Prošle subote, 27. februara, navršilo se dvadeset i tri godine od jednog od najjezivijih zločina iz jugoslovenskih ratova. U mestu Štrpce kod Višegrada, na deonici pruge koja prolazi kroz Bosnu, iz voza Beograd–Bar u mestu Štrpce, izvedeno je dvadeset putnika koji su nakon toga opljačkani, mučeni, ubijeni i bačeni u Drinu. Svi osim dvojice bili su bošnjačke nacionalnosti, građani Srbije i Crne Gore iz Prijepolja, Bijelog Polja i Bara. Zločinci, pripadnici specijalne jedinice Vojske Republike Srpske "Osvetnici" pod komandom Milana Lukića, znali su koga da odvedu jer je policija Srbije na početku putovanja legitimisala sve putnike i upisala im imena na vozne karte. Lukić je trenutno u estonskom zatvoru, na izdržavanju doživotne kazne zbog drugih, još jezivijih zločina u Višegradu, a protiv "Osvetnika" se u Beogradu i Sarajevu vode paralelni sudski postupci kojima se kraj ne nazire – dosad je pravosnažno osuđen samo jedan. Rodbina i prijatelji žrtava svake godine obeležavaju godišnjicu šetnjom i verskim obredom u Domu kulture u Prijepolju, a ove godine je i u Bijelom Polju postavljena spomen-ploča i održana kratka ceremonija. U Beogradu se ispred "Ruskog cara" u subotu po podne okupila manja grupa aktivista projekta "Rekom" i "Žena u crnom", a većini prolaznika nije bilo jasno o čemu je reč.

ČEKANJE I LAGANJE: Koviljka Buzov, udovica kapetana prve klase Jugoslovenske narodne armije Toma Buzova, jednog od dvojice ubijenih koji nisu bili Bošnjaci, veoma dobro zna o čemu se radi, ali nije bila ni na jednom od tih skupova: imena njegovog muža nema na spomen-ploči u Prijepolju. Svedoci su ispričali da je Buzov, koji je putovao u Podgoricu da poseti sina koji je tamo služio vojsku, pokušao da spreči izvođenje Bošnjaka iz voza, a kad su ga legitimisali i utvrdili da je Hrvat, poveli su i njega. Buzovljevo telo, kao ni leševi većine pobijenih, nikada nije nađeno. "Krenuo je jutarnjim vozom i javio mi sa stanice da voz kasni u polasku. Rekao je da će se vratiti sutra i da mu spremim paprikaš i salčiće", priča Koviljka, koja sa sinom, snahom i unukom još od 1976. živi u malom stanu u jednom od vojnih blokova na Novom Beogradu. "Spremila sam ih, ali kad se nije vratio, dala sam ih komšinici sa jedanaestog sprata. Od tada ni salčiće ni paprikaš više nijednom nisam napravila."

Kada se Tomo do uveče nije javio iz Podgorice, i nakon što je rodbina kod koje je trebalo da prespava potvrdila da je voz stigao u Podgoricu bez njega, prvo je zvala bolnice u Užicu i Prijepolju i pitala da li je neko primljen kao hitan slučaj. "Uveče na vestima u deset su rekli da je bila otmica u Štrpcima i da su neki naoružani vojnici odveli ljude", priseća se ona. Pozvala je policiju, a oni su joj rekli da se obrati beogradskoj vojnoj komandi. Tamo joj je dežurni oficir odbrusio da ima pametnija posla nego da traži odbegle muževe i spustio joj slušalicu. Sutra se javio da se izvini, jer to veče nije gledao vesti, ali nije mogao da joj kaže ništa konkretno.

Od tada počinje Koviljkin dugi marš kroz institucije, u koji je krenula sa komšijama iz bloka koji su, kao i njen muž, uglavnom bili vojna lica. "Iz svake familije u zgradi je bio poneko", priča. "Išli smo prvo u mesnu zajednicu, pa u opštinu i na kraju smo došli pred vladu Srbije." Tražili su susret sa tadašnjim saveznim vice-premijerom Nikolom Šainovićem, ali prvog dana niko nije hteo da ih primi. "Tek drugog dana, kad sam počela da vičem, jer sam bila van sebe, i kad sam im rekla da sam spremna da prenoćim na stepenicama, rekli su da mogu da uđu dvoje." Šainović ih nije primio, nego njegov šef kabineta, koji im je osorno rekao da u Vladi ništa ne znaju i da idu kući. Ministar policije Zoran Sokolović nije hteo ni da čuje za njih. Posle mesec dana je iz Prijepolja i Bijelog Polja stigla rodbina ostalih žrtava. Odlučili su da traže prijem kod Slobodana Miloševića.

