Delovalo je da je prošlonedeljna skupštinska sednica o Kosovu prošla kao “štapom po vodi”: uzburkala se močvara u čaši vode, pa se brzo i smirila.

Oni iz opozicije, koji “ne daju Kosovo” pred kamerama, doneli su transparente, plakate, bili su glasni, žustri, nisu oklevali da na kratko prekinu sednicu zbog poslovično neprofesionalnog vođenja skupštinske sednice predsedavajućeg Vladimira Orlića. Ipak, on je uspešno nastavio maltretiranje i iživljavanje nad manjinom u Skupštini, čak i pošto je Maja Gojković, uz pomoć Igora Bečića i Đorđa Milićevića, dovela do savršenstva tu praksu u periodu 2014–2020.

Sa druge strane, Vučič i SNS takođe “ne daju Kosovo”. Dobili su ono po šta su došli: sate i sate Vučićeve govorancije i besomučne propagande na televiziji, nebrojene iznete uvrede i optužbe na račun opozicije – od toga da su kriminalci i lopovi, do toga da su izdali i prodali i predali Kosovo. Inače, RTS je državotvorno prenosio početni predsednikov govor na Prvom kanalu, e da bi čim je Vučić završio, prenos prebacio na Drugi kanal.

Svako je, dakle, ritualno obavio odbranu Kosova pred kamerama i tako obavestio svoje glasače da su se čvrsto zauzeli za “našu stvar”, a da nisu društvo ni milimetar pomerili ka boljoj perspektivi.

Delovalo je da je sve to već viđeno i to na prethodnoj skupštinskoj sednici o Kosovu i Metohiji (vidi “Vreme” broj 1482 i tekst “Svi smo krivi osim njega”). Ipak, nekoliko dana nakon sednice, u ponedeljak uveče, počela je medijsko-instagramska ofanziva Srpske napredne stranke kako ih je Socijalistička partija izneverila u Skupštini. Konkretno: držali su se povučeno dok je opoziciona rulja maltene linčovala predsednika Vučića i atakovala na njegovu glavu, sa dva jasna zaključka. Prvi – svi smo uz predsednika i dajemo mu bezrezervnu podršku. I drugi – idemo na izbore, dosta je više SPS-ovog sedenja na dve stolice.

Nekako istovremeno, “Blic” i “Novosti” su “saznale” da bi opšti izbori mogli biti u septembru ove godine, a vrhunac ove Instagram ofanzive bio je video- snimak Aleksandra Vučića, u izdanju u kakvom ga ne viđamo često. Ukratko, direktno se obratio narodu u kameru i “u lice” rekao sve i Radi Trajković i svojim koalicionim partnerima i svima koji insistiraju na međusobnom priznanju Srbije i Kosova.

Tokom tog govora koji je trajao manje od minut, bilo je vidno da predsednik izgleda i govori drugačije od onog na šta je javnost navikla. Da je to bio ma ko drugi, moglo bi da se kaže da je snimak nastao tokom nešto drugačijeg “agregatnog stanja”, tj. da je snimljen nakon koje čašice viška. Međutim, predsednik je više puta govorio da on ne pije, tj. da pije čaj od kamilice i koka-kolu “zero”. Zato je jasno da je ovde o nečemu drugom reč.

No, kako god, krenuli su, kao po komandi (sic!), na naprednjačkim nalozima na Instagramu savremeni “odjeci i reagovanja” i pružanje bezrezervne podrške, kako od opštinskih odbora, tako i pojedinačno. Ređali su se, mešano, nespretne “izjave ljubavi” (poslanik Zoran Tomić je, na primer, napisao da je “vreme da se konačno žito odvoji od kukolja i da narod jasno kaže ko se na delu iskreno i krvnički bori za Srbiju”, kurziv novinara), podrška za odluku o izborima (gde će Vučić biti kandidat za premijera), i “blanko” podrška za sve što Vučić izgovori, uradi ili pomisli.

