ozbiljnih redukcija struje i za stanovništvo i za privredu.

U svakom slučaju, izvesno je da će troškovi uvoza struje biti ogromni: prema procenama koje je iznela resorna ministarka Zorana Mihajlović, u optimističkom scenariju Srbija će ove zime morati da plati za uvoz struje dve milijarde evra. A to je “optimistički scenario”. Šta bi bio realističan i “pesimistički”, nije nam rečeno.¶