"Njih negde oko pedeset je došlo u ovaj stan. Napravili smo plakate i krenuli prema Skupštini. Na mom plakatu je pisalo ‘Karadžiću, sin mi je vojnik, a muž kod tebe talac’", kaže Koviljka i priseća se da su duž celog puta od Novog Beograda do savezne skupštine na svakih dvadesetak metara bile postavljene policijske patrole. "Oni su bili Muslimani, bojali su se, a ja sam im rekla da ću ići prva." Niko nije pokušao da ih zaustavi, ali kada su stigli pred Skupštinu, opet niko nije hteo da ih primi. "Tu je bilo upeklo sunce, bilo je neko nenormalno vreme u martu kao što je i sad nenormalno", priča ona. Skupštinsko obezbeđenje je pokušalo da ih nagovori da se sklone u Pionirski park, u hlad. "Rekla sam im da bismo ostali kod kuće da smo hteli da ladujemo i da nećemo ni jesti ni piti dok nas neko ne primi." Bilo je već kasno popodne kad im je rečeno da mogu da uđu, ali samo dvoje. Na kraju su ušli svi.

"Bio je Šainović, bio je Sokolović, Pavle Bulatović (ministar odbrane), mnoge druge ne znam", kaže Koviljka. Pitali su ih šta hoće, a oni su rekli da hoće da znaju šta se dogodilo sa njihovim najmilijima, da ih primi Milošević i da neće odustati dok se to ne dogodi. Bulatović je kazao da je još rano suditi da li su oteti putnici živi. Koviljka se razljutila. "Rekla sam mu da sam dosad za svojim mužem više suza prolila nego što je on vinjaka popio u svom kabinetu. Sad mi je žao, znam da nije mislio loše, ali rekla sam mu." Na kraju im je saopšteno da dođu u Miloševićev kabinet u sredu u jedanaest.

Koviljka se priseća da je Milošević bio neobično predusretljiv: izašao je iz zgrade Predsedništva i lično ih uveo unutra, zaobilazeći portirnicu i detektor za metal. "Stavio mi je ruku preko ramena, stvarno je bio ljubazan i fini, ali on tada nije mogao ništa da mi kaže, osim da će da vidi sa Karadžićem i Mladićem." Sa bivšim predsednikom Srbije Koviljka i njeni sapatnici sreli su se još nekoliko puta, ali jasan odgovor nikad nisu dobili, mada je Milošević do tada morao znati da su oteti putnici mrtvi. "Bilo mu je teško da nam kaže, ali ja sam to tek posle shvatila. Čula sam naknadno od nekih drugih ljudi da je tražio od Karadžića i Mladića da izvuku tela iz reke, ali oni nisu hteli da mu pomognu." Ona je ubeđena, posle svega, da je Milošević "dobar čovek koji je sve radio da pomogne svom narodu" i za smrt svog muža krivi Lukića i njegove "Osvetnike" ("Mogu oni da se zovu kako hoće, ali za mene su to četnici", kaže), kao i Karadžića, Mladića i Sokolovića. "U to vreme je svašta bilo, Sloba je imao mnogo posla i svako malo je morao da trči u Ženevu i nazad, a na policiji je bilo da zaštiti taj deo pruge koji prolazi kroz Bosnu". U jednom periodu rodbina žrtava je smeštena u hotel "Mladost" na Voždovcu, gde je trebalo da ostanu nekoliko dana, dok se Milošević ne vrati sa ženevskih pregovora. Ostali su mesec dana, a Koviljka je, i pored toga što je imala stan u Beogradu, morala da se preseli u hotel. Kad je izlazila, imala je policijsku pratnju, a tek kasnije je saznala zašto.

"ČIJA STE VI VOJSKA": Prilikom jednog od susreta sa Miloševićem, Sokolović je u njenom prisustvu počeo da priča stvari koje, kako Koviljka kaže, nisu imale veze sa istinom. "Ja sam se naljutila i rekla: ‘Druže predsedniče, ministar vam ne govori istinu’." Onda je dala Miloševiću kasetu do koje je nešto ranije došla, sa pričom jednog od svedoka iz voza. Na snimku je svedok detaljno opisao Lukićevu vojsku i način na koji su putnici odvedeni, uključujući i priču o tome kako je Tomo pokušao da zaštiti saputnike, kako je pitao "Čija ste vi to vojska?" i kako je tri puta odbio naredbu da sedi, ćuti i gleda svoja posla. Milošević je traku odneo u susednu prostoriju, a kad se vratio ništa nije komentarisao, ali je naknadno čula da je, valjda poznavajući narav svog ministra policije, rekao Sokoloviću da će biti lično odgovoran ako se Koviljki nešto desi. "Posle mi je jedan iz kabinete rekao da mi je to spasilo život. Je l’ to znači da bi me Sokolović ubio? Ne znam ja ništa šta bi bilo, ali tako sam čula." Sokolović je, nakon što je optužen za ratne zločine pred Međunarodnim sudom u Hagu, 2001. godine ispalio sebi metak u glavu na stepenicama savezne skupštine.