Objavljena je i vest kako Ivica Dačić otkazuje sve svoje stastanke za sutra (utorak), potom nije otišao ni u emisiju “Ćirilica” na televiziji Hepi iako je bio najavljen, objavljeno je da će Ana Brnabić održati sastanak sa “SNS ministrima”, a u utorak ujutro stigla je vest kako će ti isti “SNS ministri” održati oko podne i sastanak sa predsednikom…

Ujedno – i prigodno – u sklopu ove kampanje odnekud je “procureo” i snimak jednog poslanika iz redova SPS-a kako tokom skupštinske rasprave o sudbinskom državnom pitanju, umesto, valjda, da brani predsednika – gleda porno-film. Poslanik je, javili su mediji, brzometno, već u utorak, podneo ostavku na tu funkciju.

U utorak popodne odjednom je objavljena i vest da će se predsednik predveče obratiti javnosti putem intervjua na televiziji Pink. No, kao što se i očekivalo, iz skoro 45 minuta priče nije se mogla izvući “krštena vest” – predsednik nije izričito rekao da će biti izbora u septembru, nije rekao da prekidaju saradnju sa SPS-om, ali jeste rekao da on nikada nije izgovorio želju da ponovo bude predsednik vlade. Cela dvodnevna halabuka bila je besmislena, kao i obično.

Nije isključeno da do izlaska ovog broja “Vremena” predsednik održi još neki istorijski govor ili upriliči još koji istorijski intervju, pa da informacije ne budu potpune.

RASPRAVA NA SUVO

No, da se vratimo na sednicu o Kosovu: o čemu se zapravo raspravljalo?

U javnosti se stekao utisak da će narodni poslanici, kako i dolikuje, raspravljati i odlučivati o famoznom francusko-nemačkom planu za Kosovo i Metohiju. Čitaoci će se setiti, to je onaj plan koji predsednik, isprva, nije hteo da primi da bi nadmudrio međunarodne predstavnike, ali ga je ipak čitao, ne uzimajući ga u ruke. Čitaoci će se takođe setiti i da je jedna od verzija tog plana objavljena u domaćim i albanskim medijima, a svakako će se setiti i da se predsednik u poslednjih nekoliko meseci samo vajka i uzdiše o tome kako je to veoma loš plan po Srbiju, ali da smo saterani u ćošak… I sve tome slično.

Međutim, taj plan je do dana današnjeg ostao tajna – kazano davnašnjim rečima Nebojše Stefanovića kada je pričao o ugovoru Etihada sa Er Srbijom. Jeste, javnost je videla neke delove tog plana, ali je i sam Vučić rekao da postoji 10 odsto plana koji se ne poklapa sa onim što je izašlo u javnost.

Predsednik Srbije je 20. januara, posle razgovora sa međunarodnim predstavnicima – a ti razgovori su, podrazumeva se, bili najteži u novijoj istoriji – izjavio “kako smo spremni da prihvatimo koncept i da radimo na implementaciji predloženog sporazuma, s tim sto sam napravio vrlo jasnom jednu stvar i pokazao svu brigu i rezervisanost po jednom važnom pitanju, ali ne mogu da govorim o tome, jer predlog nije javan”.

Mi smo, dakle, spremni da prihvatimo sporazum i da radimo na implementaciji, kaže Vučić, a da pritom nije bilo ikakvih konsultacija sa bilo kime. Ponajmanje sa Skupštinom Srbije, izabranim predstavnicima građana ili šire javne rasprave sa svim zainteresovanim društvenim slojevima. Predsednik je rekao da ćemo prihvatiti plan koji niko u celosti nije ni video i to bi trebalo biti to. Fali još samo ona čuvena rečenica Slobodana Miloševića: “A sad svako na svoj radni zadatak!”.

GRADONAČELNICI OPŠTIH MESTA

U toj atmosferi je zakazana sednica Skupštine Srbije. Rasprava je, formalno, trebalo da bude o Izveštaju o pregovaračkom procesu sa Kosovom (ili, kako je zvaničan naziv dokumenta “sa privremenim institucijama samouprave u Prištini”), za period septembar 2022 – januar 2023.