Tokom godina koje su prolazile, Koviljku su šetali od jednog do drugog kabineta, a podaci o tome šta se dogodilo sa putnicima počeli su da cure u javnost, ali Koviljka se sve vreme nadala da je njen muž nekako preživeo. "On je bio tako dobar i umiljat čovek da nisam mogla da verujem da bi ga neko mogao ubiti. A sem toga, neki ljudi su mi rekli da Mladiću jedan vezista vredi više nego pedeset vojnika i da Tomo radi u nekom bunkeru." Tek pet godina kasnije, na suđenju jednom od "Osvetnika", Nebojši Ranisavljeviću, koje je počelo 1998. u Bijelom Polju, suočila se sa istinom. "Trebalo je da znam, da čitam između redova, ali eto…"

Na suđenju, koje je u prvom stepenu trajalo sve do 2002. i okončalo se presudom Ranisavljeviću na tada maksimalnu kaznu od petnaest godina zatvora, Koviljka je saznala da su njen muž i ostalih devetnaest putnika, od kojih je jedan bio Crnac ili Azijat i ni danas mu se ne zna ni ime ni grob, odvedeni do sela Mušići kod Višegrada, opljačkani i ubijeni. Lukić je jednog lično zaklao. On je tokom većeg dela suđenja bio nedostupan organima gonjenja, iako je, ne skrivajući se, živeo u Beogradu. Tek kada je protiv njega podignuta optužnica u Hagu, nestao je u pravcu Južne Amerike, gde je kasnije uhapšen i prebačen u Hag. Nedavno se iz estonskog zatvora žalio na tuđinsku hranu i što nema s kim da razgovara, jer ne zna jezik.

U međuvremenu su otvorena suđenja ostalim pripadnicima "Osvetnika", pred Sudom za ratne zločine u Beogradu i Državnim sudom u Sarajevu (neki su uhapšeni u Srbiji, a drugi u BiH). Optužnicu je beogradski sud u poslednjih godinu dana četiri puta vraćao na doradu, sa čudnim obrazloženjima, ali to je priča za neki drugi tekst. Za neki drugi tekst je i priča o tome ko je naredio policiji da legitimiše putnike, napravi spisak onih sa muslimanskim imenima i da ga Lukićevim ljudima, i priča o političkoj pozadini ovog zločina.

Sve to Koviljki nije važno koliko joj je važno da ima neko fizičko sećanje na muža, osim fotografija, jednog amaterskog portreta na platnu i ličnih stvari. Odavno je izgubila nadu da će Tomovi posmrtni ostaci ikad biti pronađeni. "Te kosti je Drina isprala, tu ni DNK ne pomaže. Još da nađu nešto od nekoga drugog pa mi daju, sačuvaj bože", kaže ona. Na komemoraciju u Prijepolju ne može da ide, jer na spomen-obeležju nema Tome. Čula je da su ga na ploču u Bijelom Polju upisali, tamo bi išla.

Ono što bi stvarno želela je da se negde na Novom Beogradu, po mogućstvu u bloku u kome je živeo, postavi skromna spomen-ploča. Ne zna koga da pita, da li gradonačelnika ili predsednika opštine, ali je ubeđena da samo jedan čovek o tome može da odluči. "Ako taj Vučić iole misli na svoj narod kao što kaže, neka mi pokloni tu jednu ploču sa njegovim imenom. Ne mora ga nazvat ni herojem, samo ime da stoji", kaže ona.

U međuvremenu je u Kaštelu Novom, gde je Tomo rođen, ali ga se slabo ko seća, postavljena spomen-ploča sa njegovim imenom. To se gotovo sigurno ne bi dogodilo da legendarni Boris Dežulović nije pre dve godine pisao o njemu u zagrebačkom "Jutarnjem listu": "Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče. Iako je bio žrtva, nema za njega molitve i ruže na spomenu ubijenima: što se njih tiče, nije bio statistički Bošnjak. Iako nije bio statistički Bošnjak, iako je bio oficir JNA na putu u posjeti sinu u istoj toj vojsci, ne pamte ga ni njegova posljednja domovina, ni njegova nekadašnja vojska: što se njih tiče, bio je statistički Hrvat. Iako je bio statistički Hrvat, Kaštelanin, ne pamte ga ni Hrvatska ni Kaštel Novi: što se njih tiče, bio je izdajnik. Pamti ga, eto, samo poneki od tisuću suputnika iz vlaka 671 na liniji Beograd–Bar, svjedoka koji su se na sudu sjetili čovjeka što nije mogao šutjeti. A nema statistički tijesnije manjine, nema veće jednine i strašnije samoće od one u kojoj se ne može šutjeti." Kaštelani su na najbolji mogući način dokazali da ih je Dežulović pogrešno procenio. Srbija još nije.