Međutim, ovaj dokument nije predstavljala Vlada Srbije, to jest premijerka Ana Brnabić, niti organ koji ga je sastavio – Kancelarija za Kosovo i Metohiju, odnosno njen direktor Petar Petković. No, pogrešno bi bilo reći da je ovaj dokument pred poslanicima obrazlagao i o njemu govorio i Aleksandar Vučić – zato što nije. Ipak, on je ubedljivo najduže govorio. Ali niko drugi se tim dokumentom nije ni bavio mada je zbog njega sazvana sednica i na kraju je većinom glasovama izveštaj usvojen. Svi su se bavili planom koji niko osim Vučića nije video.

Vučićev govor je počeo uobičajeno. U koliziji sam sa sobom, rekao je najpre da “svrha današnjeg dana nije da se prebaci odgovornost ni na ovaj dom, ni na naš narod u celini, niti na bilo koga”, da “od odgovornosti kao predsednik Republike nikada nisam bežao”, a odmah zatim da će danas da se bori “kao što sam to činio u prethodnih gotovo 11 godina za Srbiju, jednakom snagom ili i sa više srca, posebno kada vidim kako i na koji način su me oni koji su za mnogo toga odgovorni i ovde dočekali u ovoj sali”. (kurziv novinara)

ALTERNATIVNA SLUŽBENA ISTORIJA

Vučić ovoga puta nije zalazio u daleku prošlost kao 2019. kada je krenuo “od Kulina bana” i objašnjavao koga je bilo na Kosovu više tokom 15. veka, ali se, naravno, ni sada nije bavio razlozima zbog kojih država Srbija i njeni građani evo već skoro četvrt veka raspravljaju o tome da li “ne daju” Kosovo, odakle to da je Kosovo van granica Srbije od juna 1999. godine, a šta je do toga dovelo, otkud NATO na Kosovu, ko je za to odgovoran i koji su događaji prethodili nestanku države Srbije na Kosovu.

Nisu pominjane nikakve rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koje su prethodile onoj na koju se svi pozivaju. Ni vlast, ni opozicija – izuzev poslanika Šaipa Kamberija – uopšte se nisu osvrtale na odgovornost i događaje koji su doveli do nezavisnog Kosova. Pojedini poslanici iz opozicije jesu precizno kritikovali aktuelno stanje, ali malo je bilo predloga šta i kako dalje.

Naravno, Vučić i poslanici SNS-a su sve argumente koji su stizali iz redova opozicije ili izvrtali ili ih jednostavno ignorisali. Vučić jeste sa svoje strane izneo nekakve principe koji bi trebalo da predstavljaju zvaničnu državnu politiku u vezi sa Kosovom, ali reč je bila o 10 “opštih mesta”, a ne o konkretnim potezima: vojna neutralnost i da jačamo vojsku, da nezavisno odlučujemo kao zemlja, da poštujemo Ustav, da ostanemo na putu ka Evropskoj uniji (ali, kako reče predsednik, lažu oni koji kažu da je 43 odsto građana za EU, nije, mnogo je manja podrška, loše su urađena istraživanja, a on ima sopstvena istraživanja od preksinoć…), da bude veći standard građana, i sve tome slično.

No, kad se skinu sve naslage uvreda i praznoslovlja, bilo je vidno da narativ vlasti o Kosovu nije doveden u pitanje – vlasti koja je u istom sastavu kao i 1998/1999. kada je Kosovo prestalo da bude deo Srbije. A taj narativ jeste da je sve na Kosovu krenulo od nekakvih laži o događajima u Račku koji su doveli do bombardovanja, NATO agresije i posledičnog povlačenja vojske i policije sa Kosova.

U zvaničnoj verziji istorije nisu postojali nikakvi progoni kosovskih Albanaca, nije bilo humanitarne katastrofe, a kamoli nekakvih masovnih grobnica, ratnih zločina, hladnjača koje voze leševe po Srbiji, koji potom bivaju zakopavani, pa otkopavani, pa prevoženi na druge destinacije i kao posledica svega toga presude protiv velikog broja ljudi iz političkog i vojnog vrha Srbije. Ništa od toga se ne pominje, a kada se pomene, onda gledalac može da stekne utisak da je reč o zaveri međunarodne zajednice protiv male ali slobodarske i ponosne Srbije i tome slično.

DOPUNJENA DELA BRANISLAVA NUŠIĆA

Poslanici, sa sve predsednikom se, dakle, nisu bavili suštinom, niti su se bavili izveštajem Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Vrlo brzo, tokom prvog dana rasprave, došlo je do pomenutog koškanja poslanika opozicije i vlasti, koji je potom poslužio da trasira narativ sve do kraja rasprave: vi ste izdajice; nismo, vi ste izdajice; vi ste lopovi, opljačkali ste ovu zemlju i uništili; nismo, vi ste lopovi; vi ste divljaci, zar vas nije sramota; a jel nije vas sramota… I tako ukrug.

Umesto toga, poslanici su se dobrano potrudili da skupštinska rasprava bude “u dlaku” kao da ju je pisao Branislav Nušić pre 140 godina, a ne da su je beležili skupštinski stenografisti u februaru 2023. godine:

“(Narodni poslanici opozicije: Ne damo Kosovo.)

Vučić: Vi ste Kosovo dali. Mi branimo Kosovo od takvih kao što ste vi. Vi ste Kosovo dali, a mi ga vraćamo i dajemo ga našem narodu i našoj državi. Sram vas bilo. Lažovi jedni.

(Narodni poslanici pozicije aplaudiraju.)

(Narodni poslanici opozicije: Uaaaa!)

Vučić: Pošto ste već predali Kosovo i Metohiju, da vam objasnim kako ćemo da se izlečimo od bolesti koju ste napravili Srbiji, a to je …

(Narodni poslanici pozicije aplaudiraju.)

(Narodni poslanici opozicije: Uaaaa!)

Vučić: Pa, narodu je dobro da vidi ovo huligansko ponašanje u kojem ćete da vrištite, vičete, šaljete poljupce i ne znam šta još.

(Narodni poslanici opozicije: Izdaja!)

Vučić: Apsolutno sam saglasan. Više puta ste počinili najtežu izdaju i pri tome ostajete.”

Ili:

“(Narodni poslanici opozicije i pozicije se guraju.)

Vučić: Ja ovakve divljake nisam video. Ovo je neverovatno. Sram vas bilo, šta radite. To ste planirali sve vreme.

(_______________: Koga ti gađaš? Gde si pošao?)

Orlić: Jel ste sada ponosni na sebe? Jel to bilo najbolje što ste mogli da uradite?

Vučić: Jel to bilo najbolje što ste mogli da uradite?

(…)

(Poslanici SNS-a: Aco, Srbine!)

Vučić: Razlika između nas i njih je u tome što je nama Srbija svetinja, a njima Poslovnik.

(Poslanici SNS-a: Aco, Srbine!)

Vučić: Razlika je u tome što smo mi pokazali da smo spremni i da čujemo i da saslušamo sve, a oni nisu u stanju ni da čuju ni da saslušaju ništa. Kada god misle da će nekoga da uplaše, moraju sebe da pogledaju u lice i da znaju da i mi dobro znamo o kakvim je kukavicama reč i da smo to znali uvek, kao što znamo i danas i nikakav problem sa tim nismo imali. To je nešto što je, čini mi se, celom narodu danas sasvim jasno. Srećom, takve kukavice Srbiju ne vode i nikada je više neće voditi. Da se vratimo na važna pitanja. Kažu, skupili su se svi…

(Narodni poslanici govore uglas.)”

Moguće je ovako do u beskonačno ispisivati sve uvrede i krivična dela kojima su Vučić i poslanici SNS-a “častili” opoziciju ometajući ih dok govore, dok predsedavajući Orlić na to blagonaklono gleda, a skupštinski gost na balkonu Simo Spasić urla (dok ga nisu izbacili).

No, i ovo je dovoljno da se shvati forma pošto suštine nije ni bilo. Tako je narodna skupština tokom dva dana “rešavala pitanje Kosova”, u skladu sa mogućnostima.